Za narod, za veru, za Boga – u ime čega biste ubijali svoje bližnje?

Piše: Tomislav Marković 

Hadi Matar napao je nožem pisca Salmana Ruždija i naneo mu nekoliko ubodnih rana, što je dosta radikalan oblik književne kritike. U ime Boga. Vladika banatski Nikanor pozvao je na oružanu borbu protiv pripadnika LGBT populacije. U ime Boga, pravoslavlja, tradicionalnih vrednosti i ostalih svetinja. Patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril blagoslovio je pokolje nad nevinim civilima u Ukrajini, za njega je satiranje gradova i ubijanje dece sveti rat. U ime Boga, pravoslavlja, tradicionalnih vrednosti i ostalih svetinja.

U Avganistanu talibanski režim teroriše sve živo, posebno žene. Takođe u ime Boga. Nedavno je Međunarodni sud pravde u Hagu odbacio prigovore Mjanmara na tužbu u kojoj se navodi da je ta država odgovorna za genocid nad muslimanskom etničkom manjinom Rohindža. Ubijani su u ime budističkog božanstva, mada Buda baš i nije planirao osnivanje religije, ali koga briga, važno je naći dobar razlog za klanje.

Razlozi za ubijanje

Verski fanatizam je, hvala na pitanju, živ i zdrav, za razliku od onih koje ovlašćeni Božji izaslanici označe kao neprijatelje, bezbožnike, blasfemičare, jeretike, uvreditelje nežnih verskih osećanja. Ništa novo, vazda je klanje onih koji veruju malo drugačije ili uopšte nisu skloni verovanju bilo deo standardne religijske prakse. Nije teško pronaći razlog za tamanjenje drugih ljudskih bića, samo ako čovek ima želje i volje.

Ubijalo se i za mnogo manje, recimo – zbog jednog jedinog slova. Arijanci su surovo progonjeni jer su verovali da je drugo lice svete Trojice, Sin Božji – sličnosuštan Ocu, što se na grčkom kaže omiusios. Zagovornici nikejskog Simvola vere smatrali su, pak, da Sin i Otac imaju istu prirodu, suštinu, dakle da je Sin jednosuštan Ocu, na grčkom – omousios. Zato su pristalice slova omikron satirale pobornike slova jota gde god ih nađu. Doduše, ni arijanci nisu ostajali dužni pravovernima, kad su bili u prilici. Božja zapovest “Ne ubij” redovno je završavala na istom mestu kao i budistički princip nenasilja kod mjanmarskog sveštenika Ašina Viratua – na smetlištu.

Bilo bi nepošteno prozivati samo verske organizacije za nasilničku praksu. Nije uopšte neophodno da svetinja u čije ime čovek ubija bude religijskog karaktera, ubice se sasvim dobro snalaze i bez Boga. Evo, kineski režim efikasno istrebljuje Ujgure bez upliva religije. U ime ateizma i komunizma sa kapitalističkim likom. Staljinistički sistem oterao je onolike milione sopstvenih građana u logore i smrt bez pomoći sa nebesa. U ime srećnije budućnosti celog čovečanstva i komunizma s ljudskim likom. Nacistički režim je istrebio milione ljudi u ime rase, više i nadljudske, dakako, umalo da osvoje ceo svet i sve nas, pripadnike nižih rasa, pretvore u svoje roblje.

U ime svega i ničega

Važno je samo pronaći dobru ideju, koncept, zamisao, ideološku priču, bilo šta što može da posluži kao izgovor za smeštanje ljudskih bića u grob, posle sve ide samo od sebe. Uz dobru organizaciju, silnu vojsku i propagandu na koju mase redovno nasedaju – pokolj se nameće kao logičan rasplet događaja. Nije čak neophodno da se štovanje izabrane svetinje završi nekim masovnim sukobom ili ratom, dovoljni su i lokalni pogromi, lov na veštice, pojedinačni napadi, akcije ograničenog dometa. Važno je samo da se žar mržnje prema bližnjima razgoreva u srcima koja kucaju za kolektivnu apstrakciju.

U ime nacije, države, patriotizma, odbrane naših vrednosti, zaštite našeg načina života i naše autohtone kulture, u ime kralja, cara, osveštanog poretka, u ime slobode, u ime naroda, u ime demokratije, u ime opstanka, u ime partije, stranke, frakcije, u ime uzvišenih ideala, u ime životnog i duhovnog prostora, u ime civilizacije, u ime zaostalosti, u ime idola i totema, u ime jedine istine koju samo mi posedujemo, u ime spasenja, u ime dobra, u ime Boga, proroka, svetitelja, u ime jedine dogme i jedinog ispravnog mišljenja, u ime doktrine, u ime pravoverja, u ime otadžbine, u ime slavne prošlosti, u ime svetle budućnosti, u ime revolucije, u ime restauracije, u ime života, u ime smrti, u ime dece i porodice, u ime normalnosti, u ime pristojnosti, u ime kolektiva, u ime svega, svačega i ničega.

Izbor je praktično beskrajan, gotovo da nema te apstrakcije ili himere u čije ime se ne bi moglo priklati neko konkretno, živo, realno postojeće ljudsko biće. Što reče jedan manje poznati pesnik: “Svaka ideja koja stavlja nož pod grlo / Metak u cev, glavu na panj / Svaka ideja koja razdvaja / Glavu od trupla / Naša je ideja vodilja / Naše načelo je – metak u čelo / Ne vredi plakati nad prosutim mozgom / Svaka ideja je dovoljno dobra / Da se za nju ubije koji milion ljudskih bića / Srpstvo, jugoslovenstvo, strvinarstvo / Ideja noža, ideja ideje, ideja žice / Ne pravimo pitanje / Pravimo masovne grobnice”. Ili, što bi rekao jedan poznati kantautor, Damir Avdić: “U ime za oca za narod za Boga / za himnu za zastavu za bilo koga / protiv bližnjeg svoga”.

Književne i druge svetinje

Orijašku dozu mržnje, besa, razjarenosti, goropadne ljutnje i sličnih osećanja mogu da izazovu i kudikamo benigniji idoli od gorenavedenih, jer ulogu kumira može da igra skoro bilo šta. Protiv Borisa Dežulovića pokrenuta je čitava hajka samo zbog par kritičkih primedbi na račun Beograda koje je izrekao u jednom intervjuu. Ispostavilo se da je i glavni grad Srbije svetinja u koju se ne sme dirati, o kojoj je zabranjeno imati negativno mišljenje.

Svetislav Basara prošao je kroz toplog medijskog zeca jer je u jednom romanu pisao o Desanki Maksimović na način koji ovdašnji ljubitelji poezije koji znaju tri stiha iz dve Desankine pesme smatraju neprimerenim, a ažurni Zavetnici su čak uspeli da spreče i promociju knjige u Aranđelovcu. Andrej Nikolaidis se nedavno ne baš pohvalno izrazio o Njegošu i Andriću, pa su se društvene mreže usijale od pravedničkog gneva raznih stručnjaka za književnost i naciju.

Nisu bili baš tako radikalni kao onaj kritičar što Ruždija čita hladnim oružjem, ali ipak smatraju da ne može svako da tumači njihove idole kako mu se ćefne, te da takvome treba oduzeti neke nagrade, ukloniti ga iz institucija i zabraniti mu da učestvuje u javnom životu. Brzo se ispostavilo da i nadležni organi zaduženi za brigu o kulturi pomno prate anonimne objave sa asocijalnih mreža, pa su se pridružili horu branitelja osveštanih vrednosti u čije ime valja progoniti pisce. Šta li bi tek uradili Vladimiru Nabokovu da je kojim slučajem živ, zbog eseja u kojima je oštro kritikovao Dostojevskog, ne smem ni da pomislim. Sreća njegova da je umro na vreme.

Odstupanje od zamišljene norme

Obrazac je uvek isti: proglasiš nešto svetinjom, šta god, a potom svakog ko se drzne da se ne pokloni tvom kumiru razapinješ, difamiraš, mrziš, proklinješ, proglašavaš ga izdajnikom, jeretikom, neprijateljem, autošovinistom, bagrom ljudskom i mirne savesti mu pripremaš odstrel. Bizaran koncept, čak i komičan preko svake mere pristojnosti, ali funkcioniše već hiljadama godina. Ko god ne veruje u bogove u koje veruje većina, ko god se drzne da misli svojom glavom i oseća sopstvenim srcem, umesto da savije kičmu pred kolektivnim prikazama, taj postaje legitimna meta.

Prosto je neverovatno zbog čega su sve ljudi bili izloženi maltretiranju i nasilju. Mladići su premlaćivani zato što nose dugu kosu, tinejdžere su redovno tukli jer se oblače kao pankeri, devojčice koje ne slušaju Cecu – ne bivaju pozvane na rođendan i isključuju se iz društva, ko ne veruje da je Novak Đoković božanstvo – taj zaslužuje svu mržnju ovog sveta, ko misli da država ne treba da finansira profesionalni sport – taj je izdajnik svega što nam je najsvetije, ako se javno pobuniš protiv državne odbrane & zaštite ćirilice – ne gine ti pregršt pretnji smrću i sakaćenjem, ako napišeš da naši narodi i narodnosti nisu ništa posebno, da su takorekuć mediokriteti na zemaljskom šaru, što pokazuju i naši dosadašnji skromni istorijski rezultati – izazvaćeš salvu mržnje, besa i pravedničkog gneva…

Ko god za milimetar odstupi od zamišljene norme rizikuje da na sebe navuče gnev dežurnih zaštitnika obližnje svetinje. Sve može da bude sveto osim živog, empirijskog čoveka, osim ljudske ličnosti i njene slobode da doživljava svet na sebi svojstven način.

Ostavi bližnjeg svog na miru

Svetost ljudskog života je posve zaboravljen pojam, ako su ove naše kulture ikada za njega i znale. Na to je pokušavao da podseti poljski pesnik Tadeuš Ruževič, nakon što se u Drugom svetskom ratu nagledao smrti, patnje i užasa. “Ona starica što/ vuče na užetu kozu/ potrebnija je/ i dragocenija/ no sedam svetskih čuda/ ko misli i oseća/ da je ona nepotrebna/ taj je ubica”, pisao je Ruževič u pesmi “U središtu života”.

Možda je Ruževič ipak previše radikalan, previše to podseća na Božju zapovest “Ljubi bližnjeg svog”, zapovest koju je gotovo nemoguće sprovesti u delo, kako nam pokazuje poslednjih par hiljada godina istorije. Možda bi nešto skromniji pristup, prilagođen realnom ljudskom stanju, dao bolje efekte. Na primer, zapovest koja ima neke šanse bi mogla da glasi: Ostavi bližnjeg svog na miru.

Nego, kad smo već kod poljske poezije, meni strašno idu na živce ljudi koji ne priznaju da je Vislava Šimborska velika pesnikinja. Znam neke koji se čak i trude da prodru u svet njene poezije, ali prosto im ne ide, nije im blizak taj distancirani, ironični izraz, pun blagosti i ljubavi za postojeći svet. Nemam nimalo razumevanja za njihovo nerazumevanje, pa mi dođe da na njih bacim neku fatvu ili anatemu. A u ime čega biste vi tamanili svoje bližnje?