Piredio: Vladimir Jovanović
Pavle Đurišić smaknut je uprkos izjavi lojalnosti Poglavniku NDH. Jer, zatim se vojvoda pomamio saznavši da je uskraćen komandantstva u novoformiranoj Crnogorskoj narodnoj vojsci (CNV). Nije imalo odziva kod preostalih mu četnika unutar zidina tvrđave u Staroj Gradiški njegovo podbunjivanje. Vojvodu uhapsili. Sudili mu njegovi, bivše „đurišlije”. Osuđen - na smrt.
Taj sud za Đurišića u S. Gradiški, iako ustrojen pri CNV - kojoj je vrhovni komandant dr Sekula Drljević - po docnijim tumačenjima iz dijela četničke emigracije, podstaknut ili aminovan u kontekstu tajnih hrvatsko-srpskih sastanaka 17, 18. i 22. aprila 1945. u Zagrebu između Ante Pavelića i delegacije Draže Mihailovića (od koga je vojvoda dezertirao), izvještavali smo u prethodnom i ostalim nastavcima ovoga serijala, na donjem linku.
A poslije sudske presude — ko je egzekutirao Đurišića? Sada je ovo ipak pretpostavka, najvjerovatnija: pod okriljem postrojbi Vjekoslava aka Maksa Luburića, jednog od glavnijih vojskovođa Hrvatskih oružanih snaga (HOS)…
Na marginama svojih poslijeratnih izjava, datih Titovim istražnim organima, HOS general i zapovjednik Poglavnikovog tjelesnog sdruga Ante Moškov priśećao se delegacije na čelu sa gen. Svetomirom Đukićem — koju je Mihailović poslao Paveliću. Moškov na zapisnik, koji citira istoričar dr Bogdan Krizman u knjizi „Ustaše i Treći Reich” (II, Zagreb, 1983), saopštio da su „u Zagreb bili došli izaslanici četnikâ i to D. Mihailovića”, „tada sam vidio i gen. Đukića te s njim razgovarao”, a „Đukić bio vrlo nestrpljiv očekujući da bude primljen od Pavelića i da se donese neki zaključak”.
- „Da Srbi, Hrvati i Slovenci zajednički stvore neke vrsti antikomunistički blok, napravivši zajednički izjavu koju bi trebalo poslati anglo-amerikancima i objaviti u javnost. Četnici da bi priznali nezavisnu hrvatsku državu rezervirajući za poslije, nakon svršetka rata, rektifikaciju granice u istočnoj Bosni. Za ostvarenje pak toga bloka, a radi anglo-amerikanaca, da bi bilo potrebno da Pavelić pro forma odstupi”.
Navodi Moškov i kako je „Luburić dobio nalog da se stavi u kontakt s četnicima, glede njihovog prolaza odnosno povlačenja prema Sloveniji. Luburićeve jedinice bile su najbliže četnicima”.
„Prije ovog izaslanstva” - nastavlja Moškov - „znam da se govorilo o nekim crnogorskim jedinicama i to Sekule Drljevića koje su bile negdje smještene prilikom njihovog povlačenja u Posavinu. Ovi Crnogorci nisu bili četnici već federalisti koji su priznavali za vođu S. Drljevića”.
- „Znam da se pričalo o pobuni među njima radi prvenstva zapovjednika te da je bilo i mrtvih, tako da su neke jedinice Luburićeve morale intervenirati da se spriječi pobuna još većih razmjera. Navodno je bilo oko 300 mrtvih”.
Vladimir Židovec, opunomoćeni ministar NDH, kao i Moškov uhapšen od Titovih vlasti, napisao u istrazi elaborat „O pregovorima ustaških vlasti sa četnicima Draže Mihailovića”. „Netko je bio primjetio, zar nije opasna suradnja sa četnicima, kad se znade što oni misle o Hrvatima i što im zapravo spremaju?” - prenosi Židovec. - „Pavelić se je na to osmjehnuo: - Ali mi si svoje mislimo o njima! Uostalom znade to sve Luburić i on će već četnike udesiti kad ih više ne budemo trebali”.
Predočio Židovec primjer (koji prethodi Đurišićevom):
„Zna se da [je] još u prosincu 1944. Luburić dao zaklati na zagrebačkom kolodvoru neke Ljotićeve četnike, među njima i neke bliže Ljotićeve suradnike koji su prolazili pod njemačkom zaštitom. Bio je spontan izraz mržnje ustaša i četnika. Njemci zbog tog slučaja ogorčeno protestirali, ali stvar ostala bez posljedica. Luburić navodno kod tog akta mislio na osvetu zbog klanja koja su vršili usput po hrvatskim krajevima oni četnici koji su bili u službi Njemaca, te koji su se povlačili prema Sloveniji”…
Nakon Lijevča polja, okršaja od 31. do 7. aprila 1945, kada je ordija Komande za Crnu Goru, Boku i Stari Ras demolirana od HOS — Đurišić poglavniku Paveliću iskazao lojalnost! To je podatak sa njemačke strane. General-major Erih Šmit-Rihberg (1899-1971), načelnik Generalštaba vrhovnoga komandanta za Jugoistok Vermahta (generalobersta Aleksandera Lera) u knjizi „Der Endkampf auf dem Balkan: die Operationen der Heeresgruppe E von Griechenland bis zu den Alpen” (Hajdelberg, 1955) zapisuje:
- „Oko 10. aprila 1945. komandant četničkih jedinica u Crnoj Gori i Sandžaku, Đurišić, izjavio Poglavniku (kroatischer Staatsführer) da je spreman da se potčinjava sa svojim crnogorskim četnicima koji su se tada infiltrirali u prostor zapadno od Doboja” — uz napomenu: „Glavni komandant [Ler] obaviješten je o toj odluci”.
I zaista, Đurišić u Staru Gradišku, grad u Hrvatskoj uz lijevu obalu r. Save, nije dopraćen s prvotnom namjerom da bude ubijen. Što je Luburića spriječavalo da ga smakne odmah u Lijevče polju, ili usput? Jedan vojvoda, manje ili više - dok se urušavala NDH pod udarima Titovih armija tih dana ubrzano. Sekanje sa vojvodom lijevo-desno nema smisla izvan plana da ipak bude priključen CNV kao dijelu koalicije, po očajničkim iluzijama Pavelića.
Do dolaska Đurišića u S. Gradišku, za operativnog komandanta je već bio postavljen Boško Agram (koji je neko vrijeme 1942. vojvoda kod pukovnika Baja Stanišića), s ustrojene i brigade: - „Vuk Mićunović”, komandant Ivan Janičić; - „Bajo Pivljanin”, komandant Dušan Stojanović; - „Nikac od Rovina”, komandant inž. Dušan Pavlović.
Đurišić i dio njegovih glavešina ne samo da pri dolasku u S. Gradišku, na primjer, nijesu bili svezani — nego su i gošćeni od strane oficirâ CNV, te HOS pukovnika Franja Sudara!
Predrag-Mišo Lj. Cemović, koji tvrdi da je bio pratilac Đurišića — 1961. u članku za „Glasnik SIKD Njegoš” (VII, Čikago) piše kako je vojvodu na kapiji starogradiške tvrđave „sreo ustaški pukovnik Sudar, kao i Pavlov dojučerašnji veliki prijatelj, a sada komandant ‘zelenaške brigade’ inžinjer D. Pavlović, iz Podgorice”.
„Za Pavla i veći broj oficira priređena je večera u zgradi komande logora” — posvjedočio Cemović.
„Glavnu reč su vodili Sekulini ljudi. Ovde sada bio i njegov glavni vojskovođa B. Agram, bivši narednik iz Nikšića. Takođe tu bio i Sekulin bliski rođak Vukosav Drljević, pored ‘ministra’ [Dušana] Krivokapića i ‘brigadira’ D. Pavlovića”.
Iz sastava zvanica na večeri, iz onoga što o ishodu razgovora uz tu večeru saopštava Cemović, naslućujemo: da su Đurišiću dojučerašnji potčinjeni, a sada nadređeni, saopštili da je lišen funkcije operativnoga zapovjednika CNV. Je li to zbog vojvodinog kršenja ugovora sa dr Drljevićem tj. zbog Lijevče polja? Nota bene, sa bilansom od najmanje 331 poginulog četnika.
Ali do tada su bila raspaljena i svakovrsna ogorčenja iz kolone koju u bestragiju vojvoda povede početkom decembra 1944. iz Podgorice u glad, promrzline, tifus, ranjavanja... Zbog povrijeđene sujete, ili ludila, kako ko uzme, vojvoda pucao u glavu i svojima: npr. početkom 1945. mladom Vladu Mačiću, četniku iz Boke Kotorske.
„Vladov brat i rodbina skamenjeni, gledaju mrtva brata ispred sebe, pogođen u glavu metkom iz pištolja svoga komandanta" — svjedoči Mihailo P. Minić („Rasute kosti 1941-1945”, Detroit, 1965). Pa iako je kolona za Đurišićem i dalje glavinjala „bosanskom golgotom”, joiš jedan četnik Vojin K. Janičić u staračkim emigrantskim zapisima navodi da su „mnogi izlazili iz strpljenja prema vojvodi” („Dva svjedoka”, Klivlend, 1977).
„Vojvodu su smatrali kao ubicu, a ne kao komandanta” — svjedoči predratni žandar Janičić. „Jedan bataljon 1. divizije, većinom Bokelji” - opisuje Janičić primjer s Lijevče polja - „predali su se ustašama prvog dana ustaškog napada na nas, 4. aprila 1945”.
- „A zašto su se predali? Zato što su mrzeli vojvodu Pavla više nego ustaše. Tu sam bio, očima vidio — i tako mi Bog pomogao kako govorim istinu!”…
Ni u jednom od enigrantskih svjedočenja, istina svega ih je nekoliko, ne pronalazim tvrdnju da su Đurišićeve ordije, po prispjeću sa Lijevče polja u S. Gradišku - a tu dolazili pješke i u zaprežnim kolima, razvučeni, kolona za kolonom - na bilo koji način ponižavani, maltretirani; čak ni razoružani.
Uzmimo primjer Alekse-Leka Lalića: rodom iz Andrijevice: predratni žandarmerijski vodnik u Đakovici, docnije zapovjednik Đurišićeve 5. divizije, teško obolio od tifusa. O končini Lalića iz emigracije pisao opet jedan bivši žandar, pa četnik — Uroš M. Zonjić u knjizi „Crtice iz rata i revolucije: zbirka objavljenih dopisa, moji doživljaji 1941-45” (Vindzor, 1986).
Taj se Zonjić priśećao da je na Lijevče polju „za majora Leka Lalića, ostalo da bude vođa kolone poražene vojske, građana - civila, tifusara, bolnica i ranjenika”. I kad su kod Bosanske Gradiške prešli Savu i pristigli u S. Gradišku „na čelu naše kolone na kapiji logora prvi je nastupio ‘kulaš’ vukući na kolicima Lalića”.
- „Tu nas je dočekao B. Agram, valjda tih dana naimenovani od Sekule komandant Crnogorskih operativnih trupa. Prilazeći Leku, sa zvaničnim tonom, kaže: - Oružje vam neće niko dirati, samo smo komandu promenili”.
- „Od zelenaških glavešina niko se drugi nije pojavljivao. Takođe, nismo videli ustaše”.
- „U dvorištu logora bejaše nešto civila i poneka grupica vojnika iz naših redova. U tom času, neko priđe iz zelenaške zemunice, gde su se krili radi mogućeg bombardovanja i saopšti da Leka treba smestiti u posebno odelenje radi odmora i lekarske pomoći: - Dva-tri vojnika neka budu sa njime, ako mu nešto ustreba. Taj deo logora u kome smo bili smešteni, imao je svoju kapiju i poveću sobu sa nekim uskim krevetima, ipak udobni za onoga koji se po prvi put nađe ‘iza brave’”.
- „Mogli smo izlaziti u glavno dvorište gde sam našao mlađeg brata Radisava, sada raspoređenog u novoformiranu brigadu Stojanovića. Na čelu ostale dve brigade bili su: kapetan Janičić i D. Pavlović. Pavlović mi reče da im je za sutra najavljen veliki skup na kome treba da govori Sekula Drljević”.
- „11. ili 12. aprila došao lekar u sobu da pregleda Leka. Bilo je to rano u jutro. Mladi čovek i vrlo ljubazan. Nakon obavljenog pregleda dao bolesniku inekciju. Zapitasmo ga za stanje bolesnog. Kratko i na brzinu reče: - Dva-tri dana. Posle lekara došao Branko Drljević [sinovac dr Drljevića - prim], koji je Leka dobro poznavao još iz Kolašina 1942. godine. Bio kratak i reče: - Kolica čekaju ispred vrata. Na brzinu se spremite, nalog je već dat, ja čekam na glavnu kapiju”.
- „Skrenuli smo niz Savu desno, ka Novoj Gradišci, a dan se primicao kraju. Rano u zoru stigli smo kod mesta N. Gradiška, na zapadnoj strani - u seljačku kuću gde smo odseli. Gazdarica nazva ‘drugovi’ i lepo primi. Posle podne 13. aprila 1945, datum može da varira za jedan-dva dana, Leka umro”…
Toliko od Zonjića. Vrćemo se u S. Gradiški, na večeru za Pavla Đurišića. U opisu četnika P-M. Lj. Cemovića ne precizira se oko čega tada nastaju „nezgodni momenti”, nego jedino:
- „U toku večere, ustaški puk. Sudar se okrenuo Pavlu i kao u šali rekao da su ovi ‘nezgodni momenti’ unutrašnja crnogorska stvar i da za nedavne nemile događaje ne bi trebao kriviti Hrvate. Međutim, reče, da je sada sve izglađeno i da više nema ‘nesporazuma’”.
- „Oko dva posle pola noći, večera i razgovori završeni. Dogovoreno da sutra rano dođe Sekule Drljević i da nam održi jedan ‘patriotski’ govor, a zatim da stignemo ostale jedinice”.
Od preostale ordije u S. Gradiški, sa Đurišićem, po prilici trebalo da se formira CNV 4. brigada „Marko Miljanov”. Od toga se odustalo, a riješeno da iz S. Gradiške ljudstvo pridruže već formiranim brigadama? To je mogući razlog vijesti o ponovnom dolasku dr Drljevića.
„Sutradan, rano ujutru, naše jedinice spremne za pokret”, nastavlja Cemović. „Od Sekule nit traga ni glasa”. Ali, na taj „sutradan”, uslijedilo komešanje — nalik pokušaju pobune. Prema poznom tumačenju, pravo zboreći konfabulaciji iz 1990, od strane izvjesnog Boška S. Vukčevića u knjizi „Diverse Forces in Yugoslavia, 1941-1945” štampanoj u Los Anđelesu:
- „Nakon riječi separatističkog komiteta, B. Agrama, predśednika, V. Drljevića, sekretara, i D. Pavlovića, istražitelja u S. Gradiški, crnogorska pratnja četnika koji su stigli zajedno sa Pavlom odbila bilo kakvu komandu osim Pavlove. - Išli smo zajedno sa vojvodom u pobjedu i ići ćemo samo sa njim u smrt - bio je neustrašiv odgovor ponosnih mladih crnogorskih montanjara”.
Ali slijed dostupnih svjedočenja, apsolutno svih, upućuje na suprotne zaključke: „sutradan” u S. Gradiški preostale „đurišlije”, do jednog svi i bez najmanjeg incidenta, predali naoružanje; i disciplinovano se pokorili naredbama oficirâ CNV, niko ni pokušao da zaštiti vojvodu koji je — uhapšen… Da provjerimo. Mihailo P. Minić, još jedan od eks Đurišićevih četnika, zapisao o „sutradan” u detaljima ponešto različito od četnika Cemovića, pa im verzije upoređujemo:
- CEMOVIĆ: „Pavle čekao još neko vreme, pa izdao naredbu da se izlazi napolje. Naše kolone krenule nasipom ka obližnjoj šumi, a ne ka drumu Beograd - Zagreb”. - MINIĆ: „Po nečijem naređenju Pavlova vojska izašla iz grada tvrđave”.
- MINIĆ: „Udaljila se oko dva kilometra od grada tvrđave, gde se zadržala u obližnjoj šumi. Posle kratkog boravka, opet neko naredio da se vojska vrati u grad sa izgovorom, da vojska ruča, a posle zajedno sa oficirima da izađe iz grada”. - CEMOVIĆ: „Neko od ustaša proturi vest da Pavle naređuje da se kolone vrate u logor”.
„Ovaj nagli povratak vojske odmah postao sumnjiv; uleteo sam u Pavlovu sobu” - veli Cemović. - „Kad sam mu ukratko rekao o čemu se radi, strčao je u dvorište naređujući da se logor smesta napusti. Međutim, neko izvesti da je kapija zatvorena. Začu se i tandrkanje tenkova sa spoljne strane. Ustaše u zgradi komande logora pokazovali su znake pripravnosti”.
„Zelenaša nigde” - tvrdi Cemović. - „Pavle je pozvan od komandanta logora u sobu na drugom spratu. Tada mu je predat spisak sa imenima 33 oficira, sa njime na čelu. Zahtevali da se ovih 33 smesta predaju, a da ostala vojska može otići u sastav ostalih jedinica”…
„Plakao sam” - piše „đurišlija” Cemović i nastavlja kako su „odvojili oficire od boraca”; i „ovde sam poslednji put video”… pa među ostalima pominje, uostalom kao i Minić, Petra Baćovića (kod njih: Bać-e-vića) — a taj već sahranjen! Jer, posvjedočio isto četnik, pa emigrant, Radojica Backović, indendant Đurišićevog 15. puka kako u Lijevče polju „među prvima tu smo sahranili ispred sâmih crkvenih vrata… Petra Baćovića” („Glasnik SIKD Njegoš”, XVII, 1966), etc.
Kako bilo, evo nas opet u Minićevoj verziji — u kojoj se, za razliku od Cemovića, opisuje i sljedeće: „Među vojskom nastala prepirka”, „jedni hteli da se vrate”, „drugi predlagali da ostanu izvan grada tvrđave” i „posle duže debate odlučeno da se vojska vrati u grad”.
„Jedni prešli na skver ispred zgrade komande grada. U tom momentu, Pavle ušao u veliku halu na gornjem spratu, pozvan na sastanak za pregovore” - tvrdi Minić. - „U hali bio veliki astal, za kojem je sedelo više od deset osoba, među njima Sekule Drljević, hrvatski đenerali Luburić i Metikoš. Pavla je čekala određena stolica za astalom”.
- „Pavle, ljut sa postupkom, pri ulasku u halu, nije ni Boga nazvao, niti hteo da sedne za njihov astal, već pošao preko hale do prozora i uspeo da uzvikne prisutnoj vojsci na skveru ispred zgrade komande: - Izađite iz grada do prve šume i tamo čekajte”.
„Vojska krenula ponova da izađe iz grada na severnu kapiju. Pola vojske bila izašla na kapiju iz grada, a pola vojske bila u pokretu prema kapiji da izađe iz grada”; ali „u tom momentu, B. Agram i Vukosav Drljević počeli da jure u društvu hrvatskih oficira prema kapiji i izdali naređenje da vojska stane u mestu, gde se ko zatekao”.
I, biva, „u isto vreme pojavile se eskadrile bombardera [Titovih, ili savezničkih - prim], iznad grada i bombardovali neke objekte na Savi, nedaleko od grada tvrđave. Zbog bombardovanja nastao poremećaj kod vojske, koji je vešto iskorišćen, da se vojska ponova vrati u grad tvrđave”.
- „Posle drugog povratka vojske u grad tvrđave, došli su u zgradu komande kod Pavla i grupe oficira: B. Agram, V. Drljević, Krivokapić, Burić, kapetan Jauković - i zahtevali od Pavla i grupe oficira sa Pavlom: da se izda naredba za popis oružja kod vojske i da vojska posle popisa oružja odmah položi oružje, koje će ponovo biti vraćeno vojsci, ovo pod izgovorom, da izgleda: da je oružje vojska primila iz ruku grupe, koja traži primopredaju oružja. Prilikom dogovora o predlogu Agrama sa grupom, Dragiša Vasić je predložio: da se ne izbegava kontakt sa grupom Drljevića, dâko bi se ublažio njihov bes”.
„Posle oduzimanja oružja i udaljenja oficira od vojske, stupili su u akciju: B. Agram, D. Pavlović i V. Drljević” - produžava Minić. - „Otpočeli sa izdvajanjem i klasiranjem vojske i oficira, koji su već bili udaljeni od vojske. Na donjem spratu zgrade sa rešetkama, pri dnu stepenica, postoji odelenje u vidu predsoblja, koje je tada služilo za kancelariju Agrama, Pavlovića i V. Drljevića. U sobi za stolom, nespokojno je sedeo V. Drljević, zaturen u stolici, prebacio nogu preko noge. Više puta isturio bi obadvije noge na astal, uvek sa zapaljenom cigaretom”.
- „Za istim stolom, pored stolice, stoji nezgrapna ljudurina Boško Agram. Sa gornjeg sprata silazili niza stepenice oficiri i vojnici i ulazili u sobu kod Agrama i Vukosava. Kratkim usmenim saslušanjem pitali su svako privedeno lice o ličnim podacima i kojoj jedinici pripada”.
„Posle saslušanja Agram i Vukosav pokazivali prstom saslušanom licu, na koja vrata treba da izađe. Sumnjive i lično zamerene upućivali na leva vrata i predavali ih hrvatskim ustašama. One, koje su smatrali za prihvatljive, upućivali na desna vrata i kazivali kojoj brigadi prihvaćeno lice treba da pripadne” - tvrdi Minić. - „Na levo su pošli: lična pratnja Pavlova i sumnjiva i lično zamerena lica”.
A kod Cemovića — dr Sekule Drljevića nema „sutradan” ni tih dana u S. Gradiški, kako tvrdi Minić; uostalom ni Luburića i-ili gen. Vladimira Metikoša (NDH komandanta Banja Luke). Po Cemoviću: „nabili nas po 50-60 u pojednu ćeliju”. U neko doba njega pretresa „ustaški oficir”, te ga „mlađi ustaša sa mitraljetom” vodi na gornji sprat, a „pred ćelijom, na klupi pored vrata, sedeo ustaša”. I „uđoh; na moje veliko zaprepašćenje ugledah Pavla”. I Cemović se tu rasopače, opet. Ostavio i homoerotski zapis:
- „Bio je sam. Nisam mogao da se uzdržim. Suze grunuše. Jecao sam. Grlio sam ga i ljubio”.
Nastavlja Cemović: da je potom izveden pred „prijeki sud”, od „Sekulinih pristalica”, tj. dojučerašnjih Đurišićevih četnika - za koje veli: „Ozlojeđeni na Srbijance, pa smo (ih) učili da kažu da su iz zabačenih sela Crne Gore; govorili im imena sela, koja prezimena da upotrebe” i „znatan broj je uspeo da se na ovaj način i izvuče”. A „u ‘sudnicu’ smo ulazili jedan po jedan; suđenje trajalo oko tri minute”.
- „Sledeći sam bio ja. Predsednik je bio sam B. Agram, glavni vojskovođa novostvorene crnogorske narodno vojske. Članovi su bili D. Pavlović i V. Drljević. Unutra su bila dva naoružana ‘zelenaška vojnika’ sa crnogorskim kapama”.
„Posle svake presude, po jedan od ovih vojnika bi presuđenog doveo do ustaša i saopštio bi da li je dotični ‘za vojsku’, ili za ‘natrag u sobu’. Ukoliko bi presuda bila ‘za vojsku’, ovoga bi kroz jednu kapiju propustili u dvorište ispred komande logora. Ove bi sreo komandir Sekuline garde, nekakav Kršikapa, da bi kasnije bio određen u jednu od tri zelenaške brigade” - tvrdi Cemović. - „Na sudu, D. Pavlović je ispitivao, dok je V. Drljević bio neka vrsta zapisničara. Boško je izricao presude”.
- „Dušan Pavlović je i mene ispitivao. Kad me zapitao za ime i prezime, prosto nisam mogao da verujem svojim ušima. Dušan me znao još iz detinjstva; sa njegovim sestrićem Mišom Dabanovićem sam bio školski drug, pa sam vrlo često ušao kod njih, u kuću. Kako je ovo moje zaprepašćenje, verovatno, potrajalo, Dušan se nervozno izdra: - Govori!”
„Pošto im saopštih i ime i prezime i mesto rođenja, Dušan me upita u kojoj sam jedinici bio. Kad izjavih da sam bio u vojvodinoj pratnji, Agram odreza presudu: - natrag u zatvor” i „vojnik sa crnogorskom kapicom me sprovede do ćelije”.
Po Cemoviću, „otprilike oko tri sata ujutru suđenje završeno; u našoj ćeliji sada je blizu 100 nas ‘probranih’”, a „sat kasnije dođe odeljenje ustaša”, „pored naše ćelije provedoše Pavla, za njim i poveću grupu oficira; možda oko 150” i „kad ovi prođoše, ustaše otvoriše našu ćeliju i narediše da izlazimo”.
„Odavde nas krenuše ka Savi. Svi smo bili ubeđeni da će nas ovde na Savi postreljati. Kroz jutarnju maglu uspeo sam da nazrem da nas vode ka nekakvoj lađi. Kod ukrcavanja u lađu napravi se mali zastoj. Ovo mi dade priliku da pogledam oko sebe. Među crnogorskim borcima video sam priličan broj naših omladinaca. Držali su puške na gotovs” — veli Cemović...
U verziji Minića — „tačno na pola noći”, „patrola hrvatskih ustaša se zaustavila pred zgradom, gde je Pavle sa grupom zatvoren” i „hodnikom se prolamao topot oštrog koraka, zatim zveket ključeva”.
„Otvorena teška gvozdena vrata. Izlazi Pavle” - Minić prebrojao - „i svih oko 32 oficira i intelektualca”. I „kada je povorka izašla iz grada na južnu kapiju, uputila se prema Savi”, a tamo „motorni mali brod” i u njega „prvi ulazi Pavle, zatim ostali; niko ništa nije govorio; sve bilo strogo zvanično”.
„U noći trči od grada tvrđave bivši žandarmeriski narednik Božović sa hrvatskim oficirom. Dolaskom do motornog brodića tražili su spisak popisa oružja od Pavla sa grupom. Pavle se okrenuo Baćeviću, kome je kazao: - Kada ste sve dali, podajte i spisak oružja. Božović uzeo spisak i vratio se u grad tvrđavu. Posle toga motorni brodić odvaja se od obale i kreće uza Savu u pravcu Jasenovca i Zagreba” — veli Minić, dodajući: „Pošto je grupa sa Pavlom odvedena, iste noći izveli su iz grada tvrđave oko 120 izdvojenih od vojske oficira, vojnika, i ličnu pratnju Pavlovu”.
Među njima, po prilici, bio Cemović — taj tvrdi da u onima kojih su ih sprovodili „spazih i moga školskog druga”. „Priđoh mu hitro i rekoh da me propusti pozadi njega. On to vrlo rado učini, pa zgrabi još jednog i povuče u pozadinu. I ovaj drugi bio Pavlov pratilac”, „mi se polako, kao šetnjom, vratismo ‘zelenaškom’ stroju” tj. „izmešasmo sa crnogorskim jedinicama i zajedno s njima uđosmo natrag” i „nađosmo odlično utočište kod komore”.
- „Sekulini komandanti su formirali i naoružavali ono nešto oslobođenih naših sapatnika. Kada ovo završiše, postrojiše ih, pa im održaše par ‘patriotskih’ govora, dobro potkrepljenih pretnjama u slučaju neke neposlušnosti”.
Cemović ne imenuje jednoga od govornika — profesora filozofije Milana Bandovića. Rođen 1905. u Bandovića Mostu, kod Andrijevice, poslijeratnih decenija u Španiji emigrant, umro 1994.
Bandović, drug Milovana Đilasa iz klupa gimnazije u Beranama, postao u ratu Đurišićev komandant za srez Bjelopoljski, plejmeker konferencije ravnogorske omladine 1942. u Šahovićima… sada u S. Gradiški veliča po njih, „sapatnike”, spasonosnu ulogu dr Sekule Drljevića!
Četnik Minić: „Održao je čudnovat i fatalan govor Milan Bandović” i „svojim govorom sa balkona zgrade komande tvrđave S. Gradiške, Bandović je ponizio samoga sebe”. I nikad Bandoviću nije oprostila četnička emigracija; npr. 1984. iz SAD „Ravnogorska misao” podśećala „na Bandovića koji je tako ružno govorio o Čiči i svim četnicima iz Srbije”…
Sve to nas dovodi do još jednoga svjedoka, takođe četnika Đurišićevog. Za razliku od Cemovića i Minića, koji pominju „prijeki sud”, sastavljen od „zelenaša”, Agrama, Pavlovića, V. Drljevića ili Krivokapića… taj svjedok tačnije uočava da to nije bio „prijeki sud” i za Đurišića: njemu jesu presudile „đurišlije”, ali ne sud od ovih oficira CNV.
Ko je poimenično podigao optužnicu protiv Đurišića, a ko sudom predśedavao, izričući smrtnu presudu vojvodi? —— o tome u nastavku...
(Nastavlja se)
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR