Književnik Vladimir Arsenijević (1965, Pula) suosnivač je i predsjednik Upravnog odbora Udruženja Krokodil (Književno Regionalno Okupljanje Koje Otklanja Dosadu i Letargiju), koje se od 2009. godine, između ostalog, bavi promovisanjem “politike dijaloga, pomirenja i rekonstrukcije pokidanih veza na prostoru Zapadnog Balkana”.
Čitalačkoj publici poznat je kao autor antiratnog romana U potpalublju, prevedenog na više od 20 jezika, velikog broja proznih djela i po uređivanju u izdavačkim kućama Rende i VBZ.
Za Al Jazeeru Balkans govorio je o prilikama u regionu, a dio tog intervjua prenosimo u nastavku:
U kakvom je stanju jugoslovenski kulturni prostor koji se, stav je brojnih kulturnih stvaralaca, za razliku od nekadašnje države, nije raspao?
– Ne bi taj kulturni prostor imao nikakve šanse da ne postoji niz malih i srednjih, listom nevladinih organizacija na svim stranama, koje se bave očuvanjem i razvijanjem kontakata te stvaranjem platformi za zajedničko, uzajamno korisno delovanje i komunikaciju u budućnosti. Naše institucije su sramotno disfunkcionalne, da ne kažem nešto gore od toga.
Interesantno je da, takođe, regionalna produkcija raznovrsnog treša (muzičkog i televizijskog ponajviše) nalazi dovoljno razloga za saradnju. Oni razumeju najjednostavniju logiku tržišta od kog zavise i do koga im je stalo i od toga ne žele da odustanu.
Tri decenije traje antiratni pokret u Srbiji kojem ste pripadali i, suštinski, pripadate. Danas smo svedoci kontinuiteta rata i nasilja drugim sredstvima, iako se ne može isključiti opasnost od istinskih sukoba u kojima se gube glave. Da li su rat, izbeglištvo, emigracija, stradanje, suočenje sa bestijalnošću – da pomenemo neke od tema vaših romana – sudbina Vaše, ali i brojnih drugih generacija?
– Mi smo se tokom poslednjih 20 godina umnogome kretali isključivo unazad. To se vidi po činjenici da su određene istine, koje su pre 10 ili 15 godina bile neporecive, nezavisno od toga gde vam srce pripada, u međuvremenu do te mere zamućene da je danas krajnje jednostavno negirati, na primer, da se bilo šta dogodilo u Srebrenici, gde za vukovarsko razaranje zna zanemarljiv postotak ljudi u Srbiji i gde su sve laži koje je koristila [Slobodan] Miloševićeva propagandna mašina ostale na površini, a ostatak je potonuo u tamu i prisilni zaborav.
Naše društvo nikad nije bilo sklono odgovornosti, samoviktimizacija je ovde gotovo jedino načelo, laž se podrazumeva i što je masnija i gadnija, ona se u društvu dočekuje s većim oduševljenjem i prihvatanjem. Neki novi ratovi bi bili veoma mogući, samo što sada više nema one visokorazvijene vojne mašinerija kakva je postojala u vreme SFRJ koja bi mogla da povede i podrži neki novi oružani sukob.
Stvari nisu blistave ni drugde po regionu, ali bojim se da po zveckanju oružjem (ma koliko jalovom i impotentnom) Srbija i dalje prednjači. Dovoljno je samo pogledati naslovnice onog tabloidskog otrova koji se ovde svakodnevno proizvodi pa shvatiti da postoji armija ljudi koji vredno rade na neprestanom održavanju mržnje i podstrekivanju neprijateljstava prema doslovno svakom ko je dovoljno zlosrećan da živi u našoj blizini.
Teško je razumeti tu iskrivljenost i u tom smislu teško je na nju i ispravno odgovoriti. Neki su se umorili, odustali od svega i izlaz našli u mikrosvetovima. Ne dopuštaju da taj vitriol dopre do njih i nadaju se najboljem. Ja mislim da treba činiti sve što je u ličnoj moći da se okolnosti promene, ali to ne može da se desi očekivanim mehanizmima. Rambo Amadeus je jednom lucidno izjavio: “Što se mene tiče, između Kurte i Murte, ja sam za Murtu!” I to je zaista duhovito, ali ja moram da kažem da nisam ni za jednog od njih dvojice i da mi je u tom smislu srpska politička scena u svojoj celovitosti duboko odvratna te da od nje baš ništa ne očekujem.
Da li je ono što se u Srbiji dešava posledica nezavršenih ratova i odsustva suočenja s prošlošću? U javnom prostoru, vlasti, društvu, i personalno, a pogotovu suštinski, ideološki, mnogo toga se vratilo na početak devedesetih godina prošlog veka?
– Mislim da je dinamika, naročito globalna, danas značajno drugačija, pa je nezahvalno vršiti takva poređenja. Ali, činjenica je da je sve to zajedno s nama doputovalo u ono što smo nekad smatrali dalekom budućnošću. Daleko smo zagazili u 21. vek. Kad sam bio klinac, voleli smo SF seriju Svemir 1999, gde je planeta zemlja te 1999. godine odavno postala jedan jedinstveni politički i prostorni entitet i gde je identitet Zemljana zamenio sve ranije partikularnosti. Kakva zabluda! Živimo u teroru nacionalnih država i novom podizanju granica.
Svuda oko nas su teorije zavere i čini se da je ljudska glupost na najvišoj razini otkad je sveta i veka. Reklo bi se da su društvene mreže i protočnost te višesmernost svetske mreže, umesto da ljudskoj vrsti otvore nekoliko dodatnih čakri i učine je spremnijom za budućnost, samo dodatno ubrzale proces idiotizacije i da ćemo kraj naše vrste u velikoj imploziji dočekati upravo zato što ništa bolje i nismo zaslužili.
Krokodil je kroz Beogradske debate o Evropi locirao mesto Srbije na civilizacijskoj karti kontinenta. Vrednosti poput poštovanja ustava, sprečavanja samovlašća, snažnih institucija, nezavisnog sudstva, sekularnosti… temeljno su zgažene. Koliko je ova država daleko od pomisli da bi trebalo da prihvati neke od evropskih vrednosti?
– Kod nas se evropske vrednosti “prihvataju” samo ukoliko iza toga stoji neka vrste istovremene koristi. A onda se iste te vrednosti iskrivljuju do bola sve dok ne izgube svaki smisao i ne postanu sopstvena suprotnost. Oko retko čega što bi spadalo u više civilizacijske vrednosti je ikada dosegnut širok konsenzus u našem društvu.
Ta lukavost našeg građanina, koju reflektuje lukavost našeg političara, reflektuje se dalje u stanju u kom se naša zemlja danas nalazi – nikada nismo bili niže po svim merilima koja se tiču životnog standarda, stepena zagađenja prirodne sredine, rasprostranjenosti raznih neizlečivih bolesti, pismenosti, očekivanog životnog veka i sličnog.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR