Svetosavski praznik: Vaznesenje Crnogorske Baštine u Nebesku Srbiju

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Nova godina je na pragu, julijanski Božić se primakao, praznično je vreme, doba darivanja, na sve strane neke rasprodaje, pokloni se spremaju, pa je ta blagdanska atmosfera zahvatila i Vladu i Skupštinu Crne Gore.

Lako će friški vlastodršci za poklone na lokalu, ali ih izjeda teška unutrašnja muka – šta pokloniti majčici Srbiji i materi našoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Nije to lak zadatak, predsednik Aleksandar Vučić svako malo obznanjuje kako je Srbija ekonomski tigar, kako ima najveći rast u Evropi, kako je stiglo zlatno doba. A tek SPC – koliko se desetina miliona evra obrne na ovoj lađi spasenja ni Bog Otac ne zna, a kamoli poreznici. Šta pokloniti onome ko sve ima?

SPC se ponovila za praznike

Srećom, vispreni političari namah dođoše na ideju šta bi to moglo da obraduje susede – celokupna crnogorska sakralna baština. Par poteza perom, nekoliko desetina podignutih poslaničkih ruku i tu svečarsku rabotu svršiše očas posla. Sve pravoslavne crkve i manastiri, sve što se čuva u manastirskim riznicama, sve što su vekovima gradili ljudi u Crnoj Gori – pripade instituciji čija je centrala u Beogradu, u Ulici kralja Petra.

Ni manjeg truda, ni većeg tala, prosto očima da ne veruješ. Lepo se SPC ponovila za praznike, stekavši preko noći imovinu neprocenjive vrednosti. Tako je ispalo da, na primer, Cetinjski manastir više pripada Piroćancima, Nišlijama, Novosađanima i Užičanima nego Cetinjanima.

Jedino što pomalo sreću kvari crkvenim glavarima jeste to što su narečenu sakralnu baštinu praktično poklonili sami sebi, kako je to lepo objasnio episkop Joanikije u nastupu iznenadne iskrenosti. A što čovek ne bi bio iskren? Šta ima da krije? Šta ima čudno u tome što je ministar Leposavić bio član crkvenog pravnog tima? Pa to ga je i kvalifikovalo za portfelj.

Što bi se neki sekularni pravnici zlopatili sa izmenama Zakona o slobodi veroispovesti? Bolje je da to lepo urade svetosavski stručnjaci, ispunavajući želje svojim poslodavcima, tako se posao brže završi, na opšte zadovoljstvo vladika, sveštenika i vlasti u Beogradu. Još bi jednostavnije bilo da se ukinu Skupština, Vlada i slične državne institucije, a da o svim pitanjima koja se tiču Crne Gore odlučuju Sveti Arhijerejski Sabor SPC i Sveti Sinod SPC.

Možda je rano za toliku količinu teokratije, ali bi to bila logična posledica Božje pobede na izborima. Čemu te svetovne, sekularizovane institucije preuzete iz demonskog zapadnog sveta ogrezlog u zlu, tog sveta kog se Đedo čitavog svog veka najdublje gnušao? Ništa lepše od pravoslavne sabornosti kao društvenog uređenja.

Amateri iz pakla

Za to vreme, na mestu čije je tačne koordinate teško utvrditi, u kolektivnoj ćeliji sede Laki Lučano, Al Kapone, Karlo Gambino, Salvatore Marancano, Dač Šulc sa još nekoliko kolega, svako u svom kotlu. Krčkaju se u sumporu na par miliona stepeni Celzijusa, gledaju kroz otrovna isparenja šta se radi na Zemlji, čudom se čude i ponavljaju uglas: “Jebote, koji smo mi amateri!”

Celog veka crnčiš kao konj, mučiš se i zlopatiš, pošteno radiš neprestano se izlažući opasnosti da budeš uhapšen, švercuješ alkohol, udaraš reket, organizuješ ilegalne kockarnice i lance prostitucije, premlaćuješ i ubijaš ljude, pljačkaš i orobljuješ, smišljaš kako da te ne otkriju organi reda, obračunavaš se sa članovima drugih gangsterskih klanova, konstantno živiš u strahu da ne budeš izrešetan – i ne ostvariš ni desetinu ovakvih prihoda, moći i uticaja.

A ovi dilberi dole prosto preuzeli državu u svoje ruke i dele sami sebi šakom i kapom sve što im za pohlepno oko zapadne. U odnosu na svetosavske mahere, ovi nesrećnici iz paklene ćelije su puki dunsteri, ne bi ih crkveni oci primili ni za pripravnike.

Šta li je sve srpsko?

Razni mediji su često donosili tekstove o najvećim pljačkama svih vremena, a na tim top-listama obavezno bi se našla i pohara Bostonskog muzeja iz 1990. godine, koja se smatra najvećom pljačkom umetničkih dela u istoriji. Dva muškarca prerušena u policajce ušetala su u muzej, ubedila čuvare da su zaista pripadnici organa reda i zakona, pustili su ih unutra, a lažni policajci su čuvare savladali i svezali lisicama.

Zadržali su se tačno 81 minut u muzeju, probrali šta ih zanima, uzeli snimke nadzornih kamera i išetali sa slikama vrednim 300 miliona dolara.

Videlo se odmah da su lopovi ozbiljni poznavaoci umetnosti, jer su autori ukradenih slika, između ostalih, bili i Rembrant, Vermer, Dega i Mone. Ovaj slučaj nije nikada rešen, a pokradene slike su netragom nestale. Nakon poslednjih događaja u Crnoj Gori, bojim se da će slava anonimnih posetilaca muzeja biti ozbiljno narušena.

Srbiji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi je baš lepo krenulo, mogli bi i da nastave u istom duhu. Trebalo bi se raspitati kako stvari stoje sa sakralnom baštinom drugih pravoslavnih zemalja. Možda u Bugarskoj ima nekih objekata koji pripadaju SPC-u, a da to niko ne zna? Šta je sa braćom Rumunima?

Prosto je nemoguće da u dominantno pravoslavnoj Moldaviji baš ništa ne pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi? Šteta što Srbija nije moćna kao SAD ili bar kao Rusija, lako bi se lokalno stanovništvo ubedilo da su njihovi sakralni objekti odvajkada srpski, a da su i oni sami Srbi, samo im se jezik malo iskvario tokom vekova razdvojenosti od matice.

Svete mučenice Krađa i Prekrađa

SPC je sklona lakoj dodeli svetačkog oreola raznim individuama koje ni po čemu ne zaslužuju da se nađu među onima koji su se upodobili Bogu, a ni među onima koji su dostojni da se nazovu imenom čoveka. Četnički koljači Milorad Vukojičić Maca i Slobodan Šiljak koji su proglašeni za sveštenomučenike, iako je reč o notornim ukoljicama, najočigledniji su primer ove perverzne prakse koja se ruga i Bogu i svim podvižnicima koji su živeli svetim životom.

Pošto se praksa kanonizacije kojekakvih monstruma već ustalila u svetosavlju, red bi bio da se i datum kad je crnogorska baština prešla u vlasništvo SPC obeleži na dostojan način.

Najmanje što se može učiniti jeste proglasiti taj dan za crveno slovo u crkvenom kalnedaru, kada bi se slavio novi svetitelj, odnosno svetiteljka. Trebalo bi smisliti i ime novom svecu, pa evo nekih predloga u tom smeru: Sveta Otimačina Svetosavska, Prepodobni Grabež Serbski, Sveta Jagma Sveobuhvatna, Sveta Velikomučenica Pohara, Sveti Porob Plenidbeni, Sveta Hajdučija Čudotvorna, Prepodobni Džepar Tihujući, Blaženi Zdip Nezajazni, Svete mučenice Krađa i Prekrađa. Ili bi prosto taj dan mogao da se slavi kao Sveto Vaznesenje Crnogorske Baštine u Nebesku Srbiju.

Rušilačka ideologija osuđena na propast

U celom ovom čemernom događaju bez presedana, postoji ipak sreća u nesreći. Sreća je da se radi o pravoslavnoj baštini. Da je u Crnoj Gori dominantan, na primer, islam, zna se šta bi snašlo sakralne objekte kojih se dočepaju velikosrpski nacionalisti. Osveženje koje je Republiku Srpsku zahvatilo u periodu između 1992. i 1995. godine dovelo je do rušenja stotina i stotina džamija od kojih su mnoge bile stare vekovima.

U tom osvežavajućem periodu srušene su 534 džamije. Među njima su bile i Ferhadija, Arnaudija i Ferhat-pašina džamija koje su sagrađene u XVI veku i nalazile su se na listi spomenika svetske baštine pri UNESCO-u. Srušene su i neke druge džamije iz XVI veka: Aladža džamija u Foči, Atik-džamija u Bijeljini, Hamza-begova džamija u Sanskom Mostu.

Kad svetosavci ugledaju neku nepravoslavnu svetinju, odmah se hvataju za dinamit.  

Preživela je Crna Gora u istoriji i grđa vremena od ovog, i opasnije zlomisliće od ovih današnjih osveživača svetosavljem. Jedno je sigurno: svetosavska i velikosrpska ideologija je retrogradna, destruktivna i pripada prošlosti, jer takav svetonazor jednostavno nije sposoban ništa da stvori.

Ta ideologija je mrtvorođenče, nastalo u strahu od sveta i promena, kao večiti izgovor da se Srbija ne menja, ne modernizuje i ne rešava probleme koje joj nameće epoha. S druge strane, ideja građanske Crne Gore je kompatibilna sa vremenom i svetom, i nesumnjivo je da je budućnost na njenoj strani. Samo toj neminovnoj budućnosti treba malo pomoći da stigne što pre.