Kad ratni zločinac traži pomilovanje za Đinđićevog ubicu

Ubistvo Zorana Đinđića bilo je prekretnica u novijoj historiji Srbije, označilo je kraj nade da će Srbija izaći iz začaranog kruga samoubilačkog nacionalizma, iz mržnje, šovinizma i zla.

Piše: Tomislav Marković

Srbija je obećana zemlja za ratne zločince. Čim odsluže kaznu u nekom belosvetskom kazamatu, vrate se u domaju, gde budu dočekani sa svim državnim počastima. Potom bivaju primljeni u glavne odbore vladajućih stranaka, pišu knjige, šetkaju se po kulturnim ustanovama diljem zemlje iznoseći svoju zakasnelu odbranu, redovno gostuju u udarnim terminima televizija s nacionalnom frekvencijom i objašnjavaju ko je smestio i njima i vaskolikom srpskom narodu, te usput raspiruju međunacionalnu netrpeljivost, jer – ko zna – možda već sutra bukne novi rat.

Neki od pripadnika ugledne zločinačke profesije osnivaju fondacije i bave se humanitarnim radom. Evo, na primer, Dragan Vasiljković, vođa paravojne jedinice “Knindže”, čim je odležao 13,5 godina robije za kršenje Ženevske konvencije, zlostavljanje i ubijanje zarobljenika na Kninskoj tvrđavi i napad na policijsku stanicu u Glini – vratio se u Srbiju, osnovao Fondaciju “Kapetan Dragan” i udario u humanitarne delatnosti. Prošle godine planirao je da postane narodni poslanik, ali mu to nije pošlo za rukom, valjda su vlastodršci za njega imali druge planove.

Peticija za oslobađanje ubice

U okviru najave kandidature za sedalo u poslaničkoj klupi, Kapetan Dragan je obećao da će tražiti uslovni otpust za ubice premijera Zorana Đinđića, Milorada Ulemeka Legiju i Zvezdana Jovanovića. Imao je zločinac i obrazloženje za taj postupak, ubice treba osloboditi zato što su “noseći srpsku uniformu stavljali život na kocku”, osnovni je “red da oni poslednji deo života provedu na slobodi” jer su “sve što su radili, radili iz ubeđenja”. Vasiljković poslanik nije postao, ali je predizborno obećanje ispunio, bar polovično. Članovi njegove fondacije, koji neodoljivo podsećaju na pripadnike udruženja Levijatan, instalirali su štand u centru Beograda, gde već desetak dana prikupljaju potpise za puštanje Zvezdana Jovanovića na uslovnu slobodu.

Povodom ove nesvakidašnje građansko-zločinačke inicijative oštro je reagovao demokratski deo srpske javnosti, ali i neke međunarodne institucije. Glas Amerike priupitao je ambasadu SAD-a u Beogradu šta misli o Vasiljkovićevom performansu. Portparol ambasade je prozborio nekoliko reči o kognitivnoj insuficijenciji: “Teško je razumeti zašto osuđeni ratni zločinac raspolaže javnim prostorom u kojem promoviše oslobađanje osuđenika za ubistvo prvog demokratski izabranog premijera u Srbiji”, te dodao da je to pitanje najbolje postaviti srpskim vlastima. Predsednik Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić ćute kao zaliveni, na pitanja ne odgovaraju, ponašaju se kao da se ništa neobično ne događa.

Država na strani zlikovaca

U javnosti dominira utisak da se peticija za puštanje Đinđićevog ubice iz zatvora odvija uz prećutnu saglasnost vlasti. Međutim, nisu uzurpatori baš sasvim ćutljivi, pogotovo ako imamo na umu da dela ponekad govore glasnije od reči. O tome svedoči slučaj Đorđa Žujovića, potpredsednika Izvršnog odbora Socijaldemokratske partije Srbije. On je još 3. oktobra pokušao da spreči potpisivanje peticije, pojavio se na štandu i objasnio nabildovanim momcima sa simpatičnim tetovažama da za takve stvari u Beogradu nema mesta, “da ne mogu da se promovišu zločinci” i da se neće pomeriti dok ne uklone štand.

Usledio je verbalni obračun, a pošto Žujović nije hteo da se povuče, Vasiljkovićevi puleni su pozvali policijskog inspektora. Posle nekoliko minuta pojavila su se trojica inspektora, legitimisali sve prisutne, malo se uskomešali, telefonirali nekome, a potom saopštili Žujoviću da moraju da ga privedu. Stavili su mu lisice na ruke, opasan je to kriminalac, i sproveli ga u stanicu policije. Po Žujovićevim rečima, držali su ga dva sata u stanici, nakon čega su ga pustili i saopštili mu da će dobiti prijavu, pa nek objašnjava na sudu šta ima da objasni.

Ne moraju Vučić i Brnabić ni reč da prozbore, sve su rekli ovim privođenjem. Poruka vlasti je jasna: država će stajati na strani obožavalaca ubice prvog demokratskog premijera Srbije, država će štititi ratne zločince i ostale heroje, a svako ko se protiv toga pobuni ima da trpi represalije. Zbunjenost američke ambasade je bez pokrića, uopšte nije teško razumeti zašto osuđeni ratni zločinac raspolaže javnim prostorom u kojem traži oslobađanje Đinđićevog asasina, jer to u Vučićevoj Srbiji nije nikakav izuzetak, već pravilo.

Teško bi bilo razumeti kad bi država Srbija, šta ja znam, otkrila političku pozadinu atentata na Zorana Đinđića, kad bi Vojislav Koštunica najzad bio ispitan u policiji u svojstvu svedoka, kad bi Tomislav Nikolić objasnio šta je mislio kad je neposredno pred atentat poručio Đinđiću da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom, kad bi u provladinim medijima mogla da se čuje istina o tome šta su srpski heroji zaista radili u Srebrenici, Prijedoru, Višegradu, Vukovaru, oko Sarajeva, na Kosovu.

Zemlja Kapetana Dragana

Par dana posle ovog incidenta, Đorđo Žujović i Dragan Vasiljković gostovali su na TV K1, da malo sučele stavove. Kapetan Dragan se pojavio u adekvatnom outfitu, noseći majicu sa likom Zvezdana Jovanovića zvanog Zveki Zmija. Raspištoljio se i razmahao, pretio prstom i urlao: “To je moja policija, i moja vojska, i moja Služba, i moja država, i moja Skupština, to je moje”. Ostatak emisije potrošio je na uobičajene lažipriče o nevinosti svakog ko je osuđen za zločine, pa i Zvezdana Jovanovića, ali mora se priznati da u navedenom iskazu nije lagao. Srbija danas zaista jeste njegova zemlja, a i sve navedene institucije više pripadaju tipovima kao što je Kapetan Dragan, ubicama, zločincima, ratnim huškačima, memorandumskoj eliti, svim učesnicima velikosrpskog ratnog projekta – nego bilo kom poštenom građaninu. Ko nije nikog ubio, ko nije proterivao nesrbe, ko nije bio bar čuvar u nekom od mnogobrojnih konc-logora, ko nije dovezao bar jedan šleper bele tehnike, ko nije napravio karijeru na brdu leševa, ko ničiju majku nije u crno zavio – tome ova zemlja ne pripada.

Aleksandar Vučić se vratio na prvobitna radikalska podešavanja, ostao je veran idealima svoje burne mladosti. Podjarmio je čitavu državu, a potom učinio sve što je u njegovoj moći da rehabilituje ideologiju Velike Srbije koja se danas zove Srpski svet, kao i sve aktere udruženog zločinačkog poduhvata. Na kraju, i Vučić, i Vasiljković, i Zveki, i Legija, i hiljade drugih boraca, političara, intelektualaca, duhovnih lica, ratnih profitera, kontroverznih biznismena i ostalih pripadnika neformalnog nacional-pljačkaškog kartela – potiču iz istog miljea i deo su iste apokaliptične priče. Za Vučića su od njegove rane mladosti ljudi poput Zvezdana Jovanovića i Kapetana Dragana bili srpski heroji, na toj priči je insistirao godinama, a sad samo delom potvrđuje svoje reči, puštajući Vasiljkovića i njegove volontere sa štanda da izgovaraju ono što predsednik intimno misli.

S druge strane, za Vučića je Zoran Đinđić oduvek bio arhineprijatelj, čovek koji je oborio zločinački režim u kojem je Vučić lepo živeo i mirno napredovao do funkcije ministra informisanja. Ubistvo Zorana Đinđića bilo je prekretnica u novijoj istoriji Srbije, označilo je kraj nade da će ova zemlja izaći iz začaranog kruga samoubilačkog nacionalizma, iz mržnje, šovinizma i zla. Nakon atentata na premijera ponovo su iz srca tame nahrupila sva ona čudovišna stvorenja zaslužna za temeljno uništenje iz devedesetih godina. Ponovo se vraćamo tamo gde smo bili, u vreme kad su za srpske heroje slovili ljudi koji su oteli Ivana Stambolića dok je džogirao, odveli ga na Frušku Goru, naterali ga da klekne, ubili ga kao psa sa dva metka u potiljak i bacili u jamu sa živim krečom.

 Jovanović njim samim

Na kraju, nije loše podsetiti se za koga se zapravo potpisuje peticija, te zašto se uopšte Jovanović nalazi u zatvoru na odsluženju kazne od 40 godina. O tome najbolje govori deo iskaza u policiji samog Jovanovića, nakon hapšenja u akciji “Sablja”: “Ja sedam na stolicu, ne mogu me videti. Cev samo malo viri. Dolazi kolona. Zaustavlja se Đinđićev auto, a momak iz obezbeđenja iznosi štake. Ne mogu da pucam od tog momka. Tek se stvara pozicija za pucanje kad Đinđić dolazi blizu ulaznih vrata. Čudno je okrenut, nekako sa strane. Ne znam tačno koja je njegova pozicija, ali to je delić sekunde, momenat za pucanje. Pucam jednom, hoću da potvrdim pogodak, pucam drugi put. Ne znam kako je povređen taj momak. Prvi pogodak je siguran. Nije mi bila namera da pogodim tog momka, moguće da je ušao u putanju drugog metka. Nisam imao vremena da gađam Đinđićevu glavu jer je vrlo kratko bio otkriven”. Pred sudom se branio ćutanjem, a na kraju suđenja je porekao da je ubio Đinđića, ali za divno čudo – tada nije bio ovako detaljan i rečit.

Na kraju navedenog iskaza Jovanović je objasnio suštinu atentata: “Ovo ubistvo je za mene političko jer sam smatrao da će se time sprečiti dalje slanje ratnika istinskih patriota za Hag, da će se sprečiti rasturanje JSO-a i Srbije a zbog toga što je Hag po mom mišljenju jedna od najvećih sramota istorije Srbije”.

U međuvremenu je prošlo 18 godina, mnogi “ratnici istinske patriote” vratili su se iz Haga i evropskih zatvora, pa sad pričaju istu zločinačko-rodoljubnu priču, kočopere se diljem javnosti i organizuju potpisivanje peticije za puštanje Zvekija iz tamnice, pod patronatom naprednjačkih vlasti. Sasvim normalan sled stvari za zemlju koja se nalazi u privatnom vlasništvu ratnih zločinaca, ukoljica i njihovih ideoloških očeva. Na tim uglednim položajima se nalaze upravo zahvaljujući onome ko je 12. marta 2003. povukao oroz na snajperskoj pušci, pa je red da mu uslugu uzvrate.