Staljinističko brisanje srpske istorije

Piše: Zoran Ostojić

I najavljene odluke, kao i obrazloženje za njihovo donošenje.

Da bi oni koji stoje iza ovoga, kao i oni koji to podržavaju razumeli argumente, koristiću rečnik koji nikada ne koristim.

Ali koji dobro razumeju oni kojima se obraćam pošto ga sami već decenijama koriste.

U pitanju je duboko antisrpska i antidržavna namera iza koje stoje snage koje su su srušile Jugoslaviju robujući zaključcima Četvrtog kongresa Kominterne održanog u Drezdenu 1928. godine.

Tada su jugoslovenski komunisti, dakle i Srbi koji su bili članovi KPJ prihvatili državni cilj Moskve – „Treba silom razbiti ugnjetačku i militarističku Kraljevinu SHS i da bi se stvorile nezavisne države Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, Makedonija i ujedinjena Albania. Kao i da bi se Mađari, Rumuni i Bugari koji žive u Kraljevini priključili svojim matičnim državama.“

Oni koji i danas robuju ovom staljinističkom antijugoslovenstvu stoje iza namere da obrišu sve što ima veze sa Jugoslavijom.

Jer su oni antisrbi koji ne shvataju svoj narod i njegovu istoriju, niti poštuju svoju državu.

Srbija je kao Kraljevina bila nezavisna i samostalna država od Berlinskog kongresa (1878) do Ujedinjenja (1918).

Dakle četrdeset godina.

Kada dodamo poslednjih 14 (od obnove državnosti Crne Gore, 2006) ukupno 54 godine.

Deo velike Jugoslavije Srbija je bila ukupno 74 godine (od 1918. do 1992).

Kada dodamo još 14 godina zajednice sa Crnom Gorom (1992- 2006), to je 88 godina. Dakle dosta duže nego što je bila samostalna.

Da li su te decenije deo istorije Srbije kao i srpskog naroda koji živi van Srbije?

Istorije Beograda koji je sve vreme glavni grad te države?

Za mene nesporno jeste.

Kao što je deo naše istorije i 400 godina „pod Turcima“.

Pa nikom normalnom ne pada na pamet da ruši Bajrakli džamiju, niti Damad alipašino turbe na Kalemegdanu.

Jer su to danas naši spomenici, a ne turski.

Ali za one kojima je komunizam i ruski interes važniji od srpskog, jugoslovenski period očito nije deo istorije Srbije i srpskog naroda.

Inače ne bi razmišljali da menjaju ime Dubrovačkoj ulici, koja je to ime dobila u kneževskoj autonomiji 1872, dakle, pre nezavisnosti od Turske (piše na tabli).

To je današnja Ulica kralja Petra, koja je to ime dobila po smeni dinastija, 1904.

A Bosanska, Sarajevska, Bokeljska, Dalmatinska, Zadarska, Mostarska, Ohridska, Podgorička, Skopljanska, Travnička, Cetinska, Skadarska dobile su ta imena još 1896, na šta podsećaju ozbiljni istoričari.

Ako Zagrebačka ulica nije deo naše istorije, valjda je još manje Skadarska.

Znači i ona će ubrzo da dođe na dnevni red.

Da kreatorima ovih antisrpskih ideja „varniči u glavi“ dokaz su i sledeće činjenice.

Bivšu Zagrebačku ulicu dobio je Koča Popović.

Komunista i Jugosloven koji je bio „izlečen“ od kominternovskog antijugoslovenstva, što je samo naizgled apsurd i protivrečnost.

Jer niko ne pominje menjanje imena ulica koja nose imena ostalih, Titu bliskih komunista.

To nisu sokaci, već ozbiljne ulice kao što su Milentija i Vladimira Popovića kao mnoge druge. I da ne bude zabune.

Protiv sam da se menjaju imena i tih ulica, jer su ti ljudi takođe deo naše istorije.

Ovo pominjem samo da bih ilustrovao šta su mete, a šta nisu, aktuelnih vlasti za koje mnogi misle da su „antikomunističke“.

Pa je tako Zadarska ulica, valjda kao komunističko nasleđe kralja Aleksandra Obrenovića iz 1896. dobila ime po Dobrici Ćosiću, „ocu nacije“, nikad izlečenom od Drezdenskih (Moskovskih) pravila.

Argument o reciprocitetu je na nivou „nije majka tukla sina što se kockao, nego što se vadio“! Jedino je Beograd bio sve vreme glavni grad kako zajedničke države, tako i samostalne Srbije.

Dakle, ima istoriju koju ni Skoplje, a ni Zagreb nemaju. Ali kriptokomunisti bi da ih „reciprocitetom“ izjednače.

A bune se kada u Prištini pominju „reciprocitet“.

Da ne ulazimo u činjenicu da 180 ulica u svetu i danas nosi ime Josipa Broza Tita.

Po tome bi sada mi trebalo da nekome iz Gane, Brazila, Etiopije, Tunisa ili Egipta damo ulicu u Beogradu.

Ili Tito nije deo srpske istorije, pa tu ne važi reciprocitet?

Ako je tako zašto bi ubica UDBE dobio ulicu u Beogradu?

Zato što je ta Titova služba bila efikasna u toj akciji protiv Ante Pavelića?

Bila je ona efikasna i protiv mnogih Srba koji se danas doživljavaju kao patriote. Ali srećom, niko tim ubicama ne predlaže ulicu u Beogradu. Još.

Umesto ulice u Zagrebu, čelnici te službe iz 80-ih, Hrvati Perković i Mustač pod stare dane robijaju u Nemačkoj zbog sličnog „herojskog i patriotskog“ čina iz 1983. A kao hoćemo u Evropu. Sa ovim?