Povodom knjige "Prijatelj, državnik, človek. Pričevanja o Milanu Kučanu"
Povodom osamdesete godišnjice rođenja (14. januar 1941.) Milana Kučana, prvog predsednika Republike Slovenije posle osamostaljenja, prijatelji i saradnici pripremili su i objavili knjigu Prijatelj, državnik, človek.
Pričevanja o Milanu Kučanu, urednio Slavko Pregl (Didakta: Radovljica 2021).
Knjiga ima osamdeset šest autorskih priloga. Oni potiču iz pera pripadnika različitih generacija, profesija i uverenja, kao i pripadnika nacionalnih manjina u Sloveniji.
Od stranih autora i autorki u knjizi su prilozi bivših predsednika Austrije, Poljske i Hrvatske – Hajnca Fišera, Aleksandera Kvašnjevskog i Stjepana Mesića; poljskog intelektualca Adama Mihnjika; supruge preminulog francuskog ambasadora u OUN koji je nadgledao izradu Opšte deklaracije o ljudskim pravima Stefana Hesela – Kristijan Hesel; francuskog filmskog reditelja Saše Goldmana i srpske istoričarke Latinke Perović.
Uređivački odbor knjige (Slavko Pregel, Špela Furlan, Anton Rupnik, Ivo Vajgl, Rudi Zeman) imali su samo dva uslova: obim priloga i rok do koga je trebalo da bude dostavljen. Sve ostalo – kažu u uvodu «Pričevanjem na pot» članovi uređivačkog odbora – bilo je prepušteno autorkama i autorima priloga. Nisu ih uobličavali «po jednom kalupu», niti su ih stavljali «u jedinstveni kalup». Takav postupak Uređivačkog odbora u skladu je sa glavnim likom knjige: «Milan Kučan je u životu sretao različite ljude: od onih s svakodnevnim životnim obavezama do uglednih političara u svetu. Cilj je bio povezati svu tu šarolikost sa onom koju izražavaju autorski prilozi u knjizi».
Ne očekujem da će knjiga biti čitana na slovenačkom jeziku knjiga, a ni da će uskoro biti prevedena na srpski jezik. Ovaj opširan osvrt na nju nastao je iz uverenja da je ona i za Srbiju i srpsko društvo značajna iz više razloga.
O knjizi
Knjiga je, prvo, dragocen izvor informacija o onome što je u slovenačkom slučaju – u odnosu na druge jugoslovenske republike i istočnoevropske zemlje – bilo posebno, ali i ono što je zajedničko. Ona je, zatim, prilog istoriji sećanja na jedno prelomno razdoblje ne samo u Jugoslaviji i Sloveniji već i u svetu. Kraj hladnog rata, početak kraja komunističkog sistema, suverenost naroda i globalizacija, proširenje individualnih i kolektivnih prava, kraj bipolarnog sveta i nastanak multipolarnog sveta.
Kao i sva prelomna vremena – od Francuske revolucije (1789.) i Oktobarske revolucije (1917.), kraja Prvog svetskog rata (1914 – 1918.) i Drugog svetskog rata (1939 – 1945.) – i razdoblje na prelasku 20. u 21. vek shvatano je kao novi početak.
U isto vreme probudilo je nade, stvorilo velika očekivanja i pothranilo iluzije. Reakcija je bila izraz više izazova: ograničene mogućnosti koje su diktirale različit ritam promena; revanšizam i revizija prošlosti; snaga istorijske inercije; stabilnost metoda koji je održavao promene na površini sprečavajući da one prodru u društveni supstrat.
Knjiga je i jedinstvena biografija istorijske ličnosti. Ispisalo ju je osamdeset šest autora i autorki. Njihove perspektive su različite, ali se stiču u jednoj tačci: u oceni Milana Kučana kao najznačajnijeg državnika u novijoj istoriji slovenačkog naroda. On i ujedinjuje i polarizuje: omiljen je i u isto vreme, kako kaže njegov biograf Božo Repe, patološki omražen. Odgovor na pitanje šta ga čini takvim autorke i autori priloga u knjizi, uglavnom, nalaze u njegovom razumevanju vremena. Međutim, različito akcentuju činioce koji su mu u tome pomogli. Za jedne su to njegova lična svojstva u omotnici jednostavnosti i običnosti, zatim antifašističko poreklo (otac partizan), pa njegov protestantski duh («živeti od vrednosti i živeti za njih») i način mišljenja («spiritualni»). Poseban element u objašnjenju Kučanovog sporazuma sa vremenom unose oni autorke i autori koji ukazuju: na obostranost: nije Milan Kučan samo političar koji oblikuje slovenačko društvo, on je istovremeno i njegov izdanak.
Kao najrazvijenija republika u Jugoslaviji, na granici sa zapadno-evropskim državama i brojnom slovenačkom manjinom u Austriji i Italiji, Slovenija je uvek bila «unutrašnji Zapad». Iz nje su dolazile mnoge inovacije koje su sprečavale da ekonomski i politički sistem očvrsnu na najrigidnijoj varijanti realnog socijalizma u zemljama istočno-evropskog bloka.
Jezička barijera izolovala je slovenačku inteligenciju – kritička misao slovenačkih ekonomista, filozofa, sociologa donekle je ostala nepoznata u Jugoslaviji i u velikoj meri zaštićena od intervencija saveznog partijskog vrha. U Savezu komunista Slovenije postojali su zagovornici demokratizacije i decentralizacije Jugoslavije (osim Borisa Kidriča i Edvarda Kardelja – Boris Krajger, Stane Kavčič; u diplomatiji Aleš Bebeler, Jože i Marija Vilfan, Jože Brilej). Oni su na razne načine osujećivani, ali nikada nisu bili potpuno odstranjeni, ili proglašeni neprijateljima.
Milan Kučan za razliku od mnogih političara u drugoj Jugoslaviji nije napisao memoare. Nije objavio ni knjigu svojih govora (koje je sam pisao), intervjua (za koje se dugo pripremao), niti pisama koja je upućivao slovenačkim zvaničnicima posle osamostaljenja. Sa ograničenim ustavnim nadležnostima, Milan Kučan ih je u pismima upozoravao na društvene probleme, odsustvo odgovornosti u institucijama i naročito na nedostatak komunikacije između njih.
Nesavladiva građa u više arhiva, kao i lični arhiv Milana Kučana, pokazuju da Kučan nije govorio o drugim ljudima. Njega su zanimali procesi, kontinuiteti i diskontinuiteti, konfliktne situacije i put do njihovih rešenja sa što manjom cenom za ljudske živote. Za njega je otvorenost «malog naroda» prema svetu – nasuprot zatvorenosti prema svetu kao zaveri (Janez Janša Okopi, 1994) – bila pretpostavka povećanja unutrašnje energije i optimizacije sopstvenog razvoja.
Kučan je ocene odgovornih ljudi u politici, uključujući i sebe, prepuštao istoriji. To je proizilazilo iz njegovog načina mišljenja. Teško mu je, na primer, padalo svedočenje na suđenju Slobodanu Miloševiću: «Nije mi bilo jednostavno kasnije u Hagu videti čoveka koji je bio optužen za najteže zločine. Pazio sam dosledno da nikako ne optužim srpski narod» (Nedeljnik, Beograd 12. decembar 2019.).
Milan Kučan je politiku praktikovao onako kako ju je razumevao: kao rad za dobro zajednice. Kod njega je politika svojevrsna sinteza matematičkog i etičkog elementa u mišljenju. Matematička preciznost u proceni trenutka za donošenje odluke – a to je trenutak kada je druga strana ostala bez argumenata (napuštanje 14. kongresa SKJ). U isto vreme odgovornost za posledice odluke za svaku od strana koja učestvuje u procesu odlučivanja. Bez toga nema kompromisa. Sa dovoljne distance od događaja (2002. u razgovoru sa Repeom) Kučan o tome kaže: «Često sam bio neshvaćen kada sam istrajavao da pre donošenja tako radikalnih odluka treba biti argumentovan i dosledan. Nervoza i neefikasnost nemaju mesta. Takođe ni žurba. Treba se boriti ako hoćeš da se tvoja stanovišta primete. Treba istrajavati i takođe imati taktiku. Ako već na prvom suočavanju popustiš i izbegneš sudar, pomisliće da si krpa bez relevantivnih argumenata i spremnosti da nosiš odgovornost do kraja».
Za razliku od politikanata, političar se ne prilagođava javnom mnjenju već nastoji da ide ispred njega. Za razliku od političara, državnik u ime opšteg dobra i dugoročnih interesa zajednice ponekad mora ići i uz struju.
Potrebno je mnogo rada i znanja. Kučan je «učio iz istorje» slovenačkog naroda, jugoslovenske države, komunističkog pokreta (Hajnc Fišer, 2021). Ipak, čini se da su za intelektualni i moralni razvoj Milana Kučana od odlučujućeg značaja bile njegove studije prava.
Zakon reguliše prirodna prava čoveka, ali i njegove odnose prema drugim ljudima i zajednici. Vladavina zakona je nit koja povezuje sve deonice života i rada Milana Kučana. U procesu donošenja odluka pomagali su mu znanje, promišljenost, smirenost, sposobnost koncentracije i pre svega odsustvo svake apsolutizacije: shvatanje da ni u istoriji, kao ni u životu, ništa nije definitivno: ni pobeda, ni poraz, ali i da «svet politike nije jedini» (Špela Furlan, 2021). Da bi to shvatio Milan Kučan je morao da ima iskustvo sa drugim svetovima. Odrastao je u porodici sa protestantskom i partizanskom tradicijom.
Uz knjigu i muziku učio je da se osamljuje. U isto vreme, od rane mladosti, uživao je u lepotama prirode i sporta, u druženju sa vršnjacima (na radnim akcijama, u omladinskoj i studentskoj organizaciji). Njegova su prijateljstva trajna: «rođen za prijateljstva» (Ivan Rudolf, 2021).
Sve je to pobuđivalo najpre pritajenu, a zatim otvorenu sumnju u ideološku dogmu. Sve je to štitilo Milana Kučana od mistifikacije partije, pogotovo partijske funkcije. Veoma radan i poslovično odgovoran (Ciril Ribičič, 2021.) on je u sve unosio humor, ali i nenametljivo dokazivao hrabrost u odlučnim istorijskim trenucima.
Marijan Šiftar, šef kabineta predsednika Kučana, je zapisao kako je tik pred početak svečanosti proglašenja nezavisnosti na Trgu Revolucije, Ljubljanu nadletao vojni avion. Tada je bukvalno pre nego što će stati za mikrofon, na leđa svoga šefa kabineta prislonio papir sa napisanim govorom i dopisao čuvenu rečenicu: «Danas su dozvoljeni snovi, sutra je novi dan».
Uveče je već imao informacije o pokretu jedinica JNA ka graničnim prelazima. Odluka o osamostaljenju kao kraj jednog razdoblja i početak novog razdoblja. Vodeća ličnost i društvo su kompatibilni: jedno objašnjava drugo. Svedočenja nekoliko desetina savremenika nisu samo proverljiva na podlozi istorijskih istraživanja. Ona, zajedno sa naučnom istoriografijom predstavljaju, u saznajnom smislu celinu u kojoj su povezane činjenice sa duhom vremena. To je još jedan razlog koji knjigu svedočenja o Milanu Kučanu čini značajnom.
Kompletan tekst pročitajte OVDJE.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR