Satanski štihovi

Piše: Teofil Pančić

U čemu je sličnost, a u čemu razlika između Sadžida Ruholaha Musavija Homeinija iz grada Khomeyn u centralnom Iranu i Veljka Bogunovića iz Medviđe kod Benkovca?

Sličnost je u tome što su obojica maštali o tome da postanu gospodari ljudskih života i smrti u ime svoje religijske dogme – što je pristojnije ime za primitivno praznoverje. Razlika je, kad već ne u naravi, tek u formatu: Homeini je, sticajem naročito užasnih okolnosti, postao ne samo verski vođa nego i svemoćni politički lider jedne velike zemlje, tragično degradirane u organizovano varvarstvo.

Veljko iz Medviđe se zamonašio i lepo napredovao u svojoj branši, ali je naposletku postao samo – nastupajući pod niknejmom Vladika Nikanor – skrajnuti provincijal jedne male, nevažne crkvene zajednice sa ruba Evrope.

Kao brutalni vladar i fanatik koji je ugrabio priliku da svoje maštarije sprovodi u delo kako mu se ćefne, Homeini je neposredno ili posredno odgovoran za bezbrojne smrti i stradanja. I to ne samo u svojoj zemlji.

Proglasivši se de facto za globalno nadležnog čuvara i branioca čistote dogme kojoj je posvetio svoj bezdušni život, Sadžid Musavi je izdao verski ukaz bez vremenskog i prostornog ograničenja važenja kako bi se pisca Salmana Rušdija imalo, krležijanski rečeno, ustrijeliti kao pseto (ili na neki drugi način ubiti), zbog njegovih bogohulnih reči, tačnije, zbog delova romana Satanski stihovi.

Strela koju je Homeini odapeo u Rušdijevo srce putovala je trideset i tri godine, ali je ipak ovih dana stigla na odredište. Po svoj prilici ga nije ubila ali ga je ozbiljno osakatila, a slično ili gore su još mnogo ranije prošli neki od izdavača i prevodilaca njegovog romana.

Veljko „Nikanor“ Bogunović, baš kao i njegov iranski idol, takođe voli da izdaje fatve, samo se one u žargonu njegove ekscentrične sledbe muškaraca u haljinama nazivaju anateme. Srećom, pošto nije uspeo da prigrabi ovozemaljsku vlast, njegove anateme nisu izvršne, ali ko vam može garantovati da ipak ne mogu biti izvršene?

Razume se da govorim o Bogunovićevom „osvrtu“ na učesnike budućeg Evroprajda, na koje je čovek čiji nik je Anor prizvao oganj nebeski, ali i nešto mnogo konkretnije: staro, dobro, zemaljsko oružje. Povajkao se, doduše, da on oružja nema – mada bi ga, je li, bezbeli i znao i voleo upotrebiti – ali zato drugi imaju što on nema, pa bi valjalo da znaju šta im je činiti.

Uzgred se osvrnuo i na lik i delo aktuelne premijerke Srbije, na način nezabeleženo ogavan, čak i po šešeljističkim standardima. To što Ana Brnabić kao javna i politička ličnost nije učinila gotovo ništa da zasluži bilo šta osim tihog prezira jedan je par rukava, ali način na koji je ovaj zli, krvoločni starac govorio o njoj i o njenoj porodici s onu je stranu ljudskosti, ma o kome da se radi.

Naravno, nije ovde najvažniji neki Veljko s nickom Anor: opasnih i opscenih sociopata je uvek bilo i biće ih. A ovaj je, bogme, recidivista. Nego je važno šta će za ovim njegovim kanibalskim rečima uslediti, ukoliko išta usledi.

Drugim rečima, ako „vladika Nikanor“ i nakon otvorenog poziva na oružani obračun sa mirnim građanima ostane vladika, neće biti ni jednog razloga da ne smatramo da njegovi Satanski štihovi (stich, nem.: ubod, bod, rez) nisu ujedno i stav Srpske pravoslavne crkve, ili barem da je to nešto što njoj nije naročito zazorno, a kamoli sablažnjivo, nego se kreće unutar kruga legitimnih nijansi u mišljenjima.

Trećim rečima, ako građanin Veljko Bogunović ne bude pozvan na krivičnu odgovornost zbog reči koje nisu „lično mišljenje“ nego poziv na nasilje i zločin, onda će i država Srbija pokazati da nema načelan problem sa ovakvim homeinijevskim poimanjem granica između slobode na različitost i obaveze na istost. Nakon čega možemo i Ustav i sve zakone demokratske i sekularne republike mirno da bacimo u oganj – ionako nam se najavljuje teška zima – pošto više neće predstavljati ništa osim mrtvog slova na papiru.

Homeinija više nema ni na Zemlji ni u dženetu, a na treću moguću adresu nismo hteli da zavirujemo. Rušdi će se, nadamo se, oporaviti od rana i ponovo će pisati i govoriti. A ovaj naš nesrećnik i sramota, šta ćemo s njim? Ako mi ne budemo znali šta ćemo s njim i takvima poput njega, oni će sigurno znati šta će s nama.

Sloboda, naime, ne umire kad bude napadnuta, nego kad prestanemo da je branimo.