Pavićeviću, umro je i drug Tito

Piše: Željko Pavićević

I kako to uvek bude, ne samo u Srbiji, kada neko umre svi su u šoku i žalosti. Reči hvale, obožavanja, poštovanja i tuge. Hvalospevi. Zajedničke slike sa pokojnikom i njegovo upoređivanje sa istorijskim ličnostima, naravno upokojenim. Prosto je neverovatno koliko je ljudima bitno da u ovakvim okolnostima budu „u trendu“, isprate dešavanje i iskažu svoju ljubav prema pokojniku o kojem do tog trenutka nisu znali apsolutno ništa ili su znali nešto, površno. Ovakve dane na društvenim mrežama treba izbegavati u širokom krugu. Ne zato što ćete biti „izbombardovani“ sadržajima već iz razloga što ćete saznati da je određeni broj vaših „prijatelja“ u trendu. A i kako ne bi bio.

U kakvom su stanju mediji u Srbiji i regionu najbolje je pokazala situacija u vezi sa „odlaskom“ mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića. Od toga da je umro, preko toga da je stabilnog zdravlja, do poslednje informacije da je ponovo umro, mitropolit Amfilohije je, prema srpskim medijima izgleda nadmašio i samog Isusa. Istorijski. Sa druge strane izjave pojedinih političara su na granici „ukusnog“. Svojim kazivanjima o pokojniku vređaju kako ugled upokojenog tako i zdrav razum naroda kojem se, na žalost, obraćaju. Dovoljno je bilo poslušati izlaganje Vladimira Pavićevića za N1 televiziju i shvatiti da potreba za političkim pozicioniranjem, prikupljanjem jeftinih političkih poena i izgradnjom pozitivnog mišljenja o sebi kod javnosti ne preza ni pred čim.

Razlika između njega i pojedinih „obožavatelja“ lika i dela predsednika Srbije, ministara nove-stare srbijanske Vlade, je samo u fizičkom izgledu. Karakterne osobine su im identične i nisu za pohvalu. Pavićević, nekada uvaženo lice srbijanskog Parlamenta, a sada uvaženo lice crnogorske političke scene, poslednjom izjavom o Amfilohiju nadmašio je i sebe samog. Ova izjava je iznad utiska koji je ostavio u javnosti slikajući se onomad nasmejan i sav razdragan sa predsednikom Aleksandrom Vučićem.

Naš narod kaže kako nije bitno šta se kaže već ko kaže. Pavićević je mnogo toga lepog i tačnog rekao o pokojnom mitropolitu. Mnogo toga je i prećutao. Kako i ne bi. Da se kojim slučajem sve ovo desilo u vreme kada je Vladimir Pavićević bio zamenik predsednika Nove Zorana Živkovića, jednog od najbližih saradnika pokojnog premijera Srbije, ili u vreme kada je svoju podršku davao Šutanovcu u trci za mesto predsednika Demokratske stranke, teško da bi ovakve hvalospeve Pavićević ispevao Amfilohiju. Siguran sam da ga ne bi ni pomenuo.

No, situacija je drugačija i dešava se u Crnoj Gori. Aktivnosti pokojnog mitropolita uoči izbora išle su naruku celokupnoj crnogorskoj opoziciji. Možda je za uspeh opozicionog pokusa najviše zaslužan sam Amfilohije. Udar vlasti na SPC i veru naroda bio je kamen spoticanja Milovog režima, ali i odskočna daska opozicije da postigne uspeh koji unazad 30 godina nije mogla da ostvari. Možda je Pavićevićevo izlaganje na N1 upravo izražavanje zahvalnosti pokojniku na onome što je učinio između ostalog i za njega? Možda se njome Pavićević želi pokazati kao pogodan za mesto ministra u Krivokapićevoj vladi? A možda se i promenio, u šta čisto sumnjam.

Pavićević je samo jedan u moru političara koji žele da nam ukažu na nedostatke vladajućih režima i ponude bolju budućnost, onu u koju verujemo da postoji. Međutim, menjati sistem tako što će se promeniti lica političara na TV ekranima, u parlamentu ili vladi, nije rešenje. Ne ulazeći u aktivnosti i delovanje pokojnog mitropolita u vremenima iza nas, izjave pojedinih političara su zloupotreba njegovog lika i dela, mač sa dve oštrice, nacionalistička igračka kojom se maše u lice glasačima sekularnih država.

Slušajući sve te političare kako govore o mitropolitu mogao se steći utisak da je umro jedan od njihovih kolega, istaknuti političar, istaknuti član neke od službi bezbednosti, kolega, a ne crkveno lice. Eto, toliko o medijima i novinarstvu u regionu, ali i spletkama unutar i izvan političko-nacionalističkih krugova Srbije i Crne Gore.

tacno.net