11 °

max 16 ° / min 7 °

Petak

16.04.

16° / 7°

Subota

17.04.

15° / 10°

Nedjelja

18.04.

15° / 10°

Ponedjeljak

19.04.

13° / 8°

Utorak

20.04.

14° / 10°

Srijeda

21.04.

15° / 10°

Četvrtak

22.04.

14° / 10°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Justinovac na I.

Izvor: Predrag Trokicić Foto

Stav

Comments 2

Justinovac na I.

Izvor: Peščanik

Autor: Antena M

  • Viber

Piše: Ivan Čolović

Vladika bački Irinej (Bulović) uvredio se i naljutio što ga novinarka Danasa Jelena Tasić, u jednom članku povodom smrti episkopa Atanasija (Jevtića), nije uvrstila među „justinovce“.

Tako se nazivaju „duhovna čeda“ pravoslavnog teologa i arhimandrita Justina (Popovića), koga je SPC 2010. proglasila za sveca sa imenom sveti Justin ćelijski, jer je najveći deo života proveo u ženskom manastiru Ćelije u okolini Valjeva. Novinarka je broj njegove duhovne dece svela na tri, na tri „autentična justinovca“: Amfilohije (Radović), Artemije (Radosavljević) i Atanasije (Jevtić), nazvavši ih „vanserijskim trojcem na A“.

Budući da su pre Atanasija umrla i druga dva člana ovog trojca, Jelena Tasić je napisala da se „njegovim odlaskom u Srpskoj crkvi završila epoha autentičnih ’justinovaca’“, pa je u skladu s tim njen članak dobio naslov „Odlazak poslednjeg justinovca“. (Danas, 6-7. mart 2021)

E pa neće biti, ljutito je uzvratio Irinej u članku „Saga o ’justinovcima’“ (Danas, 26. mart 2021). Nije on nikakav justinovac, taj termin je neprihvatljiv, ali duhovno čedo svetog Justina nesumnjivo jeste. Njega je, kaže, sam Justin ubrajao u svoja „hristočežnjiva čeda“. „Piscu ovih redaka“, poručio je čitaocima Danasa uvređeni vladika bački, „svojstvo Justinovog duhovnog čeda i učenika ne može oduzeti čak ni Jelena Tasić, a ’justinovci’ su prosto-naprosto ideološki konstrukt i znak da neki ljudi sude o drugima po sebi“.

Vidi se da on ovu novinarku smatra izuzetno moćnom i uticajnom, pa zato naglašava da ga čak ni ona ne može odvojiti od Justina, i da veruje da je izvor njene moći neki tajanstveni, skriveni centar odlučivanja. Jeleni Tasić, kaže Irinej, dato je da piše o crkvenim pitanjima, ali, „čijom odlukom i na osnovu kakvog teološkog ili naučnog autoriteta, ostaje nejasno“.

Ne baš sasvim nejasno. Od vladike bačkog saznajemo i to da je njegovo duhovno poreklo od oca Justina i ranije bilo osporavano, da priču o samo tri čeda ovog duhovnika nije izmislila Jelena Tasić. „Već u vreme pojave Danasa, a pre nego što je ona postala izveštač i komentator o zbivanjima u SPC“ – seća se Irinej, pokazujući da je veran i pažljiv čitalac ovog lista – „jedan kružok u Crkvi je već bio lansirao krilaticu o ’tri Alfa’ ili ’trojcu na A’“.

Međutim, nastavlja on, „posle izvesnog vremena, iz raznih razloga je ražalovani ’justinovac na I’, što će reći pisac ovog teksta, prećutno pomilovan i manje-više rehabilitovan, pa se broj justinovaca opet popeo na četvoricu. On je bio u opticaju sve dok se Jelena Tasić nije dosetila da ponovo lansira skoro već zaboravljenu floskulu o ‘trojcu na A’“.

Dakle, izgleda da vladika bački nije sasvim siguran da je sve ovo jedna prošla i zaboravljena afera, a ni čitaoci ovog njegovog članka nisu sigurni da on zaista želi da se ova afera smatra okončanom. Pre ćemo pomisliti, čitajući njegove reči pune neskrivenog jada i ogorčenja, da nad likom i delom ovog vladike i dalje stoji senka nekih starih i do kraja neraščišćenih računa, uključujući tu i račun koji se tiče broja Justinovih učenika.

Jer od njega samog saznajemo da je pod uticajem „jednog kružoka u Crkvi“ zbog nečega bio osuđen, a zatim pomilovan, ali samo prećutno, da je rehabilitovan, ali manje-više i da je nesrećna floskula o „trojcu na A“ zaboravljena, ali ne sasvim nego skoro već. Zar nam Irinej ovim žalobnim rečima ne sugeriše da je u stvari i dalje pod pritiskom, da je i dalje na duhovnim mukama, da bi opet neki moćnici u Crkvi mogli da ospore da mu je „pustinjak ćelijski“ duhovni otac?

Možda tajanstveni crkveni kružok koji je nekad radio protiv njega ponovo to radi, ili se u međuvremenu pojavio neki novi kružok, i on nenaklonjen vladici bačkom? U svakom slučaju, ovaj Irinejev članak ima čime da privuče pažnju i zagolica maštu i sveštenstva SPC i mirjana. Neću se začuditi ako se uskoro bude pojavio roman o ovoj intrigantnoj temi. Možda pod naslovom „Podrumi Patrijaršije“?

Ipak, od toga koliko otac Justin ima prvih učenika i ko odlučuje da li je među njima i vladika Irinej, još interesantnije je pitanje šta uopšte znači biti justinovac, to jest Justinov učenik i duhovni sin. Koje učenje je svojim najbližim sledbenicima preneo ovaj bogoslov i novi svetac SPC? Vidimo da za Irineja to učenje ima najveću vrednost, jer ga boli i ljuti kad mu neko osporava ulogu jednog od prvih koji su ga primili, koje je sam Justin tim učenjem zadojio.

O njegovoj sadržini on nije mogao u kratkom članku da kaže više od nekoliko reči, to jest da Justin „uči bogočovečanskoj sabornosti i pripadanju bogočovečanskoj celini i punoći, jedinstvu u jednom Gospodu, jednom krštenju, jednoj veri ’jedanput predatoj svetima’ (Jud: 3)“.

Međutim, onima koje je vladika bački, ovim svojim bolno-ljutitim člankom, podstakao da nešto više saznaju o Justinovom učenju ipak neće biti teško – kao što nije bilo ni meni – da dođu do njegove knjige Pravoslavna crkva i ekumenizam1 (dostupna je i na internetu), koja slovi kao jedno od najvažnijih, ako ne i najvažnije njegovo delo. Nije potrebno da budete bogoslovski obrazovani, pa da shvatite da glavnu tezu ove knjige predstavlja stav da postoji nepomirljiva suprotnost između pravoslavnog hrišćanstva i evropskog humanizma. Ova suprotnost je u suštini suprotnost između Boga i Đavola.

„Nema sumnje“, propoveda Justin, „sve se ljudske, zemaljske filosofije mogu, u krajnjoj liniji, svrstati u dve grupe: filosofije po čoveku, i filosofije po Bogočoveku. U prvima je glavni gnoseološki stvaralački činilac – đavo, u drugoj – Bogočovek Hristos“ (Pravoslavna crkva i ekumenizam, 47). Dakle, kad su nauka, kultura i društvo zasnovani na humanizmu, Đavo se raduje, jer to svedoči o njegovom lukavstvu, o tome da ih je demon naveo da se tako utemelje, da, umesto u Boga, veruju u čoveka kao meru svih stvari.2

Đavolska priroda humanizma, uči otac Justin, vidi se i u tome što je on poricanje apsolutnog, što je za humanizam sve relativno, a vrhunac tog demonskog relativizovanja je teorija koju je smislio Ajnštajn. „Ajnštajnova teorija relativiteta“, objasnio je on svojim duhovnim čedima, „je završna, zbirna rezultanta humanizma i svih njegovih filosofskih, naučnih, tehničkih i političkih ogranaka“ (Isto, 47).

Nije on ostao dužan ni starom neprijatelju bogoslovske misli, Darvinu i njegovom evolucionizmu. S posebnom žestinom razotkrio je i osudio njegovu ulogu u širenju pogubne vere u čoveka i moć razuma, što je moralo da zadivi njegove zblanute učenike: „Smežuran, zakržljao, oveštastven (pretpostavljam da to znači: sveden na stvar, reifikovan), degenerisan, humanistički čovek je potpuno u pravu što je ustima svojih mudraca objavio da je postao od majmuna. Izjednačen sa životinjama po poreklu, zašto da ne izjednači sebe sa njima i u moralu.

Pripadajući životinjama, zverovima po suštini svoga bića, on im pripada i po moralu“. Kratko rečeno, humanizmom zaslepljen evropski čovek je neviđena budala, odnosno glupak. „Glup je evropski čovek, katastrofalno glup“ – šiba po njemu gnevni Justin – „kad može, ne verujući u Boga i besmrtnost duše, verovati u progres, u smisao života i raditi na tome“. (Isto, 43)

A neoprostivo je glupo i sve zapadno hrišćanstvo, jer je dozvolilo da ga đavo uzme pod svoje, pa je „čoveka proglasilo nepogrešivim i Bogočovečansku religiju pretvorilo u humanistiku“. Sve je to jeres, „jeres do jeresi“, odnosno „svejeres“. Zašto kažete „svejeres“? Zato, objasnio je svojim učenicima Justin, što su i ranije jeretici nasrtali na Hrista i negirali pojedine njegove osobine, a ove nove evropske jeresi ne ostavljaju ništa od njega, u celini ga poriču, „odstranjuju vascelog Bogočoveka i na Njegovo mesto stavljaju evropskog čoveka“.

Sluge đavolskog humanizma postali su svi na Zapadu. „Tu nema bitne razlike“, kaže Justin, „između papizma, protestantizma, ekumenizma i ostalih sekti, čije je ime legion“. (Isto, 70)

Brana ovoj svejeresi, uči Justin, je služenje Bogočoveku, pravoslavna crkva i pravoslavna misao u njegovoj službi. Na primer, kad je reč o društvu, pravoslavna misao polazi od shvatanja da su i društvo i crkva organizmi, i da pojedini delovi tih organizama složno služe celini, a ne da svako radi za svoj račun i gleda svoja posla, kako to predviđa pogubni humanizam i njegova ideja o slobodnoj ličnosti. Ovo organicističko shvatanje pre Justina su prihvatili i propagirali Nikolaj Velimirović i Dimitrije Ljotić, i drugi ljuti neprijatelji zapadne demokratije i individualizma.

Justin se potrudio da ih svojim učenicima slikovito predstavi: „Svi smo u organizmu društva organski delići“, objašnjava on, „veliki i mali, vidljivi i nevidljivi, ali delići koji žive jedan s drugim i pomoću drugog: svaki sarađuje svima i svi svakome. Kao u telu: da bi rasla jedna dlaka na glavi, njoj sarađuje celo telo, ali je i dlaka svojom posebnom funkcijom potrebna telu, jer čuva glavu i mudri je sprovodnik znoja“. (Isto, 52)

U ovom kratkom osvrtu na Justinovo učenje izloženo u knjizi Pravoslavna crkva i ekumenizam – za čije pisanje me, priznajem, niko nije ovlastio – izabrao sam citate, naveo sam primere, koji na najjasniji način svedoče o tome u kojoj meri je ovaj bogoslov i novoproglašeni svetac SPC bio ljuti, zadrti neprijatelj humanizma i prosvetiteljstva i na njima zasnovanim vrednostima i tekovinama savremene civilizacije.

Drugi čitaoci će možda reći da je njegova misao komplikovanija, dublja, njegova kritika „evropskog čoveka“ bolje argumentovana nego u ovde navedenim primerima, i biće u pravu. Ali i kad komplikuje, kad zaranja, kad poteže eruditske citate, Justin ostaje radikalni, ekstremni antihumanista. Slobodan, razuman čovek za njega je đavolovo delo. Ovo je važno znati i kad se govori o njegovim prvim učenicima, takoreći njegovim apostolima, pa tako i sad kad vladika Irinej ljutito protestuje što je novinarka Jelena Tasić Justinova duhovna čeda svela na tri A, a njega na I. izostavila.

U svakom slučaju, čitanje ove knjige pomaže nam da shvatimo u koju ulogu Irinej sebe stavlja kad tvrdi da je i on autorovo duhovno čedo, da shvatimo da on sebe nudi kao naslednika i nastavljača Justinove pravoslavne misli i misije, a to nije ništa drugo do misao i misija obračuna sa humanizmom i prosvetiteljstvom, sa čovekom razuma i slobode, jer ih je navodno sam đavo napravio. A možda i meni đavo nije dao mira pa me podbrcnuo da o ovome pišem.

Komentari (2)

POŠALJI KOMENTAR

Marina

Ispravka Ne Justinijanci nego Justinovci

Marina

Interesuje me kako ovo ucenje gleda na PEDOFILE ??? Kao na produkt zapadnjackoga “HUMANIZMA”-đavolovo djelo ili Justinovoga “ANTIHUMANIZMA” -Bozije djelo obzirom da ih je SPC prepuna !!!