Bešlin: Podrška za rad FCJK

Piše: dr Milivoj Bešlin, istoričar

Vlast koja prvo reši da nakon stupanja na pozicije moći zarobi univerzitet, satre političkog protivnika i ugasi svako drugačije mišljenje nije na Balkanu nova pojava.

Nemila zbivanja u Crnoj Gori posle 30. avgusta 2020. koja su počela pokušajima linča nepravoslavnog stanovništva, do juče građanske i antifašistički orijentisane države, nagovestila su smer kojim će se krenuti narednih meseci. „Sloboda je ropstvo“, pisao je Orvel.

Ovaj paradoks Crna Gora živi već nekoliko meseci etnički čistog režima.

Ne čudi što su se kleronacionalistički uzurpatori najpre ostrvili na Fakutet za crnogorski jezik i književnost (FCJK) i na montenegristiku kao nauku. FCJK kao najagilnija i najdinamičnija naučnoistraživačka i obrazovna institucija crnogorskog visokoškolskog sistema, sa impresivnim rezultatima tokom samo jedne decenije postojanja, postavio je nove i teško dostižne standarde u nauci.

Statična i nikada do kraja reformisana struktura većinske akademske zajednice u Crnoj Gori, uznemirena je pojavom nove institucije koja je tokom decenije postojanja pokazala neuporedivu kreativnost i dinamiku. Zbog toga u najnovijem napadu i pokušaju gušenja FCJK ima i „kolegijalne“ zavisti i zlovolje, a ne samo ideološki motivisanog fanatizma družine anonimnih i slučajnih državnih činovnika koji kao i svi prinudni upravnici jednog okupacionog režima imaju zadatak da pripreme likvidaciju države totalnom destrukcijom njenih institucija.

Neretko se čuje da je ova vlada – jednonacionalna i verski isključiva. Kakva bi mogla i biti s obzirom na to da je izašla kao rezultat klerofašističke kontrarevolucije koja je podignuta i bez vidljivog otpora sprovedena u vreme falangističkih litija tokom 2020. godine.

Ipak, neprecizno bi bilo reći da je to Vlada bez političkih predstvanika crnogorskog naroda – to je vlada protiv Crnogoraca; pogrešno je reći da je to vlast bez Bošnjaka, reč je o vlasti protiv crnogorskih Bošnjaka; pogrešno je reći da je ova Vlada bez političkih predstavnika Albanaca, ova vlast je (ako treba i pendrekom i kundakom, vid. zbivanja u Tuzima) protiv Albanaca; nije ovo prva Vlada posle četvrt veka bez političkih predstavnika crnogorskih Hrvata – već Vlada protiv Hrvata i najzad, nije ovo režim bez antifašista u svojim redovima, ovo je oligarhija namerna da uguši svaki antifašistički glas otpora i nemirenja.

Ukratko, ovo nije Vlada Crne Gore, već najviše podseća na okupacioni režim protiv države Crne Gore i svega onoga što je njen građanski, evropski, moderni, antifašistički i sekularni identitet.  

Zbog svega toga ne čudi da se prvi na udaru našao FCJK, jer su nastavnici i saradnici, kao i uprava i sam utemeljitelj ovoga Fakulteta bili najhrabriji (uz pojedine nastavnike i asistente Fakulteta političkih nauka u Podgorici) u otporu onome što su prepoznali kao egistencijalnu opasnost i pretnju za građansko i demokratsko društvo. Nauke nema bez sekularizma, bez autonomije naučnoistraživačkih institucija, bez kritičke i nesputane misli, bez slobodnog pojedinca koji promišlja svet oko sebe.

Podrška opstanku i nesmetanom radu Fakulteta za crnogorski jezik i književnost danas je prioritet svake slobodnomisleće osobe u Crnoj Gori i šire. Imperativ očuvanja stožerne institucije za istraživanje montenegristike ne može se i ne sme ničim relativizovati. Ovaj cilj stavlja na proveru kako pojedince, još više institucije slobodnog duha u crnogorskom društvu. FCJK nije i ne sme biti sam u borbi za opastanak, jer njihov opstanak znači i opstanak egzistencijalno ugroženih vrednosti pluralne i građanske Crne Gore. A ona samo kao takva može opstati.

Vekovno emancipatorska poruka sa slobodarskog Cetinja glasi: nema kolaboracije sa neprijateljima države i daviteljima slobode društva.

Opstaće i FCJK! Zastupnici savremenih uzurpatora, idejno zakoniti naslednici poraženog i trajno osramoćenog kvislinštva iz Drugog svetskog rata, koji su privremeno zaposeli državne institucije Crne Gore, mogu sanjati da će kao i neki prethodni okupatori spaliti istorijsku prestonicu i ugušiti slobodnu misao. Uzalud im posao, znamo mi, a znaju i oni.

Pamtite njihova imena, neka ostane za istoriju, a možda posluži i pravosuđu nakon oslobođenja.