Šta se zapravo dogodilo u Srbiji sa Covid-19 brojkama?

Piše: Nikola Zdravković 

Sada žanjemo ono što su sejali.

Naime, od februara naovamo smo, umesto odgovornosti usled smrtonosne epidemije, bili svedoci parade glumatanja, vike i plakanja u režiji aktuelne vlasti; bili smo bombardovani besmislicama i dezinformacijama, ali i promašenim kritikama i lenjim teorijama zavere – ukratko, zatrovani, onako kolektivno, kao javnost. Zatrovani u tolikoj meri da, kada se 6. juna dogodila ozbiljna promena u zvaničnom izveštavanju o epidemiji Covid-19, promena koja je bila zaslužila oštru kritiku, izgleda da niko, a ponajmanje mediji, nije razumeo šta se u stvari dogodilo.

Preneli su: Ministarstvo zdravlja i Batut su preko noći obrisali oko 4.000 zaraženih ljudi i zaveli ih kao izlečene. U pitanju je bila ona možda i najgora vrsta dezinformacije: vrlo bliska istini, na tragu i sa srcem na pravom mestu, ali jedan suštinski pogrešan medijski iskaz, proistekao iz nerazumevanja, jer u pitanju nisu bili nikakvi zaraženi, a još manje bolesnici, dok je u međuvremenu jedna druga promena sprovedena istog dana – stvaranje nebulozne i prevarantske kategorije aktivnih slučajeva – potpuno zaboravljena u izveštavanju. Ali krenimo redom.

Brojka od 4.000 nikada nije bila brojka, već diskrepancija: u zvaničnom izveštavanju o epidemiji u pitanju je bila razlika između ukupnog broja pozitivnih testova (od marta naovamo) i zbira broja trenutno hospitalizovanih pacijenata, izlečenih i umrlih.

Naime, mada su svi zvanični podaci Ministarstva i Batuta bili podaci sa terena, ti tereni su vrlo različiti: broj testova i ukupan broj zaraženih daju laboratorije, dok su brojevi hospitalizovanih, izlečenih i umrlih klinički podaci iz bolnica širom zemlje. Sa jedne strane je ukupan broj pozitivnih testova, a sa druge realne, svakodnevne bolničke situacije: dijagnoze i posmatranja, kućne izolacije, višestruke promene direktiva i uputstava, bolnički transferi, prijavljivanja i odjavljivanja, različite lokalne evidencije i kapaciteti, greške i ispravke.

Ovakva diskrepancija je, drugim rečima, sasvim prirodna pojava, i ako to pomaže razumevanju ovih okolnosti, retko koja zemlja sveta je uspela da detaljno isprati celokupnu svoju pozitivno testiranu populaciju. U Srbiji, gde se sa epidemijom bori katastrofa koju valjda samo iz navike još uvek zovemo zdravstvenim sistemom, ta razlika jeste bila posebno velika: više od trećine ukupnog broja zaraženih nije bilo zavedeno u zvaničnim izveštajima. Ali je sasvim smisleno pretpostaviti da veliki procenat tih ljudi prosto više nije zaražen; uostalom, najveći broj zaraza bio je još u aprilu, na vrhuncu epidemije.

Jedno vreme je sistem funkcionisao tako, krnje: postoji diskrepancija, ali šta da se radi. Broj aktuelno zaraženih verovatno ni u jednom trenutku nije bio poznat, ali Ministarstvo i Batut makar nisu lagali: ni u jednom dnevnom izveštaju pre 6. juna takva stavka nije ni bila navedena. Međutim, stvari su morale kad-tad stići na naplatu – razlika u brojkama postala je prevelika, a pojavio se i politički pritisak da se trenutno stanje epidemije izmeri.

Ono što su nadležni uradili, da se razumemo, jeste bilo sumanuto: jednim, kako je rekao Zoran Radovanović, potezom pera, prebacili su celokupnu diskrepanciju u broj izlečenih, pa je zvaničan broj izlečenih 6. juna skočio sa 6.931 na 11.056.

Nije, doduše, jasno šta je moglo da se uradi, jer u katastrofi koju iz navike zovemo zdravstveni sistem sigurno nema kapaciteta za preko potrebno terensko ispitivanje i ažuriranje baza, a verovatno je bilo nemoguće i ponuditi ikakvu realnu procenu aktivno zaraženih na osnovu postojećih podataka. Koliko god brojke od 6. juna bile lažne, one makar imaju nekakvo opravdanje: razumno je bilo pretpostaviti da je veliki broj pozitivnih, a nezabeleženih, danas izlečen.

Ali tu se priča ne završava. Ovaj nezgodan postupak – donekle opravdan, ali obmanjujući i pogrešno medijski prenet – omogućio je novu, potencijalno goru i opasniju akrobaciju sa brojkama. Naime, Ministarstvo zdravlja je zatim u svojim izveštajima sprovelo otvorenu prevaru: hospitalizovane su 6. juna prosto počeli da zovu aktivnim slučajevima.

Petog juna, javlja Ministarstvo, bilo je 390 hospitalizovanih pacijenata; 6. juna bilo je ukupno 437 aktivnih slučajeva: koliki god bio pravi broj aktuelno zaraženih, Ministarstvo zdravlja jako dobro zna da je on veći od brojke samo onih na bolničkom lečenju.

Jedno je kapitulacija zbog ograničenih kapaciteta i pred političkim pritiskom; drugo je otvoreno dezinformisanje javnosti dok traje epidemija smrtonosne bolesti. Uostalom, pojedine lokalne institucije, kao što je Gradski zavod za javno zdravlje u Leskovcu, ovu promenu izgleda nisu ni primetile, i uredno, prenoseći podatke Ministarstva, i dalje prijavljuju navodne aktivne slučajeve kao broj hospitalizovanih pacijenata.

U međuvremenu, dnevni izveštaji Ministarstva, koji nikada nisu ni bili dovoljno detaljni, sada navode samo dnevna testiranja i aktivne slučajeve. Sa tako navodno malim brojem zaraženih, kampanja za završetak epidemije uveliko je u toku i trajaće najmanje do izbora; najavljuje se nekakav kraj epidemije u julu iako je, počev od 3. juna, dnevni broj novih zaraza naglo skočio (ovih dana je konzistentno između 60 i 80 pozitivnih testova dnevno, u odnosu na ranijih dvadesetak).

U državnom vrhu se, drugim rečima, trenutno gradi nova kula od karata. Epidemija nikako nije prošla i ovim tempom ne pokazuje da će uopšte proći; međutim, izveštavanje, pa i reakcije bilo kojih opozicionih činilaca, moraju biti bolje i preciznije, jer situacija u kojoj se ovakve manipulacije propuštaju kroz prste odgovara samo onima koji, umesto da se bave politikom, uporno slažu karte jedne na druge, pokušavajući da nam prodaju priču o svom uspehu i nekakvom zamišljenom vremenu post-korone u Srbiji.

Autor je urednik časopisa o nauci u društvu Odiseja.