Mate Parlov i ulice nesretnih pokojnika

Piše: Bojan Tončić

Kakav čovek, kakva legenda, znali smo ga odmalena, od njega smo učili, njime se ponosili, iako smo tek kasnije shvatili šta nas je povezivalo; na onom snimku sa Olimpijade u Minhenu 1972. čuje se Hej Slo(a)veni, svetli zlatna olimpijska medalja na grudima Mate Parlova, na licu mu ponos, kao da će sledećeg trenutka da eksplodira.

Stariji pamte taj finalni meč u kojem je tukao Kubanca Žilberta Karilja, oni nešto mlađi sećaju se dugogodišnje špice Sportskog pregleda na kojoj levim direktom (jest kroše efektniji, al’ se lepo vidi da ga patosira “iz lakta”) nokautira Migel Anhela Kuelja i 1978. postaje profesionalni šampion sveta. Prvi mu čestita Tito i skida stigmu sa profesionalaca, budući da je Mate prvi profesionalni šampion sveta iz socijalističke zemlje. Četiri godine ranije, u svetskoj prestonici amaterskog boksa Havani, u finalu pobeđuje Rusa Olega Karatajeva. U Beogradu postaje profesionalni prvak Evrope, uporno mlativši Italijana Domenika Adinolfija, sve do tehničkog nokauta, nakon čega se baca u gomilu navijača okupljenih oko ringa na Marakani.

“Beograd je grad koji ću uvijek voljeti. Tu sam proveo svoju mladost”, znao je da kaže.

Dovoljno da dobije ulicu u glavnom gradu SFRJ, danas Srbije.

Ne može prvak svijeta biti nacionalist

I tu priča o Mati Parlovu i beogradskim ulicama odlazi – mora se i to, ne brinite, vratićemo se danima ponosa i slave – u drugi smer, odnosno ka neophodnom podsećanju na svakodnevno beščašće. Mate Parlov, čovek od ljudskosti, integriteta i dostojanstva, čovek koji je izgovorio nezaboravnu udžbenik – rečenicu: “Kako ja mogu biti nacionalist – pa, ja sam prvak svijeta”, dobio je, na dan kada su odbornici Skupštine grada izglasali početak izgradnje metroa, komad ulice na Zvezdari.

Ima nešto važnije, ono što je u najavi izustio Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda i visoki dužnosnik nacional-šovinističke partije, vladajuće u Srbiji: “Mislim da je ovo odlična ideja i da je on prvi bokser koji će imati svoju ulicu u Beogradu. Na taj način ćemo nastaviti praksu da ulice nose imena svih ljudi koji su na neki način zadužili Beograd”.

Postoje mesta, nevezano za Rimsku deklaraciju, na kojima u novinskom napisu prestaje potreba za konvencionalnošću: Marš, bitango!

Ista će pojavna manifestacija života kazati jula 2020. kako “nije normalno da Beograd ima Hrvatsku ulicu”. I ona postade, bez suvišnih pitanja i još nepotrebnijih objašnjenja, Ulica glinskih žrtava.

Još malo veze sa Matom, da sačuvamo nit, Osiječka ulica na Banovom brdu postala je – ni ovaj čovek ne bi bio srećan – Ulica Dragana Nikitovića, sportskog komentatora, prvog predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Čoveka koji se među prvima iz ove profesije rekao ne Slobodanu Miloševiću i njegovim skutonošama na državnim medijima.

Nikita je bio glas pobede, onaj bensedinski bariton koji je smirivao naciju, pred infarkt-utakmice sa Sovjetskim Savezom u košarci (“Ne smemo dozvoliti jurnjavu po terenu”). Prijatelj Mate Parlova, poznavalac boksa, autor knjige Mate i drugovi.

Uslovni refleks zaokruživača

Ne može, dakle, Hrvatska ulica, Hrvati su toliko satanizovani u propagandi beogradskog stožera da ih se ne može vezati ni za šta pozitivno, a Mate je Mate (naslutiti bi se dalo da je Hrvat, iako to nije rekao, a niko ga normalan ne bi ni pitao), pa je i Parlovljeva ulica u redu. Tu dolazimo do podmukle, ali prepoznatljive propagandne matrice: uknjižiti sebi pozitivne emocije oslonjene na sećanja koja sežu u daleku prošlost i bude pozitivne emocije. Tako se režimu pripisuju i Parlovljeve medalje, titula najboljeg sportiste SFRJ, vreme kada su, s razlogom, preživeli vlasnici biračkog prava, zaokruživači, bili ponosni na nešto što stvaraju, na uspehe najboljih među njima, a ne na nekakve belege u gradu mrtvih iluzija, nakazne monumente, iznikle u koruptivno-umetničkoj raboti tvorenja lažne istorije i nepopravljive suicidne mitologije.

Nema više ni Porečke, Hvarske, Splitske, Podravske, Bjelovarske, Šibeničke ulice. Zagorsku je dobio smotani, samostalni strelac, atentator na Antu Pavelića, Hvarska ulica na Paliluli nazvana je po novinaru Miroslavu Radojičiću, a Bjelovarska na Voždovcu zove se po Predragu Milojeviću, novinaru koji je, uz mnoge druge ekskluzive, uradio intervju sa Hitlerom, književniku i prevodicu. Eto još nesrećnih pokojnika. Ne bi voleo, pretpostavljajmo, da od režima dobije ulicu ni Bogdan Tirnanić (uprkos vlastitim vrludanjima misli poslednjih godina života), pogotovu zato što mu je namenjena ona što je nosila ime Vatroslava Lisinskog.

E, da, možda bi srećan bio Brana Crnčević, kojem je pripala Ohridska ulica, još jedan neželjeni toponim. Usred glavnog grada, pa makedonsko jezero/grad. Ulica u kojoj je bio smešten mobilizacioni centar radikala – dobrovoljaca Vojislava Šešelja, od 2016, na predlog Aleksandra Vučića, građanina Beograda, nosi ime jednog od ključnih kreatora i realizatora velikosrpske propagandne istine na svim meridijanima, čuvar blaga prikupljenog u dijaspori, respektabilnih iznosa koje je, u trenucima rastrojstva, delio sa unesrećenim Srbima.

Što to huči Sutjeska

Zadarsku na Kosančićevom vencu dobio je očuh nacije Dobrica Ćosić (u ovom tekstu bez komentara o njegovoj ličnosti i delu, da se ne preopteretimo), a Zagrebačku – mora biti da je neka greška – komandant Prve proleterske, heroj sa Sutjeske, najvredniji šef diplomatije SFRJ Koča Popović, nadrealista i istrajni borac protiv politike Slobodana Miloševića, do svoje smrti 1992.

Ostali su, malo ranije, bez ulica Ivo Lola Ribar, Moša Pijade, Sava Kovačević, Đuro Đaković… – tada se temeljno radilo na uništenju antifašističkih tradicija. Što će, logično, biti nastavljeno kada je građanin Aleksandar Vučić “preimenovati” Bulevar Zorana Đinđića u “Bulevar Ratka Mladića”, izlepivši plakate sa “novim” nazivom, a Skupštinu Srbije proglasiti sigurnom kućom za genocidnog sunarodnika.

I još malo o pomenutom građaninu koji predlaže nazive ulica (koliko li su žučne rasprave oko njegovih predloga). Pokolj jugoslovenskih ulica preživela je Sarajevska – ništa nije slučajno; izgovoriće dogradonačelnik da ga je “predsednik Vučić lično molio” (kakva laž). Odgovor je jasan, Vučić jeste želeo da sačuva Sarajevsku, iako Sarajevo svedoči o agresiji Srbije na Bosnu i Hercegovinu, na zločine počinjene tokom Opsade, ubijanje nevinih ljudi i dece snajperima, granatiranju bolnica, škola, džamija, sistematsko izgladnjivanje stanovništva, zime bez grejanja, struje, vode, gasa. Ali, Sarajevska znači – samo nek pričaju o tome da se ne zna ko bi i čime, a i protiv koga ratovao – da se Srbija nije odrekla Bosne i Hercegovine, da ima Sarajevo, istina tek Istočno i okolne vukojebine, ali, od nečega se uvek počne u tom opskurnom poslu. I još malo nagađanja (istine), nije se Srbija dovoljno odužila svojim plaćenicima, nemaju zasluženu ratničku slavu. Utoliko je Sarajevska ulica u isto vreme i “Četnička”, “Ulica snajperskih heroja”, “Palitelja Vijećnice”, “Neznanih nišandžija”…

Toliko naš

Mate Parlov (1948-2008) hrvatski i jugoslovenski bokser, čovek koji je osvojio sve, evropsko i svetsko amatersko zlato, titule evropskog i svetskog šampiona u profesionalnoj konkurenciji. Osam puta (1967-1974) osvajao je titulu prvaka Jugoslavije, dva puta Zlatnu rukavicu, a pet puta (1970-1974) titulu najboljeg na Balkanu. Na Olimpijskim igrama 1984. godine u Los Anđelesu (SAD) bio je selektor bokserske reprezentacije Jugoslavije.

Bio je, jednostavno, naš. Kao Vera Nikolić, Miroslav Cerar, braća Borut i Darjan Petrič, Plećaš, Ćosić, Kaponja, Kinđe… Kao svi koje smo voleli i koje je svako doživljavao na svoj način.

“U  časovima svojih klonuća i nevolja, kad bih upadao u zamku, uvijek sam razmišljao o Mati Parlovu, kao nekom nepoznatom i dalekom svome rođaku kojega ću pozvati kad mi je najteže i koji će me čuti, razumjeti i hitro doći, i sve moje dušmane srušiti na zemlju tek jednim zamahom svoje blistave i nepobjedive šake. Svijet kojemu smo mi pripadali bio je ljepši od ovoga današnjega, jer je bio osvijetljen idealizmom i plemenitošću jedne utopije”, zabeležiće Mile Stojić u napisu Ljevica naše mladosti (30. jul 2007, e-Novine).

Mate je bio ekonomista, došao do ispita  pred magistraturu, nije se bavio tom strukom, imao je kafić u Puli. Voleo je poeziju, satima je mogao da govori stihove. “Volim i, opet bez izbora, upamtio sam puno pesama Kranjčevića i Preradovića, Matoša i Cesarića. Alegorijsku pesmu Zmija od Petra Preradovića znam napamet. Volim Branka Radičevića, Kad mlidijah umreti: Lisje žuti veće po drveću,/ Lisje žuti dole veće pada;/ Zeleno ga više ja nikada/ Videt neću! Pa Minadir od Laze Kostića, Modru rijeku od Maka Dizdara i mnoge druge”

Takav je bio Mate, personifikacija plemenitosti, a i sećanja na prošlost. “Nisam ga do sada nikada zvao, ali sam nekako sto posto uvjeren da bi, da sam ga zvao, on sigurno bio došao”, siguran je Mile Stojić.