Specijalna litijaška operacija

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Pod neformalnim sloganom “Svuda pođi, kući dođi” u Beogradu se već nedeljama održavaju takozvane litije za spas Srbije. Naziv ove klerikalne procesije sa elementima manične putinofilije, inkvizitorskog zanosa i neonacističke ikonografije i nije baš najadekvatniji, jer ako oni zavladaju jasno je da Srbiji nema spasa.

Dok je slična ekipa predvođena organizacijom koja se predstavlja kao crkva marširala crnogorskim gradovima, srpska javnost je unisono, homogeno, jednoglasno stala na stranu zilotskih litijaša. Sve živo se ujedinilo, vlast, opozicija, naprednjaci, demokrate, crni i zeleni, provladini i nezavisni mediji, nevladin sektor i ministri. Takva masovna homogenizacija nije viđena još od znamenite Antibirokratske revolucije Slobodana Miloševića, a pitanje je da li je i tad postojalo ovako sveopšte jedinstvo.

Svi za litije

Retki glasovi razuma koji su ukazivali kuda će crkvena kontrarevolucija odvesti crnogorsko, a potom i srpsko društvo – bili su izloženi kampanjama mržnje u medijima, linču na društvenim mrežama i sličnim običajima domaćeg jednoumnog i maloumnog folklora. Branitelji svetinja su bili spremni da prikolju, za početak verbalno, svakog ko se drzne da upozori na opasnost od klerikalizacije društva i udruženog poduhvata režima Aleksandra Vučića, režima Vladimira Putina i vrhuške Srpske pravoslavne crkve sa ciljem uništenja Crne Gore i njenog prisajedinjenja Srpskom svetu.

Svi su govorili o dahu slobode koji se širi Crnom Gorom, o borbi za očuvanje svetinja, o nezadovoljnom narodu koji se spontano okupio, o tome kako je narodu dosta diktature, pa se bori za slobodu, o tome kako su litije pod vođstvom mitropolita, monaha i sveštenstva SPC jedino efikasno sredstvo za skidanje vlasti nakon čega će nastati carstvo Božije na zemlji ili bar na jednom malom delu zemlje, tamo uz srpsko more. Nisu se tu zaustavljali ovdašnji opozicionari koji se tako zovu samo zato što nisu na vlasti, drugih razloga nema, jer ionako pomažu Vučiću kad god zatreba, od pokoravanja Crne Gore do zamrzavanja konflikta sa Kosovom.

Ovi veselnici otišli su i korak dalje, pa su jedinu nadu za promenu režima u Srbiji počeli da vide u SPC. Mnogi su javno priželjkivali da se litije presele u Srbiju, da i nas konačno ogreje sunce slobode koje po Crnoj Gori prži sve pred sobom, od krhkih institucija, preko ljudskih prava, do demokratije, suvereniteta i državnosti. Ovi izrazito inteligentni pojedinci, neobično talentovani za politiku i igranje domina, pronašli su čak i idealnog vođu koji će nas konačno kurtalisati Vučića i naprednjačke kamarile.

Kandidat spasitelj

Danima su dokoni opozicioni mediji kalkulisali da li bi episkop Grigorije prihvatio kandidaturu za predsednika Srbije na izborima. Ređali su se tu razni umni sagovornici, vazda spremni da se odazovu na pozive medijskih poslenika i da smatraju o svim pitanjima srpskog bića i žića, pa su razmatrali mogućnost Grigorijeve kandidature. A i sam vladika je iz obližnjeg Dizeldorfa poručio kako ima nameru da pronađe 30, možda i 300 ljudi od 30 do 60 godina koji će biti spremni da se žrtvuju za Srbiju i da naprave moderan, demokratski sistem, poput onog u Nemačkoj.

Uzalud su dežurni izdajnici i autošovinisti, poput potpisnika ovih redova, upozoravali da se od funkcionera SPC-a ne može očekivati demokratizacija društva iz prostog razloga što SPC nije demokratska institucija, njom vlada mala grupa muškaraca koji se međusobno biraju na funkcije, a na kraju odaberu jednog između sebe za patrijarha. Vernike niko ništa ne pita, oni su tu da finansiraju crkvenu oligarhiju, a ne da odlučuju o bilo čemu.

Ljudima koji se nalaze u vrhu takve hijerarhije potpuno je stran svaki oblik demokratije, nemaju iskustva s tom čudnovatom biljkom uvezenom s trulog zapada, pa je prilično sumanuto uzdati se u njihove kapacitete za preobražaj srpskog društva. Glupo je čoveku čak i da piše ovakve truizme, prođe nam život u objašnjavanju da je nebo plavo, a voda mokra, te da se žedni ne mogu napojiti suvom drenovinom.

Svetinja kremaljske ideologije

Od toga posla nije bilo ništa, Grigorije nije hteo da se kandiduje i spasi Srbiju, pa smo dobili predsedničkog kandidata koji misli da je Ratko Mladić srpski heroj, za razliku od predsednika Vučića koji misli da je Ratko Mladić srpski heroj. U tome je inače glavna razlika između dobrog dela opozicije i naprednjačkih vlasti. Druga želja umno ograničenih slobodara se ostvarila: litije su se preselile u Srbiju, a i red je bio da se vrate u domaju. Marširaju desetine hiljada ljudi Beogradom, ekstremni desničari, neonacisti, zverski fanatici, mrzitelji svega i svačega, putinoidi svih vrsta, nose ruske zastave od pola kilometra dužine, ikone raznih kanonizovanih i nekanonizovanih svetaca kao što su sveti Draža Koljač i sveti Putin Krvotočivi, zastave sa mrtvačkim glavama i slične miroljubive rekvizite.

Patrijarh Porfirije stavio se na čelo pokreta, podržavajući Srpsku desnicu, Zavetnike, Dveri i ostale putinofile s političke scene, izgovarajući njihove reči, zagovarajući njihovu reakcionarnu idelogiju uvezenu direktno iz Kremlja. Sasvim logično, SPC se vezala uz Rusku pravoslavnu crkvu i patrijarha Kirila, tamo vide jedinu branu od svih pošasti koje dolaze sa zapada, poglavito od ravnopravnosti svih građana, ljudskih prava, slobode, ljudskog dostojanstva, poštovanja zakona i srodnih antisrpskih i antiruskih pojava.

Litijaši za početak traže zabranu Evroprajda i kršenje osnovnih ljudskih prava zagarantovanih Ustavom, na šta država i policija gledaju blagonaklono. Što i ne bi kad ministar policije Aleksandar Vulin pokazuje izrazitu lojalnost prema Nikolaju Petraševu, sekretaru za bezbednost Rusije, a Aleksandar Vučić je onoliko šenio pred Putinom kad god bi bio u prilici da se nađe u uzvišenom prisustvu njegovog blagorodstva.

Zabrana naučnih činjenica

Za razliku od crnogorskih litija koje su branile svetinju otimanja tuđe imovine i istorije, beogradske litije brane svetinju tradicionalnih porodičnih vrednosti koje s porodicom nikakve veze nemaju, već sa produžavanjem unedogled patrijarhalnog poretka u kojem crkva igra glavnu ulogu u društvu, iako je niko za to nije delegirao.

S druge strane, država oličena u predsedniku i premijerki izlazi u susret pravoslavnim talibanima, popušta pred njihovim protivzakonitim i protivustavnim zahtevima, rušeći poslednje ostatke zaklane sekularnosti. Nedostatak ozbiljnog otpora osilio je crkvene Kmere, pa su počeli da proširuju spisak zahteva i zabrana. Vežbaju ljudi za vreme kad će određivati svim građanima Srbije kako treba da žive, šta smeju da čine, koga mogu da vole, kao što je red i običaj u svakoj poštenoj teokratiji.

Za početak, patrijarh traži zabranu svih udžbenika biologije u kojima se pominje promena pola, odnosno da postoje osobe rođene u pogrešnom telu, što je naučno utvrđena činjenica. Ako patrijarh kaže da takvi ljudi ne postoje, onda ne postoje, šta ima biolozi da se pitaju u pitanjima biologije. Ako to prođe crkvi, a ministar prosvete Branko Ružić čini sve da im pomogne u antinaučnom pregnuću, samo je nebo granica. Mogla bi deca u školama uskoro da uče kako ne postoji evolucija, kako je stvaranje sveta trajalo nedelju dana, kako je Zemlja ravna ploča, a neke žene su veštice koje treba spaljivati na lomačama. Ili da životinje koje su hermafroditi valja istrebiti, jer smetaju crkvenim poglavarima. Ili da sve životinje koje pokažu homoseksualne sklonosti, što je inače masovna pojava, treba poslati u klanicu.

Crkvene dveri

Patrijarhova inkvizitorska inicijativa, izrečena na molebanu na samom kraju poslednjih litija, zapravo ponavlja ono što traže Dveri, odnosno njihov urnebesni Savet za obrazovanje i nauku. Ovo telo bez glave zahteva da se iz udžbenika biologije ukloni nešto što nazivaju “propaganda homoseksualizma i transrodnosti maloletnim licima”. To je zapravo citat ruskog originala, Putinov režim je takve pošasti odavno zabranio zakonom.

Šta je propaganda homoseksualizma i transrodnosti? Pa to što u udžbeniku piše da transrodne osobe postoje i da “one često imaju potrebu da se oblače i izgledaju kao osobe suprotnog pola, a ponekad se podvrgavaju određenim vidovima terapije (hormonska ili hirurška terapija) kako bi promenile pol“. 

Kao i to što piše da postoje LGBT osobe na svetu i da se one udružuju u borbi šrotiv diskriminacije, odnosno: „LGBT društveni pokreti su oni društveni pokreti čiji se aktivisti i aktivistkinje zalažu za poboljšanje položaja lezbijki, gej osoba, biseksualaca i transrodnih osoba , koje su često društveno izložene veoma široko rasprostranjenoj diskriminaciji“. 

Ko želi da postane kmet

Tako stoje stvari u zemlji Srbije godine 2022. Patrijarh Porfirije i Boško Obradović će određivati šta sme da postoji, a šta ne sme, ko ima pravo na egzistenciju, a ko nema. A što i ne bi? Ko se bunio kad su isti ljudi određivali koje nacije mogu da postoje, pa su negirali Crnogorce i Bošnjake? Nikakve bune nije bilo, naprotiv, skoro svi su podržavali ove zlikovce u njihovim nasilničkim nastojanjima. Tako da je sasvim prirodno što ubuduće naučne činjenice neće utvrđivati naučnici, već crkva.

Mračnjaci ne kriju kakvo društvo žele da naprave. Ako im prođe ovo što su zamislili, sledeće je ograničavanje ili potpuno ukidanje abortusa, kao što čine njihovi parnjaci u SAD-u, Poljskoj i Mađarskoj. A onda redom, šta im padne na pamet. Kad bi ova ekipa zadrtih fanatika mogla, najradije bi ukinuli ženama pravo glasa, zabranili bi im da se zapošljavaju, potpuno bi ih podredili muškarcima i obnovili srednjovekovni poredak sa kmetovima, staležima, robovima, sveopštom bedom i nepismenošću, crkvenim latifundijama, savezom trona i oltara.

Tako izgleda njihova vizija života i sveta, verovatno previše radikalna čak i za one ratne zločince koje redovno odlikuju poput Vojislava Šešelja. Ko ne želi da živi kao kmet u pravoslavnoj talibaniji, vreme mu je da se pobuni. Pošto već nije onda kad je trebalo, na početku litijaškog pokreta u Crnoj Gori. Ili mnogo ranije, kad je crkva počela da blagosilja masovne ubice i da obeležava granice Velike Srbije.