Kako je nacionalizam uništio Srbiju

Piše: Tomislav Marković

Završen je junski upisni rok na fakultete, a rezultati pokazuju da ćemo u ne tako dalekoj budućnosti ostati bez profesora srpskog jezika i književnosti, matematike, fizike, hemije, biologije… Na Beogradskom univerzitetu za studije srpskog jezika i književnosti prijavilo se 47 brucoša, a predviđeno je 100 mesta na budžetu. Prirodne nauke su još u gorem stanju: za opštu fiziku prijavilo se četiri kandidata, a za hemiju pet. Na Novosadskom univerzitetu za smer profesor matematike prijavilo se tri kandidata, za profesora fizike – dva kandidata, za biologiju četiri, a za hemiju je bio zainteresovan samo jedan maturant.

Isti trend se ponavlja već godinama, što je sasvim logično. Prosvetni radnici imaju male plate i sve lošiji status u društvu, maturanti razmišljaju racionalno i pragmatično, pa upisuju fakultete sa boljim izgledima za budućnost. Režimu Aleksandra Vučića obrazovanje je poslednja rupa na krajnjoj svirali, a urušavanje školstva deo političke agende. Šta će autokratiji obrazovani, samosvesni građani koji umeju kritički da misle? Takve naprednjački režim doživljava kao najljuće neprijatelje, što redovno demonstrira u svojim medijima, provlačeći kroz “toplog zeca” svakog ko se usudi da misli svojom glavom.

Bežanija od zlatnog doba

Svako ko misli dobro svojoj zemlji, ko brine za budućnost sopstvenih građana, ulaže u obrazovanje, nauku i kulturu. Naprednjačka bulumenta ne gaji takve sklonosti, pa zato ulaže u vojsku, policiju i razne koruptivne projekte. Vučić veruje u silu, a ne u znanje, autokratskom režimu su potrebni oni koji će ga braniti za slučaj da građanima jednog dana dozlogrdi ponižavanje i beznađe. Sistematskim radom na razaranju obrazovnog sistema vlast nas je dovela dotle da uskoro u osnovnim i srednjim školama mnoge predmete neće imati ko da predaje. Olakšavajuća okolnost je to što će u budućnosti biti potrebno manje nastavnog kadra nego danas, jer će se smanjiti i broj dece. Negativni prirodni priraštaj postaje trajna tendencija, prema zvaničnim podacima, broj preminulih je 2020. godine u Srbiji bio za 53.261 veći od broja rođenih.

Kad tome dodamo enormne cifre ljudi koji napuštaju Srbiju (oko 50.000 emigranata godišnje) dobijamo sliku društva koje sasvim izvesno propada, i to rapidnom brzinom. Ne ostaje Srbija samo bez nastavnika i profesora, već je brzim ritmom napuštaju i lekari, razni visokoobrazovani profili, ali i medicinske sestre, stolari, moleri, zidari, vodoinstalateri, električari i pripadnici brojnih drugih zanimanja. Opšta bežanija zahvatila je sve slojeve stanovništva, naša država se prazni sve brže, a niko nije zainteresovan da popuni upražnjena mesta, čak i nesrećni migranti nastoje da što pre napuste Srbiju i odu u neku uređeniju i srećniju zemlju. Džaba nas Vučić i njegova svita ubeđuju da je nastupilo zlatno doba, kad građani više veruju svojim očima i džepu, a i znaju da nije zlato sve što sija.

Nacionalistima razaranja nikad dosta

U Srbiji su već više od tri decenije na vlasti nacionalisti koji sebe zovu patriotama, usta su im puna rodoljublja, nacije, nacionalnih interesa, Srbije, Srba i svega srpskog. Ti ljudi koriste svaku priliku da izjave ljubav svojoj zemlji i narodu, niko ne voli Srbe i Srbiju više od njih, njima je samo narodna dobrobit na srcu, jedino za nju rade, žive i dišu. Međutim, upravo u ovom periodu Srbija je propala kao nikad u svojoj istoriji, to je period našeg najvećeg moralnog posrnuća, najdublje propasti i dosezanja civilizacijskog dna.

Čim su zaseli na vlast, nacionalisti su krenuli da razaraju sve što im padne šaka: Jugoslaviju, gradove, sela, mir, druge narode, desetine hiljada ljudskih života, privredu, radnička prava, solidarnost, empatiju, pravosuđe, jednakost, ravnopravnost, vladavinu zakona, kulturu, umetnost i sve ono što je vredno i valjano. Pod vladavinom vrlih rodoljuba cvetaju samo kriminal, korupcija, šverc, mržnja, ratni i svaki drugi zločin, lopovluk, siromaštvo, beda, očaj, beznađe. Eto od čega beže one desetine hiljada ljudi svake godine, ne nameravajući da se više ikada vrate u domovinu. Jer ovo više nije njihova domovina, nije njihova zemlja: ona pripada malobrojnom klanu političkih moćnika i njihovih odanih tajkuna. Samo za njih je Srbija obećana zemlja, njima je sve dozvoljeno, sve je u njihovoj vlasti, a svima ostalima namenjena je sudbina potlačenih podanika.

A sve je počelo propagandnom pričom o ugroženom srpskom narodu, o tome kako Srbima treba vratiti dostojanstvo, o tome kako nas zli susedi iskorišćavaju, ali ćemo se mi tome odupreti, bićemo najzad svoji na svome. Zle komuniste treba poslati u ropotarnicu istorije, Srbijom treba da vladaju oni koji se busaju u patriotska prsa, tada će nastupiti pravi procvat i svekoliko blagostanje. Kako se to završava gledamo svakog dana, nema tog segmenta društva ili institucije koji nisu devastirani.  I tu nije kraj, još nije sve upropašćeno, još ima da se uništava, nacionalistima razaranja nikad dosta.

Destruktivni karakter nacionalizma

Kad je u prilici da čini zlo drugima, nacionalizam ratuje, ubija, odaje se ratnim zločinima, progonima, istrebljenju i genocidu, kao što je to bio slučaj devedesetih godina prošlog veka. Kad nema mogućnost da satire susede, nacionalizam se okreće svojoj voljenoj naciji, pa svoje destruktivne potencijale ispoljava na domaćem terenu. I to je vidljivo na svakom koraku. Režim čiji ministri i državne sekretarke sarađuju sa narko-klanovima, režim koji za direktora Elektro-privrede postavi vlasnika pečenjare koji napravi štetu od bar milijardu evra, režim koji za gradonačelnika glavnog grada izabere osobu koja smatra da poplave zavise samo od Boga i da se tu ništa ne može preduzeti, režim koji uništava slobodne medije i preferira poslušne tužioce i sudije – očigledno radi na potpunom uništenju sopstvene zemlje i građana.

Na prvi pogled je paradoksalno što je Srbija dosegla svoj civilizacijski maksimum pod internacionalistima, komunistima, a da se ubrzano urušava pod nacionalistima, ali to je zapravo potpuno logično i očekivano. Umni ljudi su davno upozoravali na destruktivni karakter nacionalizma, ali nije imao ko da ih sluša, naši ljudi nekako uvek više veruju demagogu koji ih laže, nego kritičkom intelektualcu koji govori gorku istinu. Radomir Konstantinović je još 1972. godine u tekstu “Nacistička koncepcija kulture” detaljno analizirao destruktivnost nacionalizma, kako na individualnom, tako i na širem, društvenom planu.

Konstantinović piše da se nacionalizam “javlja u vidu težnje pojedinca za samouništenjem”. To je očigledno iz osnovnih postavki ove ideologije: “Pokušaj samouništenja je pokušaj utapanja u ono što se tu naziva narod, a što je samo sinonim (izvanredno mutan i konfuzan) za jednu opštost, za sklanjanje u njoj”. Taj poriv samouništenja javlja se kao posledica “nemogućnosti i nesposobnosti za subjektivno-tvoračko delanje pojedinca”. Nacionalizam nastaje iz poraza i nemoći, to je pogrešan odgovor na ono bretonovsko pitanje “kako primiti neprimljivi položaj čoveka”. Nacionalisti neprekidno pozivaju na nacionalno jedinstvo, na homogenizaciju miliona ljudi, takvu uravnilovku moguće je sprovesti samo teškim nasiljem nad ličnošću, što je praksa svakog totalitarnog sistema i ideologije. Ljudi ipak nisu roboti, nemoguće ih je programirati da misle i osećaju isto. Pristajanje na uterivanje u Prokrustovu postelju nacionalizma nije ostvarivo bez pogubne autodestrukcije.

Rušilački zanos

Prevazilaženje sopstvene pojedinačnosti i ograničenosti moguće je samo kroz stvaralački čin, u tom pregnuću čovek pronalazi ono žuđeno unutrašnje jedinstvo i povezanost sa svetom. Kroz tvoraštvo čovek stvara i sopstvenu ličnost, kada je ta mogućnost osujećena javlja se nacionalizam sa svojim obećanjem lažnog oslobođenja. Nacionalizam  “nije, kao stvaranje ličnosti, okrenut beskraju nepredvidljivog, pustolovini života; on je okrenut datim modelima života: umesto otvorenosti stvaranja, on nudi zatvorenost modela”, piše Konstantinović. Otuda nacionalistička okrenutost izmišljenoj prošlosti, ne treba stvarati ništa novo, već samo obnoviti staro, na primer – Dušanovo carstvo.

Nije slučajno što nacionalizam nema nikakvo kulturno nasleđe, nema velikih nacionalističkih književnih dela ili filozofskih rasprava. Nacionalizam nije u stanju da stvara, već samo da satire, to je “pokušaj odricanja od kreacije, i od svega onoga, pustolovnog i neizvesnog, što ona sobom nosi. To je pokušaj osporavanja, sve do uništenja, vrhovnog kategoričkog imperativa – imperativa stvaranja”. Pošto nije u stanju ništa da stvori, nacionalista se predaje rušilačkom zanosu, uništavajući prvo sebe, a potom sve što se nađe u njegovom okruženju. “Nacionalizam je neodvojiv od poricanja stvaranja, i to kako na ovom unutrašnjem, psihološkom planu, u tome našem mikrosvetu, tako i na planu kolektivnog, društvenog života, na planu istorijskog makrosveta”, zaključuje Konstantinović.

Njegova analiza napisana pre tačno pola stoleća danas izgleda kao proročanstvo. Jasno je da propadanje srpskog društva nije nikakva slučajnost, već nužna posledica višedecenijske dominacije nacionalističke paradigme. Razaranje se nastavlja punom parom, naprednjački udarnici neumorno rade na našoj propasti, uz svesrdnu podršku intelektualne, crkvene, medijske i svake druge elite, kao i većine birača koji izlaze na izbore. Što bi rekao pesnik: “I nitko nema snage da odagna propadanje /I nitko i ne pokušava da bude više od hladne želatine”.