Genocid, rezolucija i drveni advokati

Piše: Teofil Pančić

U čemu je tačno problem – tačnije, problem Srbije – s Rezolucijom o genocidu u Srebrenici koju je donela Skupština Crne Gore? Odakle sveopšta politička mobilizacija, medijska histerija, pretnje ostrakizmom, izlivi verbalne kaubojštine?

U samoj Rezoluciji nema, niti može biti, bilo čega novog i nečuvenog, bilo čega što nije odavno pravno presuđeno i što nije elementarna istorijska istina. Takođe, nema u njoj ničega što na bilo koji način osuđuje Republiku Srbiju i njene građane, a naravno ni „srpski narod“ na koji se pozivaju iznova namnoženi drveni advokati.

Zapravo, nema u toj Rezoluciji ničega bitno drugačijeg od onoga što je Skupština Srbije usvojila još 2010, osim što je ova, iz taktičko-kalkulantskih razloga, izbegavala direktno spominjanje te strašne reči „genocid“. Čineći tako ustupak onima koji ne mogu da dobace do saznanja da nije strašna reč „genocid“, nego je strašan – genocid. Ma kada, ma gde, nad bilo kim da je počinjen.

Razlozi i motivi podsticanja ovakve atmosfere najmanje su dvojaki. S jedne strane, radi se o pokušaju podrške i konsolidacije onih političkih snaga u Crnoj Gori koje su po volji – bez eufemizama rečeno: koje su politički klijenti – Aleksandru Vučiću i njegovom političkom okruženju.

Posle prošlogodišnjih izbora u Crnoj Gori činilo se da će nova vlast voditi Crnu Goru u pravcu koji će sadašnjim srpskim vlastima biti u najmanju ruku prihvatljiv, ali pokazalo se da stvari nisu tako jednostavne i crno-bele: u godinama svoje emancipacije od fantazija o „srpskom svetu“, Crna Gora je očigledno odmakla dovoljno daleko od svega toga što ju je morilo tokom mračnih devedesetih da povratka ne može biti, jer će se uvek naći građanska i politička većina koja će to sprečiti. Odatle nemogućnost opstanka na položaju doskorašnjeg ministra pravde, odatle naposletku i ovakva Rezolucija.

Oni u Crnoj Gori koji su pokušali da to zaustave ostali su u manjini, bez obzira na frenetičnu podršku iz Beograda. Sve što je Vučićevoj nomenklaturi preostalo je da kompromituje i sebe i zemlju koju predstavlja pretnjama poput one da „treba zabraniti ulaz u Srbiju onima koji su glasali za Rezoluciju“, te epskim zapomaganjima da su se oni time „ispisali iz Srpstva“, šta god to bilo, i gde god se inače vršio upis u tu ustanovu.

S druge strane, političko iživljavanje po Crnoj Gori izraz je i frustracije zbog toga što se, očigledno, smatra da je pravosnažnom presudom Ratku Mladiću definitivno odbačena svaka mogućnost da se bilo gde, bilo kada i bilo kako prihvati kao validan onaj narativ ne samo o Srebrenici, nego i o ratu u Boni i Hercegovini, te o postjugoslovenskim ratovima uopšte, koji sve vreme zastupaju i brane baš oni koji su tokom ratnih devedeseih u Beogradu bili vlast.

Nisu li o tome (uzalud) govorili Milošević, Karadžić, Mladić i ostali, braneći se pred Tribunalom u Hagu? Ne govori li o tome sadašnja srpska vlast, na čijem su vrhu – od Vučića i Dačića nadalje – isti ljudi koji su i devedesetih bili ministri, portparoli i sve drugo što se moglo biti u toj mašineriji?

Razume se da počinioci zločina i njihovi nekadašnji (?) politički pokrovitelji i saveznici nisu mogli održati kontrolu nad političkim, pravnim, istorijskim i moralnim narativom o Srebrenici bilo gde izvan Srbije i krhke himere „srpskog sveta“.

To je, može se verovati, i njima jasno. Oni ga se, međutim, ipak moraju tvrdokorno pridržavati jer je odbrana i ponavljanje do u nedogled tog narativa zapravo isto što i „odbrana teritorije“, ne državne, nego teritorije na kojoj je njihova vlast moguća i stvarna. Bez toga bi se bespovratno kompromitovala i samim tim delegitimisala.

Ali, pošto se to tako ne može i ne sme reći, unajmljuje se odgovarajući orkestar za klevete i kletve, čiji je zadatak da „brani srpski narod“ od „optužbe da je genocidan“. Takva optužba, naravno, ne postoji, nije postojala i neće postojati, na račun bilo kojeg „naroda“. Samo što je to tajna koja se čuva od tog istog „naroda“ svim sredstvima opsenarske retorike…

A ako se neko i dalje pita od čega je to većinska Crna Gora – i ona za i ona protiv doskorašnje vlasti – „pobegla“, pa eto mu odgovora: baš od toga. Baš iz tog političkog, istorijskog i moralnog bespuća.

Činilo se, doduše, da je i Srbija odmakla od tog tamnog i plesnjivog mesta, ali mu se pokorno vratila kao što se žrtva vraća zlostavljaču. Iznos računa za to je nepoznat jer se račun još uveliko uvećava.