23 °

max 36 ° / min 23 °

Utorak

11.08.

36° / 23°

Srijeda

12.08.

34° / 23°

Četvrtak

13.08.

34° / 23°

Petak

14.08.

33° / 23°

Subota

15.08.

32° / 23°

Nedjelja

16.08.

32° / 22°

Ponedjeljak

17.08.

32° / 22°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Ne izlazi iz sobe, napolju je tama najkrajnja

Izvor: balkans.aljazeera.net

Kultura

Comments 0

Autor: Antena M

  • Viber

Ne izlazi iz sobe, napolju je tama najkrajnja

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Epidemija Covida-19 uzdrmala je čitav svet i nametnula brojne promene u dotadašnjem načinu života. Različite zemlje borile su se protiv epidemije kako znaju i umeju, tapkajući po nepoznatom terenu, dovijajući se i improvizujući. Drugačije nije ni moglo da bude, pošto je reč o prilično nepoznatom virusu i novoj situaciji. U većini država, uključujući i ovu nesreću koja se državom može nazvati samo iz navike, zajedno sa epidemijom došla je i obavezna izolacija.

Ako vam je profesija pisanje za medije, a hobi čitanje i pisanje književnih tekstova, izolacija i karantin ne menjaju mnogo toga u vašem životu. Uz nekoliko bitnih razlika. Zatvaranje između četiri zida je sada prinudno, a ne dobrovoljno. Došlo je do promene konteksta: sada su i svi drugi u izolaciji, a ne samo vi. Najvažnija razlika je u tome što je uveden policijski čas, koji je umeo da potraje i po pola sedmice, što je svakodnevni život otežalo do apsurda, dovelo do redova i gužvi ispred prodavnica i apoteka, a taj metež je obesmislio uvođenje same mere.

Distanca prema stvarnosti

Ne možete staviti izolaciju na pauzu i izaći napolje da prošetate kad vam se prohte, jer će vas policija privesti i odrapiti vam drakonsku kaznu, bez obzira što držite distancu i ne ugrožavate nikoga. Istovremeno, dok vas državni organi drže u kućnom pritvoru, virus nesmetano prodire u medicinske i socijalne ustanove, a predsednik države se nalazi na turneji i obilazi gradove diljem Srbije. Što sve zajedno ne iznenađuje, jer je Srbija odavno pretvorena u Apsurdistan, pa ovde korona nije virus od kog treba zaštititi ljude, već još jedan povod za sticanje političkih poena i demonstriranje apsolutne nesposobnosti razvaljene države da se suoči sa bilo kojim realnim problemom.

Ostavimo državu po strani i vratimo se izolaciji. Izolovanje od ovakvog sistema i političkog vašara u režiji besmisla ionako je neophodno svakom pojedincu koji bi da sačuva zdravu pamet, pregršt preteklih živaca i moć rasuđivanja. Pisanje i čitanje su usamljeničke delatnosti po svojoj prirodi, a držanje distance prema društvu u kojem živite nameće se kao nužan preduslov svakog intelektualnog pregnuća.

Čak i kada pišete kolumne, kada nalazite teme u masovnoj produkciji svakodnevnog ništavila, kada ste uronjeni do grla u društvenu močvaru, čak i tada je prisutna distanca prema stvarnosti ili onome što se kao stvarnost predstavlja. Distanca je jednostavno sastavni deo posmatranja sveta i pisanja o njemu. Da bi se bilo koji podatak stvarnosti transponovao u tekst, neophodna je sloboda od posmatranog. Ako se čovek ne odvoji od teme, ako ne raskine tu povezanost, ostaće – kako kaže Nagarđuna – „porobljen lažnošću objekata“, „zaglavljen u živom pesku stvari“.

Pisac je usamljeni putnik

Gde god živeo, u kakvom god društvu mu bilo dosuđeno da traje, čovek od reči je uvek upućen na izolaciju. O tome je pisao Josif Brodski, nakon progonstva iz Sovjetskog Saveza u Sjedinjene Američke Države, dakle – zamenivši jednu izolaciju drugom: „Pisac je usamljeni putnik i niko mu ne može pomoći. Društvo mu je uvek, u manjoj ili većoj meri, neprijatelj.“ Vreme epidemije i karantina možda nije najpogodnije za miran, sabran rad na književnim tekstovima, briga za bližnje i svakodnevno umiranje hiljada ljudi i nisu baš neki stvaralački podsticaj, ali jeste za razmišljanje o koječemu. I za razgovor sa Josifom Brodskim.
Pogotovo što je njegova pesma „Ne izlazi iz sobe“ postala, kako se to danas veli, viralna još na početku pošasti. I što se toposi izdvojenosti, udaljavanja, distanciranja, isključivanja, izolacije neprestano ponavljaju u njegovom delu. To je sasvim prirodno za čoveka čiju je biografiju trajno obeležilo uvežbavanje veštine udaljavanja od, što bi rekao Stanislav Vinaver, „neizlečive stvarnosti“. U autobiografskom eseju „Manje od jedinke“ Brodski piše o svojim mladim danima u Lenjingradu prve polovine pedesetih, kada je sa svih strana bio opkoljen Lenjinovim slikama.

„Mislim da sam, ne obraćajući pažnju na te slike, savladao prvu lekciju iz umeća isključivanja – to je bio moj prvi pokušaj otuđenja. Kasnije je toga bivalo sve više; zapravo, ceo moj preostali život može se posmatrati kao neprekidno izbegavanje njegovih najnasrtljivijih vidova“, piše Brodski o svom ranom iskustvu mentalnog odvajanja od drečavih kulisa koje su se lažno predstavljale kao realnost. Na prvi pogled to deluje kao eskapizam, ali zapravo se radi o nagonskom aktu samoodbrane.

Alternativa je prihvatanje i prilagođavanje čudovišnom sistemu, što neminovno vodi rasapu ličnosti i umiranju pre fizičke smrti.
Skoro pola veka kasnije u eseju posvećenom poeziji Tomasa Venclove Brodski će pribeležiti: „Umetnost je forma suprotstavljanja stvarnosti koja je nesavršena, i predstavlja pokušaj stvaranja alternative toj stvarnosti“. Umeće isključivanja odvelo je daleko ruskog dečaka koji je odrastao u epohi poznog staljinizma, sve do stvaranja jednog od najznačajnijih pesničkih i esejističkih opusa XX veka. A sve je počelo gestom koji Rečnik Matice srpske označava kao „odvajanje i sprečavanje svakog dodira s okolinom, odvojenost, odeljenost od drugih, usamljenost, osamljenost“ – kako je definisan pojam izolacija.

Izolovan i viđen za lomaču

Neminovna spisateljska otuđenost od društva dodatno se pojačava ukoliko se bavite temama koje baš nisu omiljene u vašoj sredini, jednostavnije rečeno – ako stalno gurate ljudima prst u čvrsto sklopljeno oko. Ako pišete o ratnim zločinima srpskih snaga, stanju poricanja, genocidu u Srebrenici, logorima po Bosni, agresiji Miloševićevog režima na susedne države, velikosrpskoj ideologiji i njenim žrtvama, ulozi intelektualaca u kontrarevoluciji, piscima koji su zagovarali etničko čišćenje znano i kao „humano preseljenje“, očevima nacije koji su zdušno radili na sveopštoj propasti, zaveri ćutanja o zlikovačkoj prošlosti – kao što to čini potpisnik ovih redova – izolacija od društva u kojem živite raste iz dana u dan.

Iako su činjenice svakom dostupne i vidljive golim okom, ratnohuškačka propaganda i dobrovoljni pristanak na neznanje stvorili su u glavama neprobojni mentalni zid otporan na sve što iole podseća na istinu.
Svako ko se usudi da – što bi rekao prorok Isaija – „viče za pravdu“, biva proglašen za izdajnika, stranog plaćenika, autošovinistu, neprijatelja srpstva, srbomrsca, domicilnu ništariju, otpadnika od zajednice, izroda i pravog krivca za sve nesreće srpskog naroda. To nije samo izolacija, već nešto mnogo gore – otvoreno neprijateljstvo, izopštavanje iz društva, proganjanje, linč.

Kad društvo ogrezne u kaljugu negiranja zločina, kad glorofikuje ubice i smatra ih herojima i živim svecima, kad šovinizam i mržnja prema drugima postanu temelj nacionalnog identiteta – svako ko kvari igru i podseća na elementarne istine u očima krvoločne javnosti biva viđen za lomaču. U odnosu na „sanitarni otklon“ srpskog društva prema onima koji ne bi da učestvuju u kolektivnom samoobmanjivanju, epidemiološki karantin deluje kao odmor i relaksacija.

Strano telo

Takvo stanje vlada „tamo gde se misao osuđuje, a osećanje ismeva“, što bi rekao jedan od omiljenih pesnika Brodskog, Vistan Hju Odn. To nije razlog za ovde vazda popularnu kuknjavu i naricanje nad sopstvenom sudbinom, pogotovo što istorija poznaje kudikamo gore i surovije sisteme. U eseju „Dete civilizacije“ posvećenom Osipu Mandeljštamu, Brodski govori o izolaciji velikog ruskog pesnika koja ga je odvela u smrt u Staljinovom logoru.

Brodski piše o Mandeljštamovom sve većem „izdvajanju iz masovne produkcije“ i njegovim posledicama: „I tako, što je glas postajao jasniji, disonantnije je zvučao. Nijedan hor to ne voli, i estetska izolacija stiče i fizičke parametre. Kada čovek stvori svoj sopstveni svet, on postaje strano telo i protiv njega se usmeravaju svi zakoni: gravitacije, kompresije, odbacivanja, uništenja“.
U zajednicama utemeljenim na preziru prema ljudskim bićima nije teško postati strano telo. Ne moraš čak ni da stvoriš sopstveni svet, dovoljno je da malo čačkaš po temeljima zajedničkog sveta, da podsećaš na kosti koje su tamo zakopane, da propovedaš jeretička učenja kako je nebo plavo, trava zelena, a ubistvo zločin – i već si na putu za izolaciju. Pojavni oblici prinudne izolacije kojima vas izlaže državni aparat variraju od zemlje do zemlje.

U najgorem slučaju plivanje protiv struje može vas koštati glave, u najboljem – istanjiće vam živce ili vas zaraziti neizlečivim antropološkim pesimizmom. Potonje nije loše ni kad postane masovna pojava: na uverenju da je čovek radikalno rđav teško je graditi totalitarni sistem, logičnije je stvaranje demokratskih institucija koje sužavaju obim mahnitanja ljudske pokvarenosti.

Svetla strana progonstva

I sam Josif Brodski brzo je postao strano telo u svojoj sredini, što je rezultiralo hapšenjem, zatvaranjem u ludnicu, a potom čuvenim suđenjem i progonstvom u Sibir, u selo Norenska. Uprkos zlostavljanju i progonu koji je doživeo od države, uprkos godinama provedenim u sibirskoj pustari, Brodski se nikada nije žalio. U Norensku je gradski mladić nevičan fizičkom radu morao svakodnevno da rmbači, bio je pod neprestanom prismotrom KGB-a, pa ipak ne kuka na zlehudu sudbinu.

Na kraju poglavlja o progonstvu u knjizi „Razgovori sa Josifom Brodskim“ Solomona Volkova, pesnik se priseća događaja od pre tridesetak godina i kaže: „To je, uopšte, bio, kad se sad setim, jedan od najlepših perioda u mom životu. Bivalo je možda mnogo gorih, ali lepših – mislim da nije“. Knjige su redovno stizale u Norensko, Brodski je ispisao stranice i stranice stihove, „jer tamo i nije bilo šta drugo da se radi“.

I ne samo to, već je doživeo i neku vrstu unutrašnjeg povezivanja sa milionima radnih ljudi u Sovjetskom Savezu. O tome je pričao u filmu „Šetnje s Brodskim“ koji su snimili Aleksej Šišovič i Elena Jakovič u Veneciji 1993. godine, a potom objavili i istoimenu knjigu. Govoreći o sibirskim danima, Brodski kaže: „To je bilo strašno mesto iz mnogo razloga, ono mi se nikako nije svidelo, prosto nisam uopšte na to bio spreman, gradski dečak i sve ostalo. Ali bio je tamo jedan trenutak... Znate, kad je izjutra u šest sati užasno vreme, zima, hladno. Ili jesen, što je još gore. I ti izlaziš iz kuće u onim čizmama i u vatniku, ideš u seoski sovjet da dobiješ raspored za ceo dan. I ideš kroz to polje, do kolena u tom... čemu već, i tako dalje, i tako dalje. Sunce izlazi ili još nije izašlo. Ali znaš da se u to vreme, u tom trenutku gotovo četrdeset procenata stanovnika države kreće na isti način. I neću da kažem da te to ispunjava, recimo, nekim osećajem jedinstva, to zavisi od čoveka da li ga ispunjava ili ga ne ispunjava. Ali je meni to osećanje postalo, bilo i, u izvesnoj meri naknadno, do sada, ostalo drago“.

Kratkotrajan osećaj zajedništva

Sličan osećaj povezivanja sa milionima drugih javlja se i tokom karantina zbog korona virusa. Izolacija više nije samo moja, već smo svi u istoj situaciji, a ono što nas spaja je, bar na neko vreme, snažnije od onog što nas razdvaja. To sićušno, nevidljivo polubiće prilično je nezainteresovano za sve naše ideološke, etičke i estetičke razlike – njemu je svaki čovek dobar kao potencijalni domaćin i mesto gde može da preživi. Naravno, osećaj zajedništva je kratkotrajan, jer se brzo sve vraća na staro.

Pandemija nije dovoljno velika pošast za otrežnjenje zabludelih duša zamandaljenih u mentalitet vojne karaule, odakle gledaju na ostatak sveta preko nišana. Ljudi se koliko-toliko prizovu pameti tek nakon nemerljivih katastrofa, poslednji put se to desilo nakon klanice Drugog svetskog rata. A onda prođu decenije, oni koji pamte sunovrat čovečanstva odu sa lica zemlje, pa opomena najvećih užasa u istoriji polako pada u zaborav, kao što se može videti širom Evrope i sveta poslednjih godina.

Šta je na svetu zanimljivije od zida i stola?

Zajednička izolacija zbog virusa će proći, pa će čovek moći mirno da se vrati svojoj ličnoj, sopstvenoj, privatnoj izolaciji. Tamo može da porazgovara s Brodskim koji mu lepo poručuje, iz godine 1970, u prevodu Aleksandra Mirkovića:

„Ne izlazi iz sobe; razmisli, otkud toliko bola.
Šta je na svetu zanimljivije od zida i stola?
Zašto izaći odatle gde se vraćaš uveče
isti kakav si bio – samo još snažnije peče.“
Ili, u prevodu Radojice Nešovića:
„Ne izlazi iz sobe; promaja – možeš da kažeš.
Od zida i stolica šta je na svetu draže?
Zašto ići odande kuda se vratiš uveče
isti kakav si bio i, što je gore – natečen?“

U originalu je zapravo još drastičnije, onaj kome se pesnik obraća neće se vratiti uveče u sobu ni natečen, ni sa ranom koja još snažnije peče, već – osakaćen. Brodski se, kako veli Solomon Volkov, obraćao samom sebi, on ovu pesmu vidi kao autoportret, nasuprot uvreženim tumačenjima kako tu pesnik „ismijava nekakve neodlučne intelektualce, koji se boje izaći na ulicu i reći istinu“. Volkova je sklonost ka izolaciji i privukla pesmi: “To mi je odavno jedna od najdražih njegovih pjesama, zato što se upravo u toj pjesmi (za razliku od Brodskog kao stvarne osobe koja se s velikim entuzijazmom skitala po čitavom svijetu), jako slažem s lirskim subjektom. Isto tako ne volim i ne želim izlaziti iz sobe”.

Brodski se obraća samom sebi, ali i vama i meni, svakome ko je “stupio u razgovor koji se poveo pre njega”, kako reče Pasternak o Mandeljštamu. Za razliku od Brodskog kom je progonstvo na krajnji sever blažio fantastični prizor belih noći, mi živimo u predelu gde već dugo vladaju crni dani. I nema nade da će uskoro svanuti.

Dok se naokolo zgušnjava mrak u ljudskim dušama, ostaju nam blagodeti izolacije i ukrštaj Brodskog sa jevanđeljem: “Ne izlazi iz sobe, napolju je tama najkrajnja”. A ako se baš potrudimo iz petnih žila, ako svakodnevno vežbamo umeće isključivanja i veštinu izbegavanja najnasrtljivijih oblika takozvane stvarnosti, možda u nekoj budućnosti doguramo i do onog Pasternakovog pitanja: “Napolju, mili, koji li je vek?” Samo kad bismo mogli na trenutak da zaboravimo kako napolju zavija vek-vukodav, nameran da skoči na nas, da nas davi i prikolje. A mi nismo vukovi i nemamo vučju kožu.

Tekst je podržalo Ministarstvo kulture, u okviru projekta "Pisci u osami".

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR