Bitka za pričešće

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Usred epidemija covida-19 u okviru SPC otpočela je bitka za pričešće. Toliko se halabuke diglo oko jednog sasvim jednostavnog problema za čije bi rešavanje trebalo da bude dovoljan zdrav razum. Jasno je da kašičica može da bude izvor zaraze, budući da je svi pričasnici koriste, a virus se prenosi kapljicama, dakle pljuvačkom. Takođe, očigledno je da virus lako može dospeti i u putir, pa tako hleb i vino lako mogu postati prenosnik bolesti. Međutim, ove očevidnosti i nisu tako očevidne mnogima u crkvi, uprkos tome što prosto bodu oči.

Bilo je raznih dobronamernih, stručnih objašnjenja i upozorenja, ali se slabo ko iz vrha SPC na to obazirao, budući da je odjednom usvojena dogma da se niko nikad nije zarazio pričešćem za ovih 20 vekova koliko crkva traje. Sveštenik SPC i docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Vukašin Milićević pokušao je u svojim javnim nastupima da unese malo razuma i istinske vere u ova pitanja, napisao je i tekst za nedeljnik “Vreme” pod naslovom “Kašičica”, ali su to nadležni crkveni organi proglasili maltene za subverzivnu delatnost.

U tom tekstu Milićević se osvrće na tvrdnju da se niko nikad nije zarazio pričešćem i veli: “Ovde nije ni moguće, a ni potrebno analizirati ovu tvrdnju sa tačke gledišta teologije i istorije. Dovoljno je reći kako ona naprosto ne stoji. Smisao pričešća je teološke prirode; kada bi ono što se dešava prilikom evharistije podrazumevalo nekakvu hemijsku, biološku ili kakvu god transformaciju u naturalističkom smislu, imali bismo posla sa magijom, a ne sa verom i teologijom”. 

Vera zaražena virusom moći

Milićević je objašnjavao i da pričešćivanje zajedničkom kašičicom nije praksa stara 2000 godina, kako je stajalo u saopštenju Svetog sinoda, da to nije “ni izvorni, niti jedini način pričešćivanja”, pozivao se na kanone vaseljenskih sabora, ali sve je bilo uzalud. Na kraju je patrijarh Irinej, kao Milićevićev nadležni episkop, kaznio mladog teologa zabranjujući mu javne nastupe, oduzeo mu je mogućnost da vrši svešteničku službu i stavio ga pod nadležnost Crkvenog suda. Patrijarh je Milićevića optužio za “otvorene, za crkvenu javnost sablažnjive, kritike zvaničnih stavova Crkve, pa i Crkve kao takve”, te kako stavlja “svoja umovanja i mudrovanja iznad sabornog uma Crkve”. Saborni um crkve je, u ovom slučaju, sinonim za ono što tvrde patrijarh Irinej i još neke vladike, pre svih episkop bački Irinej.

Kap koja je prelila čašu patrijarhovog mililitarskog strpljenja verovatno je bilo Milićevićevo gostovanje u “Utisku nedelje”, mada verujem da mu je mnogo više na živce išao intervju koji je profesor dao za nedeljnik “Vreme”. To je ubedljivo najbolji intervju jednog klerika SPC koji sam u životu pročitao, prosto nisam mogao da verujem da neko u našoj crkvi tako misli i još ima hrabrosti da svoja “umovanja i mudrovanja” javno iznese. Ako niste čitali taj intervju, evo samo nekoliko karakterističnih rečenica.

“Politička moć i savez sa vlastima, istorija je mnogo puta pokazala, Crkvu su uvek vodili u čelični zagrljaj u kojem je ona gubila samu sebe i pretvarala se u sopstvenu negaciju, u okrečeni grob, da se poslužim novozavetnom slikom, u kojem je sahranjena vera hrišćana koja je umrla jer se zarazila virusom moći”.

Milićević govori da je crkvi neophodno preosmišljavanje i pojašnjava kakvo: “Preosmišljavanje koje bi u fokusu imalo pojedinca, a ne kolektive. Jedino istinsko prihvatanje hrišćanske vere je ono lično, iz duboko ličnih razloga i sa duboko ličnim ciljem. Vera pradedovska tu ne pomaže”.

“Novi Zavet ima ideal društvenog poretka koji se manifestuje kroz ideju služenja što je način da se suprotstavite izvoru svakoga zla – dominaciji čoveka nad čovekom”.

Ovo je možda i najradikalniji deo: “teologija oslobođenja je verovatno najubedljivija alternativa koju je XX vek ponudio”.

“Niko ne dovodi u pitanje Jasenovac i sve užase koji su se desili Srbima u NDH, ali ako ćutimo o zločinima koje smo počinili kao narod ili, ako je lakše, koje je neko u naše ime počinio, ne kompromitujemo li time i svoje žrtve?”

“Nije problem u ratu koji je vođen, već u tome što se ovde ne zna za drugačiji način vođenja politike osim ratno-profiterskog”.

I tako skoro do samog kraja. Srećom, na samom završetku intervjua otac Vukašin je izneo svoj stav o nedavnim događajima u Crnoj Gori, pa sam mogao da odahnem – najzad nešto s čim se ne slažem. Ali bi se o tome moglo mirno i normalno razgovarati. I dobro je da je tako, nije baš uobičajeno i normalno da se u svemu slažem sa sveštenikom SPC, ali sve ostalo iz tog intervjua bih mogao mirne duše da potpišem da sam, kojim slučajem, vernik.

Pričešće, protivotrov za sva virusna oboljenja

Javnost je burno reagovala na patrijarhov nasrtaj na slobodu mišljenja i govora, profesori drugih fakulteta su pisali tekstove u Milićevićevu odbranu, Senat Univerziteta u Beogradu jednoglasno je doneo odluku da se izda saopštenje u kojem će se Milićeviću pružiti podrška i izraziti zabrinutost zbog situacije u kojoj se on našao, a pokrenuta je peticija podrške koju su potpisali brojni javni delatnici. Najlepše od svega je što su i Milićevićevi studenti pokrenuli svoju peticiju koju su potpisali i brojni studenti drugih fakulteta. Jedan od studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta ostavio je uz svoj potpis ovakav komentar: “Potpisujem zato što profesor Milićević nije zaslužio ovakvo šikaniranje samo zato što je rekao nešto suprotno Velikom inkvizitoru!” Izgleda da se u jednom delu SPC, ne toliko vidljivom u javnosti, dešava nešto čudno, pojavili se neki ljudi koji stvarno veruju u Hrista i ne boje se moćnika ovoga sveta. Ovih dana sam po prvi put pomislio da ima nade za SPC, a i za čitavo naše društvo.

Na portalima je bilo raznih zanimljivih komentara na ovu temu, a nekoliko ljudi je ostavilo komentare sličnog sadržaja: “Kad bi ovakvi i ljudi poput njega vladali našom crkvom, prvi bih postao vernik”. Možda se toga crkvene vlasti i plaše? Šta ako ovakvih sveštenika bude sve više, šta ako crkvu preplave ljudi koji ozbiljno shvataju jevanđelje, oni koji misle – kako reče Milićević – da je liturgija i kada nekom pomogneš? Propade biznis sa dilovanjem osveštanih brojanica, pravoslavnih amajlija i ostale paganije i bižuterije.

Slučaj profesora Milićevića je, pretpostavljam, samo dodatno ojačao vernike koji veruju da je pričešće svetinja nad svetinjama, nešto nadzemaljsko čemu virusi, bakterija i slična Božja stvorenja ne mogu ništa. A zašto bi i verovali drugačije kad ih u tom komičnom, ali opasnom verovanju podržavaju najviši autoriteti SPC? Vladika banatski Nikanor savetuje vernike da se mirno pričešćuju, jer je izgleda evharistija protivotrov za sva virusna oboljenja: “Gospod Hrist je najbolji lekar i on daje najbolje lekove, kroz svetu tajnu pričešća, to je najbolji lek!” Sveti Sinod, ljut na kritičare, veli ovako: “Pojavili su se, međutim, nezvani gosti iz poznatih anticrkvenih i antisrpskih krugova, da bi u rezultatu njihovi i njima skloni mediji krenuli u orkestriranu klevetničku hajku protiv Srpske Pravoslavne Crkve. Dotični građani (ne možemo, nažalost, da kažemo dotična gospoda) optužuju nas, naime, što vernike pričešćujemo iz iste Čaše, na tradicionalni način koji se primenjuje evo već dve hiljade godina”.

“Sveto pričešće nije od ovoga svijeta – pa samim tim ne može biti sredstvo širenja zaraze”, kaže sveštenik Gojko Perović. Eparhija bačka saopštava, nišaneći Milićevića i još neke teologe: “O tekstovima i izjavama neodgovornih nazovi teologa trebalo bi da se posebno oglase i nadležne crkvene institucije. Jer, ako neko javno tvrdi da je Pričešće rizik po zdravlje, za njega ne bi smelo biti mesta u crkvenoj prosveti jer, budući da je neznaven, ne može biti učitelj drugima, a po kanonskoj akriviji takav bi morao i da bude isključen iz crkvene zajednice”.

Preobražaj vina i hleba

Kad tako zbore crkveni velikodostojnici i učeni teolozi, zašto bi pastva razmišljala drugačije? A sa teološkim autoritetima slažu se i kudikamo popularnije estradne zvezde Aleksandra Radović i Seka Aleksić, koje su podržale pričešćivanje tokom pandemije. Seka Aleksić je postavila logično pitanje: “Kad odustajemo od pričesti radi virusa, kako bi onda život svoj dali za Hrista?” Na portalima su se javili silni vernici, ostavljajući na stotine komentara, zgroženi i sablaznuti na samu pomisao da pričešće može da bude dovedeno u vezu sa zarazom. Evo nekih: “Ne boj se narode verni, od Svetog Pričešća nema zaraze. Nikad Sveto Pričešće nije bilo izvor infekcije. Tako nešto je nemoguće”; “Božji ljudi ne mogu da se zaraze”; “Verujući znaju da ne mogu biti zaraženi. Upamtite – ZNAJU”; “Pošto je Isus lekar duše i tela, kako je moguće da se, pričešćem koje je On ustanovio, može zaraziti? Kad je On toliko moćan da izleči verne pričešćem, kako je moguće da se tom istom kašičicom može zaraziti?”

Istini za nevolju, u razmišljanjima vernika ima rezona. Jer, zaista, ako na liturgiji prizivom Svetog Duha, epiklezom, dolazi do pretvaranja vina i hleba u Hristovu krv i telo, kako onda Hristovo telo i krv, dakle – telo i krv Boga, mogu biti izvor zaraze? Ako zaista dolazi do tog preobražaja, onda je logično da nema nikakve opasnosti za pričasnike. Sveti oci, i istočni i zapadni, govore da do te promene zaista dolazi, da se ona stvarno događa. Evo, recimo, sveti Jovan Damaskin u “Istočniku znanja”: “I ti još pitaš: kako hleb može postati telo Hristovo, a vino i voda krv Hristova? A ja ti kažem: Duh Sveti silazi i čini ono što prevazilazi razum i misli”. I još kaže da se “sam hleb i samo vino pretvaraju u telo i krv Božije”, te da “energija Duha ostvaruje ono što je natprirodno, što nije moguće pojmiti drugačije nego samo verom”.

Toma Akvinski u “Sumi teologije” osporava one koji misle da u svetoj tajni pričešća “nije uistinu prisutno Kristovo tijelo, nego samo slikovito, odnosno kao u nekom znaku” i kaže, služeći se sličnom formulom kao Damaskin: “Da je u ovome sakramentu prisutno pravo Kristovo tijelo i prava krv, to se ne može dokučiti osjetilom, nego samo vjerom koja se oslanja na Božji autoritet”. Teolozi su neobično zabavan svet, čim dođu do nekog nerešivog problema koji su sami sebi nametnuli, odmah počnu da koriste argumente tipa “nadrazumsko”, “prevazilazi razum i misli”, “spoznaje se samo verom” i pročaja. Nije im ni zameriti, teško je to zanimanje, moraš vasceli svet da ubediš kako u tančine, do najsitnijeg detalja, poznaješ materiju koja se uopšte ne može spoznati.

Hijerofanije i čarobni napitak

To da se pomenuta stvarnost ne može dokučiti čulima značilo bi da hleb i vino imaju ukus hleba i vina i posle epikleze, pa nije očigledno da su se pretvorili u Hristovo telo i krv, ali se verom spoznaje da je došlo do preobražaja. Drugim rečima, hleb i vino ostaju hleb i vino, ali su istovremeno Hristovo telo i krv. Čini mi se da ovo najviše zbunjuje vernike i da je to možda osnovni izvor nesporazuma, jer kako nešto može biti i to što jeste i istovremeno nešto sasvim drugo. Ne samo da to nema logike, već je direktno protivno osnovnom zakonu logike, zakonu identiteta koji kaže da je A = A. U ovom slučaju A jeste jednako A, ali je istovremeno i A=B, što deluje nemoguće.

Možda u pretvaranju vina i hleba u Hristovu telo i krv ipak nema ničeg neobičnog. Ako se pogleda iz jedne druge perspektive - nema običnije pojave u svetu religije. I ne samo u hrišćanstvu, već bukvalno u svakoj religiji, to je najstandardniji deo religijskog iskustva, odnosno iskustva svetog. Sveto, božansko, numinozno može da se manifestuje kroz bilo koji predmet, takve manifestacije svetog istoričar religije Mirča Elijade naziva hijerofanijama. “Nikad nije previše insistirati na paradoksu koji čini svaku hijerofaniju, čak i najjednostavniju. Manifestujući sveto, ma koji predmet postaje nešto drugo, ne prestajući da bude ono što jeste, jer on nastavlja da učestvuje u kosmičkoj sredini koja ga okružuje. Sveti kamen ostaje kamen; prividno (tačnije: sa profanog gledišta) ništa ga ne razlikuje od ostalog kamenja. Za one kojima se neki kamen ukazuje svetim, njegova neposredna stvarnost se preobratila, naprotiv, u natprirodnu”, piše Elijade u knjizi “Sveto i profano”.

Suština hijerofanije je da predmet kroz koji se Bog projavljuje i dalje ostaje to što jeste, ne menja svoja svojstva. U starom Egiptu krokodil je smatran bogom, pod imenom Sobek, ali to ne znači da bi Egipćanin skočio krokodilu u zagrljaj kad bi ga video kako izlazi iz reke. Krokodil jeste bog, ali i dalje ostaje krokodil, zver koja može lako da ti odgrize nogu ako se ne čuvaš. Kao što ni pripadnici tradicionalnih društava koji su obožavali sveto kamenje nisu udarali glavom o njih, jer su znali da kamenje i pored svoje svetosti i dalje ima nezgodnu osobinu zvanu tvrdoća koja može i najvećem verniku da razbije glavu.

Današnji klerici i vernici koji insistiraju na pričešćivanju istom kašičicom kao da veruju da hleb i vino menjaju svoja svojstva, da bukvalno postaju nešto drugo. Ili veruju da hleb i vino zadržavaju svoje osobine, ali zato Sveti Duh oko njih gradi nekakav neprobojni štit, svetu kupolu kroz koju nijedan virus ne može da se probije. Kao da pričešće dobija čudotvorna, magijska svojstva, pretvarajući se u čarobni napitak. Tako putir postaje nalik na onaj galski bunar u koji je upao Obeliks.

Vernici i sujevernici

Teolog i pravoslavni filozof Hristo Janaras ima drugačije viđenje ovog problema. U “Azbučniku vere”, kada piše o svetim tajnama, Janaras veli: “Ono što se životvornom silom Svetoga Duha pretvara nije priroda ličnosti i stvari, nego način postojanja te prirode. Čovek i dalje ostaje tvarna priroda, a tako i prineseni darovi”. Suština je u tome da tvarna suština čoveka i darova (hleba i vina) više ne temelji život na svojim prirodnim mogućnostima, propadljivim i smrtnim, već na zajednici s Bogom koji je besmrtan. Ako čovek i njegov prinos ne menjaju svoju tvarnu prirodu, to znači da i pričešće podleže prirodnim zakonima, pa može postati izvor zaraze u vreme pandemije, kao što vernici koji su se pričestili i dalje ostaju smrtni.

Nema magijskog delovanja, nema nikakvih supermoći, nema čudotvornog dejstva. Samo je neke vernike i sujevernike u to teško ubediti. Jedan, na primer, ovako piše: “Naučnici koji su u Rusiji vršili ispitivanja kašičice posle pričešća vjernika nisu našli ni jednu bakteriju, što je i njih iznenadilo”. Verujem da je i kašičica bila podjednako iznenađena, a neotkrivena bakterija još i više.

Nije Janaras usamljen u ovakvom tumačenju svete tajne pričešća, slično misle i Aleksandar Šmeman, Jovan Ziziulas i mnogi drugi pravoslavni teolozi. Samo što njihovi argumenti slabo dopiru do vernika koje valjda ni sam Bog, da se nešto javi sa nebesa ili bar iz nesagorive kupine, ne bi mogao da ubedi da pričešće može da bude opasno po zdravlje i život. Na kraju, ono što vernici govore nije ni tako nerazumno, ako uzmemo u obzir okvir religije iz kojeg posmatraju svet. Jedan od njih veli: “Higijenski osvrt, inače najdiskutabilniji, jer mogu druge nesvesno da zaraze, opstaje kao mogućnost, ali samo kod neverujućih (ne znači i manje vrednih, samo manje osposobljenih da razumeju gradivo)”. Čovek je takoreći na tragu svetootačkog predanja, uz male varijacije. Janaras u pomenutom delu spočitava protestantima pogrešno učenje o pričešću, po kojem “oni koji nemaju vere, pričešćuju se običnim hlebom i vinom, i to ‘na vlastitu osudu’”.

Međutim, Jovan Damaskin u navedenom delu kaže sledeće: “Onima koji se dostojno sa verom pričešćuju, sveto Pričešće daruje otpuštenje grehova i život večni i očuvanje duše i tela, a onima koji se sa neverom i nedostojno pričešćuju, ono biva na osudu i kaznu”. Eh, ko bi rekao da je pravoslavni svetitelj, pisac onolikih crkvenih himni koje se još koriste na bogosluženjima, zapravo bio pritajeni protestant, i to osam vekova pre pojave protestantizma. A tek ovaj deo o očuvanju tela pričešćivanjem – ako ga shvatimo doslovno, lako ćemo poverovati da sveto pričešće ne može biti opasno, naprotiv.

Skupa cena vere u čudesa

Uverenja zadrtih pričasnika su opasna po život, kako njihov (što je manji problem, jer svako ima pravo sa sobom da radi šta hoće, pa i da se izloži pogibelji), tako i po druge. Nije lako modernim, liberalnim teolozima sa ovakvom pastvom, ali sami su se uvalili u kašu. Ne treba smetnuti s uma da su pravoslavni teolozi, bez obzira koja im je struja teološkog mišljenja srcu bliska, pripadnici crkve koja propoveda razna čuda. Na primer: bezgrešno začeće, Bogorodica ostaje devica i posle porođaja, u Hristu su sjedinjene ljudska i božanska priroda, Bog je istovremeno jedan i Sveta Trojica; Hrist je hodao po  vodi, lečio bolesne, pretvarao vodu u vino, vaskrsavao mrtve i činio trista čuda, a na kraju je i vaskrsao.

Žitija svetih su prepuna čuda: ljudima izrastaju odsečene ruke, kamenje progovara, prazne žitnice se preko noći pune pšenicom uz pomoć molitve i spasavaju narod od gladi, gluvima se otvaraju uši, nemima razvezuju jezici, slepima se otvaraju oči, isceljenje neizlečivih bolesti je redovna pojava, svetitelju mučitelji odseku glavu - a umesto krvi poteku mleko i voda, demoni se izgone u krdima; poplava potopi ceo kraj, bujica vode stigne do hrama – i tu se zaustavi, u obliku zida, a ljudi iz hrama skoknu do vodenog zida, pa utoljavaju žeđ uzimajući smirenu vodu rukama; jelen govori ljudskim glasom, svetitelj za sobom vodi poslušno stado zmija koje se ponašaju kao ovčice, kiša se priziva molitvom (bez dodola); svod na crkvi počne da se obrušava, svetitelj koji je služio liturgiju uzvikne: “Gospod je zaštitnik života mojega, koga da se bojim”, a na te reči svod se zaustavi u padu i ostane tako, viseći u vazduhu, poput Pere Kojota; svetitelj molitvom izgoni muve koje napuštaju zauvek svoje prirodno stanište, a žabama koje dosadno krekeću naređuje da umuknu, što ove izvršavaju bez pogovora… O isceliteljskoj moći svetiteljskih mošti da i ne govorim, to je stajaće mesto hrišćanskih pripovesti i svakodnevnog života.

Kad je vernik neprestano okružen ovakvim pričama o čudesima, zašto onda ne bi poverovao da Bog može da učini pričešće bezopasnim, otpornim na viruse? To bi bilo kudikamo manje čudo od svih gorenavedenih. Ukratko, drugovi teolozi i drugarice teološkinje, u velikom ste problemu. Čak i kad ova zadrta garnitura ode sa crkvenih tronova, čak i ako na njeno mesto dođu neka razumnija i prosvećenija crkvena lica, i dalje će biti posla preko glave.

Ljudska potreba za čudima koja ruše prirodne zakone sasvim mi je razumljiva, delimično je i delim, a najzanimljiviju odbranu te potrebe našao sam kod Lava Šestova, sa posebnim naglaskom na fragmentima u kojima se ruski filozof ruga Hegelovoj tvrdnji da je čudo nasilje nad prirodnim zakonima. Bliska mi je i nada da ćemo svi jednom živeti u svetu u kom ti zakoni više neće važiti. Međutim, kad se to sve shvati bukvalno, kao da se već događa na ovom svetu, onda na kraju dobijemo vernike ubeđene da im virus ne može ništa, pa mirno ugrožavaju i svoje i tuđe živote, i to sa blagoslovom vrha crkvene jerarhije. Malo je skupa ta cena vere u čudesa, meri se u ljudskim životima.

Pouzdano znanje o nesaznatljivom

Problem je što mnogi ljudi prilaze crkvi upravo iz težnje za magijom, za čudotvornom zaštitom od zlih sila, za talismanima kojima će umilostiviti više sile i neutralisati hirove boginje Fortune. A još veći problem je u tome što toj težnji za sigurnošću, posedovanjem tajanstvene moći, apsolutnom zaštitom i izvesnošću mnogi klerici izlaze u susret. Kad se na to nadovežu komplikovane teološke začkoljice za čije je razumevanje neophodno temeljno izučavanje zakučastih teoloških spisa, na kraju dobijemo ovo zamešateljstvo oko pričešća.

Oko tog problema vekovima su se lomila koplja, u svetootačkim spisima se često nailazi na slučajeve da tajna preobražavanja hleba i vina nije jasna vernicima, pa se razvijaju razne teorije i objašnjenja, rimokatolici su čak doneli i dogmu o transsupstancijaciji na Tridentskom saboru, cepala se teološka dlaka na četvoro. I ovih dana smo mogli da čitamo teološke tekstove o tome kakvo je bilo ontološki Hristovo telo, da li su mikroorganizmi mogli da ga ubiju, da li materijalni predmeti gube svoja svojstva u susretu s Božjom blagodaću, šta zapravo znači isceljivanje tela pričešćem itd.

Em je to sve za prosečnog vernika (a i nevernika) prilično komplikovano, em sve to deluje nekako mimo, em ostavlja malo čudan utisak koji nameće logično pitanje: Otkud vi, ljudi, sve to znate? I da li zaista to pouzdano znate ili prosto kombinujete razne teološke elemente, žonglirate pojmovima, pa šta ispadne? Jer, stvarno, spustimo malo loptu i pogledajmo realno: kako ljudsko biće uopšte može da zna, i to tako sigurno i pouzdano, sve to o čemu govorite? 

To su prosto neke pretpostavke koje su vremenom prihvaćene kao dogme, na njima je sazidana džinovska građevina, ali ništa od toga nije izvesno: ni da je Hrist bio otelotvorenje Boga, ni da su u njemu sjedinjene Božja i ljudska priroda (i to “nesliveno i nerazdeljivo”), ni da je Bog Sveta Trojica, ni da li se sve baš tako odigralo kao što piše u jevanđeljima koja se često i razmimoilaze, a nije baš sigurno ni ko su im autori (o starozavetnim knjigama da i ne govorim) itd. Previše je tu nepoznanica da bi se o svemu tome govorilo tako sigurno, pouzdano, bez prisenka sumnje.

Zagonetka za apostole, luk i voda za vernike

Na kraju, setimo se i kako su apostoli reagovali kad im je Hrist govorio na tu temu. Hrist veli: “Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina čovečijeg i ne pijete krv Njegovu, nećete imati život u sebi”, a apostol Jovan opisuje reakciju učenika: “Tada mnogi od učenika Njegovih koji slušahu rekoše: Ovo je tvrda beseda! Ko je može slušati?”

Ono što je Hristovim učenicima bilo teško za razumevanje, stručnjacima za Hrista je luk i voda. A tek ovi fanatični pričasnici što veruju u magijsku moć pričešća: ono što je Hristovim apostolima, ljudima koji su proveli godine života prateći svog učitelja, bilo zagonetno – našim vernicima je jasnije od toga da su dva i dva četiri.

Zaista fascinantno, šteta što to samopouzdano i jasno znanje ugrožava živote i ljudima koji nisu baš sigurni kako stoje stvari sa preobražavanjem darova na liturgiji, kao i ljudima koje to uopšte ne interesuje. A da se malo ipak uzdržite od tog pouzdanog znanja o stvarima koje se saznati ne mogu, bar dok ne prođe epidemija? Ako ni zbog čega drugog, onda zato što Hrist nije izrekao samo onih nekoliko rečenica o telu i krvi, već je i štošta drugo govorio. Na primer: “Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe”. Nisam baš siguran da je ova zapovest manje važna od one o jedenju tela i pijenju krvi Gospodnje.

Između dve vatre

Doduše, lako je meni da sve ovo pišem kad nisam zainteresovana strana. Da parafraziram Damira Avdića – nisam vernik, još manje ateista, što me, u nedostatku boljeg termina, čini agnostikom. U mom slučaju agnosticizam nije ravnodušnost prema religiji, daleko od toga. Kolokvijalno rečeno - nisam član nijedne verske stranke, ali sam simpatizer mnogih religija. Sa moje tačke gledišta podjednako su odbojni i verski fanatizam i vulgarni ateizam, odnosno antiteizam. Kod obe zaraćene strane posebno je iritantan taj nadobudni stav posednika apsolutne istine, ta sigurnost i izvesnost u oblasti duha u kojoj teško da može biti bilo kakve izvesnosti.

Jedni potpuno odbacuju religiju, lišavajući sebe takvih intelektualnih i duhovnih uzleta kakvi se mogu pronaći u delima, na primer, Tereze Avilske, svetog Avgustina, Majstera Ekharta, Jovana od Krsta, Tomasa Mertona, sufista, Nagarđune, Paskala, Svedenborga, Simone Vej, Maksima Ispovednika, Lao Cea, ili u Kumranskim rukopisima, Bhagavad giti, Upanišadama, Budinim besedama, Tibetanskoj knjizi mrtvih, Talmudu, gnostičkim jevanđeljima… Žali Bože intelektualne samokastracije.

Drugi se čvrsto uhvate jedne religije, obično nasleđene, duboko uvereni da su uhvatili Boga za bradu, sve druge vernike uglavnom drže za jeretike, šizmatike i otpadnike, a ateiste za potpuno izgubljene slučajeve. Što je poprilično apusrdno, jer je očigledno da ako je neko iskren hrišćanin, on je samim tim bar delimično i musliman i judaista, i vice versa, budući da su ove tri monoteističke religije izuzetno bliske i imaju mnogo toga zajedničkog. Ali, hajde sad to objasni nekom verniku, a da sačuvaš živu glavu. Šta ubeđeni vernici misle o agnosticima i neopredeljenima bolje da ne znam, uvek su najsumnjiviji oni koji ne zauzimaju strane. A pogotovo oni kojima je svaka strana tesna i nedovoljna.

Čudo: na ruci manje od šest prstiju, više od četiri

Ljudi kojima je sve na ovom (a i na onom) svetu jasno čine ovaj svet još tužnijim i nesrećnijim mestom za život. Kad čovek sluša i čita njihove rasprave, odmah se seti onog očajnog Gogoljevog uzvika na kraju priče “Kako su se zavadili Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič”: “Dosadno je na ovom svetu, gospodo”. Kad je čoveku sve jasno, neminovno dolazi do emaniranja dosade, a svet biva lišen svojih najvažnijih osobina – čuda i tajne. Tu ne mislim na ona magijska čuda iz žitija svetih, žudnja za takvim pokoravanjima fizičkog sveta čoveku samo nas lišavaju čula za ono što je istinski čudesno.

Po mom skromnom mišljenju, više ima tog osećanja čudesnog u dve pesme Vislave Šimborske, “Vašar čuda” i “Začuđenost”, nego u celokupnim žitijima svetih Justina Popovića. Samo nekoliko stihova iz prve: “Prosto čudo:/ u noćnoj tišini lavež/ nevidljivih pasa. (…) Prvo čudo na koje naiđeš:/ krave su krave.// Drugo, ništa gore:/ ovaj a ne neki drugi voćnjak/ od ove a ne neke druge koštice.// Čudo, jer kako ga inače nazvati:/ sunce danas izišlo u tri i četrnaest,/ a zaći će u dvadeset nula jedan.// Čudo koje ne izaziva čuđenje, onako kako bi trebalo:/ na ruci manje od šest prstiju,/ više od četiri.// Čudo, samo se osvrni:/ sveprisutni svet.”

I par iz druge: “U jednoj osobi odveć svega, zbog čega?/ U ovoj a ne drugoj? I šta tu radim?/ Po danu koji je utorak? U kući, a ne u gnezdu?/ U koži, a ne u ljušturi? S licem a ne s listom? (…) Sama u sebi sa sobom? Zbog čega/ ne pored, niti sto milja dalje,/ ni juče, ni pre sto godina/ sedim i gledam u mračan ugao/ – kao što naglo podignute glave/ gleda nešto režeće zvano pas?” Ako vam ovo ne zvuči kao religiozna spoznaja ili duboko religiozno osećanje sveta i postojanja, važnije od sholastičkih rasprava o volšebnom prisustvu Boga u nekim zemaljskim predmetima, onda ništa. Ne propovedam nikakvu veru, pa nemam u šta da vas ubeđujem. A i kako da vas ubeđujem u nešto kad ne znam ni da li sam u pravu?

Što se tiče tajne, u pomoć bih pozvao jednog mudrog lekara koji kaže: “Psiholog ne treba da pretenduje da razume ono što ne razume. Štaviše, psiholog ne treba da ostavlja utisak da razume ono što niko ne razume. Nećemo da izigravamo šarlatana, pa ćemo otvoreno reći da ništa nije jasno na ovome svetu. Samo lude i šarlatani sve znaju i razumeju”. Umesto reči psiholog komotno bi mogle da stoje i neke druge, na primer: teolog, naučnik, vernik, ateista… Citirani lekar je u slobodno vreme pisao priče i drame, zvao se Anton Pavlovič Čehov.

Skromnost pred tajnom koja nas okružuje

Meni se čini da sve religije, svi mistici, filozofi, pisci, mislioci, propovednici, sveci, naučnici, slikari, muzičari, kompozitori, umetnici, svi delatnici na polju duha – samo dodiruju tajnu postojanja, zahvatajući fragmente velike zagonetke koja se eufemistički naziva svet, život, egzistencija, Bog, duh, onostrano, ovostrano… A ima i brojne druge nadimke. Sve što su najveći i najbolji umovi u dugoj ljudskoj istoriji stvorili samo je vrh ledenog brega, glavnina je i dalje skrivena u dubinama neznanog i nepoznatog.

Kako reče Josif Brodski u eseju o Juzu Aleškovskom: “I jezik – svaki, a posebno ruski – svedoči o prisustvu kudikamo većeg metafizičkog potencijala u čovekovom biću od onog što nudi religiozno osećanje, da ne kažemo – doktrina. Jezik je potražnja, religiozna ubeđenja su samo ponuda”. A u slučaju neutoljive metafizičke žeđi, potražnja je uvek veća od ponude.

Malo skromnosti pred tajnom koja nas okružuje ne bi bilo na odmet. Ili bar malo popuštanje te grčevitosti, fetišističke privezanosti za pojmove koje držimo apsolutnim, što samo stvara buku i histeriju u kojoj ne čujemo jedni druge. A još manje onog koji nam se obraća sa druge strane, ako već nije odustao da govori gluvim bukačima i trajno zaćutao. Vernici i ateisti svih zemalja, opustite se.