Za šaku gasa

Piše: Dejan Ilić

O, kako je to uzbudljivo: hoće li Vučić u nedelju razgovarati s Putinom ili ipak neće. Vučić kaže da hoće. U nedelju u 11. Prethodno je Putinov glasnogovornik Peskov rekao da neće. A pre toga je opet Vučić rekao da hoće. To vam je kao ono kada kidate latice s cveta – voli me, ne voli me, voli me… i tako dalje. Do nedelje u 11 ujutru. Tada ćemo saznati voli li Putin Vučića. A šta da radimo do nedelje? Da strepimo, naravno, voli li Putin Vučića kao što Vučić voli njega.

Na to se svela politika u Srbiji. Na jedan tobože zakazani telefonski randevu. Da su se tražili na Tinderu, ne bi se njih dvojica bolje našli. Savršeno odgovaraju jedan drugome. Vučić submisivan, a Putin… Nije to sad važno. Važan je gas. U nedelju, kaže Vučić, razgovaraće s Putinom o gasu. Gas je u središtu ove (ljubavne) afere. Nema Srbije bez ruskog gasa, tako izgleda kada Vučić priča o tome. Ali, nema Srbije ni bez investicija iz zemalja članica EU i – kako se to ozbiljno kaže – trgovinske razmene s njima.

Što nas vodi ka pitanju – ima li Srbije? Ili, preciznije: šta je Srbija? Ako je verovati Vučiću – Srbija je ruski gas i novac iz EU. Zamislite, vodite zemlju čitavu deceniju, i na kraju priznate da u toj zemlji nema ničega ako ništa ne stigne iz Rusije i EU. Kako stoje stvari, kada Kina otvori front prema Zapadu, pokazaće se da nešto stiže i iz Kine, bez čega takođe nema Srbije. A do tad, kako se to nekada govorilo, dok su se još igrale domine, Srbija je duplo golo.

I kada ste duplo golo, sasvim je normalno da zavisite od jednog telefonskog razgovora. Da čitava politika zemlje stane u taj razgovor. Pesnik je nekada pevao – jedan poziv menja sve. Samo što ovaj poziv u nedelju, ako ga bude, neće promeniti ništa. Smisao tog poziva je da se ništa ne promeni. Putin Vučića drži na kratkom lancu – to je utisak. Zapad bi imao šta da nauči od Putina, barem kada je reč o dogovaranju s Vučićem.

Evo, recimo Nemci: prvo s Vučićem razgovara predsednik nemačke vlade, pa onda ministarka spoljnih poslova, i na kraju ministarka odbrane. Ili Sjedinjene Države: ne jedan, nego troje senatora doputuju u Beograd da razgovaraju s Vučićem. I onda još jedan od njih mora da objavi o čemu su razgovarali kako bi Vučića držao za reč. A pričali su o sankcijama i Vučić je rekao da će ih uvesti za 60 dana. Od tada je prošlo 30 dana. Što bi značilo da smo na pola puta do sankcija. Ali ne znači.

A gledajte Putina. Pozovi me telefonom, a razmisliću da li ću ti se javiti – tako Putin Vučiću. A Vučić – nikad neću uveti sankcije Rusiji. A nisu još ni razgovarali. E, tako se priča s Vučićem. Ili barem tako Vučić gradi sliku o sebi. To jest o sebi i sebi. Jer imamo dva lica Vučića. Jedno je ono za Zapad. Taj, nazovimo ga, zapadni Vučić je odvažan, principijelan, nepotkupljiv. Oni ga mole, dolaze mu na noge, ali on ne mari. Obeća, pa kaže da nije obećao. Što bi rekla deca – radi im šta hoće.

Drugi je ovaj Putinov Vučić – manji od makovog zrna. Putin još nije ni podigao slušalicu, a Vučić već raportira – 90 dana sam izdržao da ne uvedem sankcije, a baba Vanga zna koliko još mogu tako. Koja sad baba Vanga? Čitalac se priseća devedesetih. Tada su zemljom špartali vešci, vračevi i proroci. Bila su to zlatna vremena crne i, mnogo manje, bele magije u Srbiji. Kao da se Vučić sa setom seća devedesetih, pa priziva Vangu, bugarsku proročicu.

Ne treba mu zameriti, kada u zemlji nema ničega, ostaje nam još samo u čuda da verujemo. Ali, zar ne bi onda bilo pametnije da umesto s Putinom, Vučić u nedelju razgovara s Vangom? Vanga je umrla još 1996, negoduje čitalac. Dobro, ali šta to menja na stvari? Jer, šta ako u nedelju i Putin odluči da se za Vučića pravi mrtav?