Dvadeset i prvi maj, u Beogradu

Za Antenu M piše: Jelena Đurović

„Povodom 15 godina od obnove nezavisnosti Crne Gore, Crnogorski kulturni klub u Beogradu Vas poziva da prisustvujete tribini na kojoj će govoriti uvaženi novinari i pisci. Ovom prilikom ćemo organizovati i mali koktel. Zbog Kovid mera broj prisutnih je ograničen, a tribina će se prenositi i live putem našeg kanala na YouTube. Radujemo se susretu“.

U potpisu: Crnogorka nacionalna zajednica Beograd

 I onda sam se probudila.

Pre dve nedelje sam primila poziv koji je bio verovatno jedan od onih koji se pamte za ceo život. Moji prijatelji, ljudi koji učestvuju u slavlju na Lovćenu su mi ukazali čast, želeli su da budem jedan od par govornika koji će se u petak obratiti građanskoj Crnoj Gori. Ponos koji sam tad osetila je skoro pa epski – da učestvujem u takvom veličanstvenom događaju, na tom mestu i da se obratim ljudima sa kojima delim vrednosti slobode i antifašizma…Ne događa se često, ne odbija nikad. Ipak, posle par minuta sam instinktivno osetila sam da moje mesto tog dana jeste na Lovćenu, ali da još više jeste i među mojim Crnogorcima ovde, u Beogradu. Nadala sam se da ćemo ipak uspeti da napravimo barem nešto dostojno obeležavanju ovog datuma. Samo par dana kasnije ponovo me je obuzeo nemir, očaj pa i gnev – bilo je jasno da su moji snovi prerasli u noćnu moru, da nema ništa od slavlja i da smo ničija deca.

Beograd je jedina tačka crnogorske dijaspore koja i dalje nema krov nad glavom, nema poluga za aktivnosti, niti postoji bilo kakva naznaka da će se ova situacija rešiti. Beograd, u kome živi 10.000 Crnogoraca koji su kao takvi upisani u jedinstveni birački spisak, tu gde je 1992. formiran antiratni Crnogorski građanski forum koji je kasnije prerastao u našu Crnogorsku nacionalnu zajednicu.

Zašto Jelena taj očaj ako miriše proljeće u Crnoj Gori? Ima razloga: godinama smo na beskrajnim sastancima ukazivali na to da treba osnažiti beogradsku dijasporu, pisali izveštaje, predloge, koncepte i dobijali obećanja. I pre netrpeljivosti, pre grafita, i pre paljenja zastave želeli smo da u glavni grad Srbije prenesemo ono što je kulturni, umetnički pa i istorijsko-politički trend u Crnoj Gori. Ideja je bila osnivanje Kulturni klub gde bi se sastajali članovi Zajednice ali i prijatelji našeg naroda, istomišljenici. Aktivista Džejms Boldvin je jednom rekao da biti osvešćeni crnac u Americi znači opstajati u konstantnom stanju besa. Ovo važi i za antifašiste u Srbiji, i zato bi svi oni bili dobrodošli u naš Klub.

Sledeći korak iz moje mašte bio bi Crnogorski kulturni centar, sličan onom kakav imaju recimo Mađari. Posećivala sam na izložbe i događaje širom Crne Gore i razmišljala: kad mi napravimo naš Klub i ljudi u Beogradu će moći ovo da pogledaju. Kulturu i umetnost sam videla kao deo dijaloga, kao način da se Crna Gora približi modernoj, proevropskoj Srbiji, ali i odškrinu vrata da i oni drugačije orjentisani upoznaju našu istoriju, naš pogled.

Nije se dogodilo ništa.

Jesenas smo Mirko Zečević i ja govorili o položaju Crnogoraca u Beogradu i potom prošli kroz „toplog zeca“ u srpskim medijima. Novinari su potpalili, a korisnici društvenih mreža vređali i pretili. Poznanici su skakali po mom Fejsbuku i objašnjavali mi da ja nisam ugrožena jer „imam stan“. Pretpostavljam da bi se ugroženost morala dokazati time da sam izbačena na ulicu, odvedena na stadion i stavljena u šator? Dojučerašnji prijatelji su jedni drugima sladostrastno slali uvrede koje smo Mirko i ja dobijali. Svoje stavove sam pokušala da objasnim u emisiji „Drugačija radio veza“ ali ni to nije imalo prevelikog uticaja.

Građanska i ona manje građanska Srbija je počela da piški firnajz posle svakog tantruma Dritana Abazovića u Skupštini Crne Gore, upoznali su se sa tužilačkim zakonima naizust, tvitovali i lajkovali svaku objavu Bečića i Krivokapića. Posmatrajući iste stvari, ljude i događaje ja sam videla nešto drugo – moja otadžbina se lagano, uz davljenje svilenim koncem i anesteziranu EU, predaje u ruke drugima. Ovo mi se nije dopalo. Reagovala sam na društvenim mrežama. Proglasili su me za „crnogorskog nacionalistu“. Da sumiram paradoks: ako etnički Srbin u Srbiji navija za jednu političku opciju u Crnoj Gori taj „prati regionalna dešavanja“, ako pak etnički Crnogorac u Srbiji pokaže zabrinutost za državu svojih očeva i dedova taj je „nacionalista“.

Dugo sam razmišljala o ovom fenomenu – zbog čega će „građanska Srbija“ koja je već razbijena u paramparčad da podrži apsolutno svaku nacionalnu ili drugu manjinu osim crnogorske? Zašto se samo za nas ne primenjuje univerzalni princip da kad članovi manjine kažu da se ne osećaju sigurno onda veruješ manjini, a ne objašnjavaš im iz pozicije većine kako im je sve super. Mislim da je odgovor u tome što se u Crnoj Gori pre dve decenije nije ušlo u balkanski svinjac istorijskog revizionizma, nije se jelo iz valova u kojima se servira verzija istorije koje nema ni u stripu. Crna Gora se oduprla Miloševiću bez ispaljenog metka, do skoro imala Parlament u kome nisu sedele razne Rake, Bidže i Šešelji i napredovala bez Srbije na evropskom putu. Izgleda da to ni progresivniji faktori u Srbiji nisu mogli da oproste, jer „ako se ja valjam u toru, zašto ti da sediš na beržeri u svilenim rukavicama“.

 I da nisam Crnogorka volela bih antifašističku, sekularnu i građansku Crnu Goru. Atmosfera koja je postojala do avgusta prošle godine ličila je na onu u Istri a vrednosti koje nam je u amanet ostavila Jugoslavija bile su žive i zdrave samo na ova dva mesta. Priče o narodnim herojima, o časti, o borbi protiv okupatora i njihovih saradnika, o otporu. Ulice sa imenima ljudi koji su nam uzori i svetionik. Ali mene Istra ne može da uteši jer postoji. Mene može da sneveseli što ta i takva Crna Gora sve manje postoji.

Nismo mi DPS botovi i sendvičari kako nas nazivaju, jer nama nije važno ko će nam vratiti mir koji smo kao Crnogorci u rasejanju imali do protekle godine. To može da bude i Draginja, i Genci, i Milo, i Raško, Ervin, Danijel i neko sedmi. Jedino jaka, sekularna, antifašistička država može da bude garant toga da spavamo mirno, bilo gde da smo u svetu.

Šta je rešenje, pouka i poruka?

Mi u Beogradu nastavljamo da se borimo, i pored svega. Ponovili smo molbe i apele da nam se status reši, a ako ne budemo naišli na razumevanje tu neki dobri ljudi, donatori koji će možda pomoći da onaj poziv iz uvoda ne bude samo nedosanjani san. Svojim saborkinjama i saborcima na Lovćenu želim da u veselju obeleže Dan nezavisnosti, i da ne rade ništa što ja ne bih. Nama ostaje sadržaj koji su nam priredile Slu.. mislim, bogovi kreacije i inspiracije – u petak je u jednom gradskom sinepleksu premijera filma „Crna Gora – podeljena zemlja“ Borisa Malagurskog. Sigurno će biti divno, pre svega objektivno i pomirljivo.

Gnev mi, boginjo pevaj…

 Govor predsednika – film „Dan nezavisnosti“

(Autorka je potpredsjednica Crnogorske nacionalne zajednice Beograd)