U ubistva Đurišića i dr Drljevića umiješani i četnici i ustaše – tvrdnje iz emigracije

Priredio: Vladimir Jovanović

„Diviziski đeneral gospodin Svetomir S. Đukić iz štaba Vrhovne komande vojske u otadžbini, ovlašćen je, da u moje ime vodi obavezne vojne pregovore za saradnju u borbi protiv komunističke partije u Jugoslaviji, a po mojim usmenim instrukcijama. - 16. aprila 1945. godine, slobodne jugoslovenske planine. (M.P.) - Načelnik štaba Vrhovne komande, armiski đeneral DRAG. M. MIHAILOVIĆ”.

To je sadržaj dokumenta.

Objavio lično Đukić 1955. u „Srpskoj zastavi”, glasilu u Argentini, autorski svjedočeći pod naslovom: „Iz šume u emigraciju - Dražine poruke Paveliću”.

Đukić („otac srpskoga olimpizma”) s predratanim „zagrebačkim” iskustvom oficirske službe u tome gradu u ratu bio komandant Sremskoga korpusa u Mihailovićevoj komandi. U četničkoj delegaciji kod poglavnika NDH, uz Đukića je inž. Vladimir Predavec. Priduržio im se od ranije u Zagrebu još jedan Mihailovićev opunomoćenik - advokat iz Beograda dr Ranko Brašić, sa generalštabnim majorom Žikom Andrićem.

Sa Antom Pavelićem imali tri sastanka: „nezvanični” 17. aprila i „zvanične” 18. i 22. aprila 1945. godine. Đukić do početka maja 1945. produžio boravak u Zagrebu.

Od sastanka do sastanka uz Pavelića, tj. sa strane NDH, mijenjali se: dr Andrija Artuković; generali - Vjekoslav aka Maks Luburić, Đorđe Grujić i Ante Moškov; puk. Joso Rukavina.

„Poranio sam i osluškivao daleku pucnjavu oko Motajice, koja se dizala ispred nas na desetak kilometara. Na tu stranu bio otišao Pavle Đurišić sa svojom grupom vojske” — piše Đukić o 16. aprilu 1945. kad je krenuo od Mihailovića, a taj bio na čukama śeverne BiH blizu desne obale Save.

Po prispjeću u Zagreb, Đukić 17. aprila obaviješten „da će nas Poglavnik primiti u 17 časova u staroj Banskoj palate” — i po satnici „uđosmo u jednu veliku dvoranu, poglavnikovu službenu kancelariju, gde su na nas očekivali Pavelić i dr Andrija Artuković”.

- „Sutra ćemo imati prvu zvaničnu sednicu - kako mi reče Pavelić. Posle ove, prve kratke posete Paveliću, vratili smo se opet u žandarmeriju, gde smo se hranili, a odatle smo otišli u određeni stan na konak".

- „To isto veče, posle prvog sastanka sa Pavelićem, dođoše kod mene Ranko Brašić i generalštabni major Andrić, te ja pozvah i njih na sutrašnju sednicu. Sutradan 18. aprila, kako je bilo utvrđeno, došli smo autom u dvorac Pavelićev u Tuškanac. Uskoro se pojavio i Pavelić u uniformi kao i juče”.

- „Pavelić upita: — Kolike su vaše snage? — Sa Dražom ima oko 35.000 četnika. — Mi imamo 350.000, reče Pavelić. — Pa mi onda možemo uspešno braniti ceo front”.

Ovome sastanku, 18. aprila 1945, na temu saradnje, Đukić piše, „vojnih jedinica Pavelićevih i naših” — pristvovao i gen. Maks Luburić.

Sa četničke strane, „Brašić tražio, o-p-e-t da se pošalje Dražinim odredima: nekoliko kamiona municije, lekova, konzervi hrane; Pavelić to bez pogovora obećao, bez ikakvih teškoća; posle sam doznao, da je obećano bilo doista i ispunjeno” — navodi Đukić, a taj se priśećao u emigraciji i sljedećeg:

- „Malo sam se čudio: zašto od 18. do 22. aprila nismo imali nikakvu sednicu? Po nekim informacijama, koje sam posle privatno dobio, gen. Luburić u to vreme bio odsutan i išao na teren (u Bosnu ili u Jasenovac), gde se nalazio Pavle Đurišić, koji se bio odvojio od Draže i sa više hiljada ljudi, žena i dece bio pošao iz Crne Gore, preko Bosne u pravcu Slovenije. Ovaj Đurišićev pohod završio se smrću za njega i bezmalo za celu tu grupu”.

Međutim, ni 22. aprila, to je datum novoga sastanka kod Pavelića, nijedan zahtijev Mihailovićeve delegacije nije se odnosio na Đurišića ni statuse ikoga od sprovedenih sa strane Hrvatskih oružanih snaga u Staru Gradišku, nakon što su potučeni na Lijevču polju, zaključno sa 7. aprilom 1945. kada su se predali četnici iz bivše Komande za Crne Goru, Boku i Stari Ras —— vojvoda izazvao taj okršaj kršeći sporazum sa dr Sekulom Drljevićem o stvaranju Crnogorske narodne vojske (CNV) i urednoj evakuaciji preko teritorije NDH put Slovenije i dalje na sve četiri strane svijeta; o tome kroz dokumente smo predočili u prethodnim nastavcima, dostupni na linku dolje.

Najprvi Borivoje M. Karapandžić, pripadnik Ljotićeve organizacije srpskih nacista (Zbor) u svojoj emigrantskoj knjizi „Građanski rat u Srbiji 1941-1945” (Klivlend, 1958) —— otkrio:

- „Najtragičnije bilo je to, što se u štabu đenerala Mihailovića čula borba i znalo da se to vojvoda Đurišić bori na život i smrt da bi se probio, a nije mu se, međutim, priteklo u pomoć”.

„Iz celokupnog rada Dražine misije u Zagrebu vidi se: da su se emisari zalagali” — primjećuje Karapandžić — „za sve - samo ne za vojvodu P. Đurišića i njegovo ljudstvo”.

- „Zato je autor ove knjige otvoreno pitao đenerala S. Đukića, da li je misija na čelu s njim, koju je đen. D. Mihailović poslao A. Paveliću, išta učinila za spas vojvode P. Đurišića njegovog ljudstva”.

- „Đen. S. Đukić, svojim privatnim pismom, od 17. aprila 1955. godine, odgovorio je, od reči do reči: - Nikakve veze nemam sa Pavlom Đurišićem niti mi je to stavljeno u zadatak”.

„Izvesno je, dakle, da je između 18. i 22. aprila 1945. godine, kada je bio prekid u sastancima, đeneral Luburić odneo Pavelićevo naređenje ustašama u Jasenovcu da pobiju zarobljene Crnogorce na čelu sa vojvodom P. Đurišićem, koji su, po svemu sudeći, likvidirani baš u tim poslednjim danima postojanja ‘NDH’” — zapisa Karapandžić.

Pitamo se, zbog čega bi Luburić, general, lično i čak pet dana nosio poglavnikovo „naređenje” - „naređenje” kome? Pa ipak, „izvesno je” i „po svemu sudeći” Karapandžiću ne umanjuje osnovanost pitanja koje je pokrenuo o končini Đurišića.

Vojvodu ne pominje ni Pavelić u svome emigrantskom članku o sastanku sa četničkom delegacijom Mihailovića u Zagrebu iz 1949. — pod naslovom „Država Hrvatska živi, jedno poglavlje iz rukopisnog djela - doživljaji’” („Hrvatska: kulturno-politički zbornik”, Buenos Ajres, 11-13):

- „Gen. Đukić mi je odmah razložio želju gen. Mihailovića, tj. da izdam dozvolu, da njegovo ljudstvo može nesmetano proći kroz Hrvatsku na putu u Italiju, jer da je za njih borba svršila u domovini, odnosno, da se nalaze u stanju, u kome ne mogu voditi više borbe. Gen. Mihailović osobno neće ići, nego će ostati i dalje u planinama. Ja sam njihov prolaz odmah načelno odobrio, a zatim sam cijelu stvar predao zapovjedništvu 3. ustaškog sbora, preko čijega je područja taj prolaz imao biti izveden, i koje je stvar provelo”…

I kao što mnogi sljedbenici Đurišića tek kada ih je izveo na Lijevče polje doznavahu kako im je vojvoda u zdgovoru sa dr Drljevićem: prvo, dezertirao iz Mihailovićevih redova; i drugo, napismeno sa dr Drljevićem ugovorio stvaranje Crnogorske narodne vojske; i onda treće, vjerolomno pokušao da ugovor izigra — još docnije se kroz emigrantske pisanije Pavelića, Đukića, te advokata Brašića, saznalo da je čiča Draža slao emisare u Zagreb — ne kao vojvoda dr Drljeviću, nego poglavniku NDH, lično.

O tajnosti pregovora Pavelića sa gen. Svetomirom Đukićem, emisarom Mihailovića, svjedoči i da o tome ništa nema u paragrafima optužnice sa suđenja Mihailoviću sredinom 1946. pred Vojnim vijećem Vrhovnoga suda FNRJ. Iako se u dokazima protiv Mihailovića navodi uloga advokata Brašića kod Pavelića. Ime gen. Đukića se tu ne pominje.

Optužnica navodi da je „Mihailović uputio u Zagreb advokata Ranka Brašića, koji se nalazio pri štabu generala Miroslava Trifunovića”, da se „krajem marta ili početkom aprila, Brašić vratio iz Zagreba i referisao Mihailoviću” naime „Pavelić traži da Mihailović dođe lično u Zagreb radi dogovora o zajedničkoj borbi protiv Narodnooslobodilačke vojske”.

- „Mihailović uputio Brašiću dva pisma, jedno za njega lično u kome mu je nalagao da izvesti Pavelića da ne može lično doći na pregovore zbog toga što se njegovi komandanti ne slažu da se odvaja od jedinica, ali da on upućuje svoja dva delegata za pregovore sa punim ovlašćenjima, i da uveri Pavelića da će se on i njegovi pomagači striktno pridržavati projektovanog sporazuma koji treba da njegovi delegati zaključe sa Pavelićem”, etc.

Za odgovornost, posrednu, nasilne smrti Pavla Đurišića, Mihailo P. Minić upire prstom na — Mihailovićeve emisare! 

Sreski načelnik u Kolašinu, Đurišićev četnik, ovaj Minić ispisuje jednu te istu optužbu u više emigrantskih pismena, a glavnija su — prema mojim uvidima — knjige: - „Rasute kosti 1941-1945” (1965); - „Reč istine u prilog knjizi ‘Rasute kosti’” (1971); - „Tragedija bezumlja: druga sveska uz knjigu ‘Rasute kosti’” (1972), - „Bezumnici” (1978).

Minić o gen. Đukiću veli:

- „Uzdržavanje od pisanja za boravak đenerala Luburića na ‘terenu’ za vreme prekida sednice od 18. do 22. aprila 1945. bilo je zbog toga: što je đeneral Luburić pošao na ‘teren’ da izvrši odluke sa prve zvanične sednice od 18. aprila 1945. održane između đen. Đukića i advokata Brašića s jedne i Pavelića, Artukovića i đen. Luburića sa druge strane, u Pavelićevom dvorcu u Tuškancu”.

„Izdvojenu grupu sa Pavlom, putem motornog broda, pod jakom stražom hrvatskih ustaša đeneral Luburić odvodi za Jasenovac”, pa je „čašu krvi” — po Miniću — od ovih „doneo đen. Luburić na drugu zvaničnu sednicu, održanu 22. aprila 1945. godine”.

- „U znak zahvalnosti za saradnju, Pavelić je darovao đeneralu Đukiću zlatan sat sa lancem, na koji je utisnut monogram Pavelića. Ne zna se šta je đeneral Đukić uradio sa zlatnom tabakerom, umetnički izrađenom u Zagrebu, sa posvetom Pavelića”.

Tek slijedi poenta Minićevih tvrdnji.

Za poslijeratno ubistvo dr Sekule Drljevića u Austriji, usred jednog od „kampova za raseljena lica” („Displaced Persons' Camps”), kod Judenburga, koji se nazivao „Liechtenstein camp”, on upire prstom na advokata Ranka M. Brašića i njegova strica Iliju Brašića (1881-1951), doratnog jugoslovenskog generala — da su organizatori ubistva dr Drljevića u namjeri da zataškaju udio delegacije Draže Mihailovića kod Pavelića za smaknuće Pavla Đurišića; i k tome, Minić tvrdi da ubistvo dr Drljevića jeste povezano sa prethodnim — ali ne iz razloga navodne osvete zbog smaknuća vojvode, niti zbog poraza u Lijevču polju.

U slučaju dr Drljevića, koji je 1945. bio u svojoj 61. godini, zapravo je riječ o  ubistvima, jer je tada ubijena i gospođa Drljević, Marija, rođena Marković - Srpkinja iz Zemuna; a kao žrtva se pominje i služavka koja je bila s njima.

Citiramo Minića, koji kao kilere imenuje četnike Džogaza i Stevančevića iz Pljevalja i Janića iz Biileće, a poziva se na tvrdnje koje mu je saopštio četnik Sparavalo - navodno još jedan učesnik ubistava.

- „Sekule je ubijen 10. novembra 1945. godine u po bela dana u zgradi, gde je stanovao i Pavelić sa njegovom vladom, čuvani od vernih ustaša”.

- „Ubice Sekule Drljevića bili su u zarobljeničkom logoru Markt Pongau [St Johann im Pongau], gde su bili došli: advokat Brašić i drugi članovi misije ondašnje u Zagrebu”.

- „Komandu nad logorom Markt Pongau, tada je imao đeneral Brašić, stric advokata Brašića”.

- „Ubice Sekuline, došli iz Markt Pongau, američke ratne zone, u Judenburg, engleska ratna zona. Bez naročite pismene dozvole od Anglo-saksonaca, tada je bilo nemoguće preći iz američke u englesku ratnu zonu i obratno u Austriji”.

- „Uži krug sa Brašićem stvorili su oružje i putne isprave i poslali rečene pod vođstvom Vojina Džogaza, da ubiju Sekulu Drljevića u logoru Judenburgu. Pre odlaska grupe iz logora Markt Pongau za Judenburg da ubiju Sekulu, imao je sastanak V. Džogaz sa đeneralom Brašićem i Rankom Brašićem”.

- „Po dolasku u Judenburg, ubice su se prijavile kod Sekule, preko telesne straže Pavelića. Dolaskom u sobu kod Sekule, ubice su povadili pištolje i ubili Sekulu, a ženu Sekulinu ubili su nožem”.

- „Posle ubistva, ubice su mirno i bez smetnje od ustaša i članova Pavelićeve vlade, izašli iz Sekuline sobe, prešli skver, došli do druma, slobodno se udaljili i nesmetano se vratili za Markt Pongau”.

- „Sekuline ubice odmakli i Pavelićevi ljudi pokupili dokumenta i drugo sa mrtva Sekula, kao i dragocenosti sa Sekuline žene”.

- „Pavelićevi ljudi, alarmirali su Sekulino ubistvo i prijavili Englezima, da su ubice uspeli pobeći. Englezi kao Englezi, nisu vodili istragu o obračunima ‘displaced person’, niti su naredili poteru za ubicama”.

- „Istih dana, objavljeno u emigrantskoj štampi: ‘Crnogorci ubili Sekulu Drljevića u Judenburgu’”.

- „Jednih i drugih bio je cilj, da se istakne: da su Crnogorci ubili Sekulu Drljevića. Međutim, teško je bilo Crnogorcima doći do Pavelićeva štaba, gde se i Sekule nalazio, da ubiju Sekulu”.

- „Lakše je bilo u Pavelićev štab doći onima, koji su sa Pavelićem pravili sporazum o zajedničkoj saradnji i radili da nestane Sekula Drljević, pod izgovorom, da su Crnogorci ubili Sekulu, kao jedinog svedoka o uzrocima tragične smrti Pavla Đurišića”.

Prema Miniću, dr Drljević je imao dokumente o tome da su četnička delegacija i Pavelić 18. aprila 1945. na sastanku u Tuškancu donijeli odluku da se smaknu Đurišić i većina glavešina Komande za Crnu Goru, Boku i Stari Ras. Štoviše, tvrdi Minić: dr Drljević je te dokumente imao namjeru da javno objavi.

Minić i proziva ali se i poziva na u to vrijeme još žive i aktere i svjedoke. Na primjer: „Krsto Sparavalo rodom od Pljevalja, danas Vindzor - Kanada, mene je lično do tančina ispričao, kako je Drljević ubiven, jer je i on bio jedan od učesnika u ubistvu Drljevića” — pisao Minić.

- „Posredna veza između logora Judenburga i Mark Pongao bio je Uljarević, koji je bio svakog dana u društvu Drljevića i saznao namere Drljevića. Uljarević je neke lično pričao, da je bio svakog dana u društvu sa Drljevićem”.

- „Po saznanju namera Drljevića, preko Uljarevića, interes je bio i vođstva ustaša i grupe sa Brašićima u Mark Pongao, da nestane Drljević, a sa njim i svi njegovi papiri, jer bi se otkrio rad Brašić - Pavelić na likvidaciji vođstva vojske i naroda odreda Crne Gore; i nađen je podesan način izgovora, da ‘CRNOGORCI’ ubiju Drljevića”.

- „Na nekoliko dana pre ubistva Drljevića, dotični Uljarević pošao iz logora Judenburga za logor Mark Pongao, odakle su posle njegova dolaska, pošli ljudi za Judenburg i ubili Drljevića. Pitanje je, ko je izdao objavu Uljareviću, danas u Vindzoru, da pođe iz logora Judenburg preko granične zone za Mark Pongao?”

Prema Miniću:

- „Peru se fleke krvi sa prljava lica, stvarnih pregovoračâ: Brašića, Đukića, Andrića sa Pavelićem, Luburićem, na sastanku 18. i 22. aprila 1945. u Pavelićevom dvorcu u Tuškancu, gde je rešena sudbina Đurišića sa vođstvom i odredom — bez učešća Štedimlije, Drljevića, ili ma kojeg Crnogorca”…

U četničkim emigrantskim glasilima u drugoj polovini 1960-ih i 1970-ih vodila se polemika oko Minićevih tvrdnji, osporavanih i nejavnim izjavama neimenovanog, navodnog ubice dr Drljevića.

Advokat Brašić 1969. i 1972. u listu „Ravnogorski borac” Minićeve tvrdnje nazviva „laž i kleveta” - iako ne spori da je bio kod Pavelića u Zagrebu u svojstvu opunomoćenika Draže Mihailovića:

- „Na sâm Božić 1945. u selu Turska Grabska, Čiča mi naredio, da se javim generalima: Trifunoviću i Damjanoviću radi misije, koju su mi oni imali objasniti, a da se potom javim njemu. Tamo sam dobio definitivne instrukcije. Obezbeđenje kanala za moj odlazak u Zagrebu bilo povereno potpukovniku Sergiju Živanoviću, koji je tada bio na Rudanci, odakle sam pošao na Sv. Savu 27. januara 1945”, etc.

A taj Brašić, tvrdio je Minić: „igrao ulogu izdajnika”, dodaje:

- „Bleda je odbrana dr. Brašića, čoveka koji se Boga ne boji, rada ne stidi. Čoveka koji se služi imenom ‘RUDOLF’, umešan u anale zločina i špijunaže u toku Drugog svetskog rata; i radio sa srpskim krvolodima Pavelićem i Luburićem, na uništenju nacionalnih snaga odreda Crne Gore sa vojnim i političkim vođstvom”,

- „Pita se Brašić da kaže, da li je tada, na tom sastanku sa njim - Brašićem, Đukićem, Andrićem, Pavelićem i Luburićem u Pavelićevom dvoru u Tuškancu, bio ili ne ‘Vrhovni komandant Crnogorske narodne vojske i Predsednik vlade dr. Sekule Drljević’ (koju mu titulu dade Brašić)?”

- „Ako dr. Sekule Drljević nije bio sa njima na tom sastanku, onda kako su mogli Brašić, Đukić, Andrić sa Pavelićem i Luburićem, da rešavaju i reše likvidaciju sa umorstvom, vođstvo odreda ‘CRNOGORSKE NARODNE VOJSKE’ bez prisustva Sekule Drljevića kao ‘Vrhovnog komandanta Crnogorske narodne vojske i Predsednika Crnogorske vlade’? Kasnije ubijen je Sekule Drljević u logoru Judenburg, da nestane svedok i dokumenta sa njim”.

Oglašavali se iz emigracije u četničkim glasilima i oni koji su Miniću davali za pravo; na primjer Mileta Tomović iz Kalifornije:

- „Vi što napisaste - to ostade, a njihovu priču poneće vetar. Što se tiče Brašića, ovako stoji: kada sam pobegao iz komunističkih ruku iz Slovenije, po prelazu u Austriju 22. juna 1945. predao sam se Englezima, koji su me zatvorili u logoru Vetrinje do Klagenfurta. U tom logoru su mahom bili ustaše, foksdojčeri, Ljotićevci i nešto četnika Ivana Janičića”.

- „Dolaskom u logor, okupiše se ustaše oko mene i pitaju, ko sam i šta sam? Kazao sam da sam pristalica Sekule Drljevića, te oni počeše da pričaju razne hvale o Sekuli. Jedan mlad ustaški oficir, mislim da se zove Ivo ili Ivica, čije ime i razgovor sa njim bio sam zapisao u moj dnevnik, a koji mi je dnevnik, kasnije ostao kod Anta Tomovića. Ustaškog oficira Ivicu, ubedio sam, da sam Sekulin oficir i veliki protivnik Pavla Đurišića”.

- „Posle toga ustaški oficir pričao mi je da je on bio u osiguranju Brašića, đenerala Đukića i drugih u hotelu ‘Esplanada’ u Zagrebu i privodio ih kod Pavelića na razgovore”.

- „Taj ustaški oficir kazao mi je, da je bio glavni cilj Brašića i drugih, da spreče Pavlu Đurišiću sa vođstvom i odredom, prelaz preko Hrvatske, sa optužbom kod Pavelića, da je Pavle bez odobrenja Dražina, uništio Sandžak i napao Foču i pobio ustaše. Danima sam o tome razgovarao sa tim ustaškim oficirom u logoru Vetrinje, koji mi reče, kako je i gde Pavle Đurišić sa grupom uništen”.

- „Taj ustaški oficir prešao je za Argentinu; a ja kada sam prešao u Italiju, dolaskom u Rim, obavestio sam Anta Tomovića i Milana Bandovića o saznanju i razgovoru sa ustaškim oficirom; ali A. Tomović i M. Bandović, savetovali su mi, da o tome ne pričam nikome, jer bi Srbijanci rekli, da im Crnogorci pomeću neistine. Dnevnik o zabeleškama o tome, kao što rekoh, ostao mi je kod A. Tomovića, koji mi nije hteo povratiti”…

Jedan od oponenata Miniću bio i eks žandarm, četnik, potonji emigrant Vojin K. Janičić, sa više svojih napisa i knjigom „Dva svjedoka” (Vindzor, 1977).

„Ti pronađe da su Srbijanci, braća Brašići, organizovali njegovo ubistvo. Tu istine nema. Ti si samo nešto načuo o ovome ubistvu i iz mržnje prema Srbijancima hoćeš da ih optužiš da su ti ubili Sekulu” — pisao Janičić.

- „Ubistvo nije izvršeno kako ti prikazuješ. Isto tako netačna su imena ‘ubica’, njihova uloga i njihov bro.j U mržnji prema Draži i Srbijancima ti ove vitezove, što ubiše Sekulu, nazivaš ubicama”.

- „Kada bi Srbijanci ubili Đilasa, ti bi i za njim ronio suze a Srbijance nazvao ubicama!”

- „Lično poznajem trojicu učesnika u ovom nečuvenom i neviđenom podvigu”.

Odgovorajuću Janičiću, Minić piše:

- „Janičić se okomio na Crnogorske zelenaše, ali istinu treba reći da su svi građani rodnog mesta Janičića pripadali izbornom srezu Sekule Drljevića i izglasali Drljevića za narodnog poslanika. Ovi zelenaši Janičića, sa kojima je Janičić bio kao svojedobni glasači Sekule Drljevića za narodnog poslanika, pripadnici prvom puku kapetana Ivana Janičića, napuštili su borbene položaje u toku borbe na Lijevču polju i predali se Drljeviću i ustašama - sa celim pukom i komandantom puka I. Janičićem. Njihovim napuštanjem borbe i predajom neprijatelju izazvat je poremećaj i poraz na Lijevču polju”, etc.

Minić u polemikama iznosio nove i nove činjenice i zaključke:

- „Ističete verovanje u lične hvale i priče, jednog od izvršioca ubistva dr. Drljevića. Onda, da li ste pitali izvršioca ubistva, ko je njemu sa društvom izdao objave za odlazak iz logora Mark Pongao za logor Judenburg i prelaz granične zone na tunelu Malnica i ko je iste naoružao, ako na tome nisu radili Brašići?”

- „Kako su saznali i od koga za boravak Drljevića i kako su Drljevića našli u ustaškom logoru u Judenburgu? Ko je njima pokazao stan Drljevića u baraci logora, ako to ustaše nisu pokazali?”

- „Zar pucati u baraci i ubiti Drljevića njegovu ženu i njihovu služavku, gde su bile ustaške vođe, a izvršioci ubistva slobodno da izađu iz barake i da pređu preko logora, a da ih niko ni na kapiju logora ne zadrži?”

- „Radi toga, teško je verovati da ustaše nisu znali, šta će se odigrati i šta se odigrava i niko da ne bude uznemiren od pucanja u baraci gde je ustaški zverinjak tada bio”.

- „S tvorcima tragedije vojvode Pavla sa vođstvom i odredom i o radu isposlatih misionara u Zagrebu, zbog OPŠTE SRPSKE SRAMOTE [Minićeva velika slova, prim], ne može se reći puna istina pisanim rečima”.

„Iznad nas na Lijevču polju bacali letke hrvatski avioni, a na Drljevićevi” — zapaža Minić i pita se: - „da li bi tadašnji hrvatski vlastodršci izvršivali volju golorukog Drljevića i stavili u pokret oružanu vojsku, koristeći tenkove?!”

- „Braća i rodbina izvršioca ubistva Drljevića, nisu poginula od vojske Drljevića, već od vojske hrvatskih vlastodržaca, koji su tada bili u istoj baraci gde je Drljević ubijen, te izvršioci ubistva Drljevića nisu našli za potrebno da čine osvetu nad Pavelićem i Luburićem, kao glavnih ubica njihove braće i rodbine na Lijevču polju i volje Brašića sa grupom — već ubijaju golorukog Drljevića”.

----------------

Oko ubistva dr Sekule Drljevića, postoji zapis slovenačkoga popa Antona Žakelja iz knjige „Beg v neznano, zapiski 1945-1949” (Ljubljana, 2008). On je bio u Judenburgu, ali samo prenosi šta se „kaže” povodom ubistva. Citiram Slovenca:

- „Subota, 10. novembar 1945. - Sinoć pao snijeg i sve pobjelio… Oko pola 8, trojica mladića su došla u sobu dr Sekule Drljevića (bivšeg crnogorskog poslanika), pucali u njega i ranili mu suprugu… U 10 sati, osam Engleza izvršilo pretres logora, a u 12 sati kontrolu”.

- „Neđelja, 11. novembar 1945. - Gospođa Drljević umrla u bolnici. Kaže se da je dr Drljević tokom rata upravnik logora đe je maltretirao logoraše, koji su vjerovatno sada tražili osvetu. Takođe kažu da je austrijska policija pronašla velike količine zlata i cekina u njegovoj sobi…”

U austrijskome zbornku „Judenburg 1945 in Augenzeugenberichten”, objavljen je 1994. godine (izdavač Verlag des Museumsvereines Judenburg), čitamo:

- „Iako sami logoraši nijesu počinili nikakva krivična djela, u logoru se 1945. dogodilo dvostruko ubistvo. Dr Sekula Drljević, bivši ministar Kraljevine Crne Gore, i njegova supruga Marija ubijeni su od strane nepoznatog napadača”.

- „Ubistva i njihova pozadina nikada nijesu riješeni. Zašto bi neko ubio starca koji je nekad bio ministar kraljevstva koje ne postoji već 27 godina i njegovu ženu?”

 (Nastavlja se)