6 °

max 8 ° / min 2 °

Četvrtak

02.02.

8° / 2°

Petak

03.02.

9° / 2°

Subota

04.02.

8° / 1°

Nedjelja

05.02.

5° / -1°

Ponedjeljak

06.02.

4° / -2°

Utorak

07.02.

5° / -2°

Srijeda

08.02.

3° / 1°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Izliv šovinizma u mozak: Kosovski osvetnici u Kataru

Stav

Comments 12

Izliv šovinizma u mozak: Kosovski osvetnici u Kataru

Izvor: Tacno.net

  • Viber

Piše: Tomislav Marković

Kako je počelo, tako se i završilo. Završnicu smo videli na utakmici Srbija-Švajcarska, a i u danima koji su tom meču prethodili. Raspomamljeni srpski navijači urlaju “Ubij, ubij, ubij Šiptara!”, golman srpske reprezentacije davi Granita Džaku, masa svako malo skandira “Kosovo je srce Srbije” kako bi obodrila fudbalere u Kosovskom boju nasred Katara, nacionalistički simboli, ruske zastave, poruke o večnom srpsko-ruskom bratstvu (dok traje genocid u Ukrajini), mapa Kosova u svlačionici sa prpošnim natpisom “Nema predaje”, navijačke gomile koje idu ulicama i kliču “Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji!”, i selektor Dragan Stojković Piksi koji proslavlja gol svog tima šovinističkom psovkom: “Jebem li vam majku šiptarsku u pičku!” Otišao je u legendu kao veliki fudbaler, a potom se iz legende vratio da bi se objavio kao još jedna šovenska zadribalda u bogatom rekvizitariju Aleksandra Vučića i ostalih očeva, stričeva, ujaka, dedova, pradedova i askurđela zalutale nacije.

Tako se završilo, sramno i bedno. A kako je počelo? Pa vrlo slično, takoreći isto, princip isti, u pitanju su nijanse. Tabloidi i ostali mahniti mediji ložili su javnost nedeljama pred početak Svetskog prvenstva, predstavljajući fudbalsko takmičenje kao odsudnu bitku za krst časni i slobodu zlatnu. “U boj krenite junaci svi”, tim rečima su ispraćali srpske fudbalere na put u Dohu, kao da idu u Cersku ili Kosovsku bitku, a ne na nogometne utakmice. “Srbija u Kataru brani pravoslavlje”, tako su bodrili tabloidi fudbalere, kao da su krenuli u neki krstaški rat.

“Večernje novosti” su ponosno izveštavale kako se pred polazak fudbalera na stadion, gde će se održati meč protiv Švajcarske, “desila fantastična scena”. Ispred hotela u kome je smeštena reprezentacija Srbije okupilo se više stotina srpskih navijača, pa su uglas zapevali još jednu poznatu navijačku pesmu: “Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo! Ko da mi otme iz moje duše Kosovo”. Navijač sa šajkačom na glavi propovedao je o nadmoći svoje otadžbine: “Iznad Srbije je samo nebo i ništa više”. Pred utakmicu protiv Švajcarske tabloidi su pisali kako je “vreme za osvetu”. A pred prvu utakmicu na Mundijalu, mediji su ovako pisali: “’Marš na Drinu’ zagrmeo sa razglasa pre meča Srbija – Brazil: Organizatori maksimalno ispoštovali Orlove”.

Pred istu utakmicu jedan tabloid objavljuje tekst za sokoljenje pod naslovom “Nema nazad, iza je Srbija!” Ta rečenica je u stvari ratni poklič nastao 1999. godine, tokom bitke na Paštriku. Tako se zove i jedan desničarski, militaristički pokret koji je osnovao i predvodio general Božidar Delić, komandant 549. motorizovane brigade tokom sukoba na Kosovu, protiv kog je Fond za humanitarno pravo podneo dve tužbe za ratne zločine. U tekstu se fudbaleri porede sa vojskom koja je ratovala na Kosovu, a razmahani autor poručuje: “Nikada nas nije bilo strah. Neka se ta lopta zakotrlja, večeras nema spavanja ni njima, a ni nama. I da te fudbalske kneževe ne pobedimo, hajde da im napravimo makar pakao. Da zapamte da se hrabra četa, poslata od hrabrog naroda, ni pred čim ovozemaljskim ne povlači”.

Stvari sad postaju malo jasnije. Naivnom posmatraču sa strane izgledalo je da fudbalska reprezentacije Srbije sačinjena od fudbalera ide na Svetsko prvenstvo da igra fudbal, ali to je jadni, prozaični, banalni pogled zabludelih grešnika ogrezlih u ovozemaljska zadovoljstva, koji su uvek spremniji da vipe evruju svojim očima nego predstavama iz nacionalne mitologije. Znalcu ezoteričke doktrine nacionalizma koji na svet ne gleda fizičkim očima i ne veruje odveć očinjem vidu, već sve u vaskolikoj vaseljeni posmatra trećim duhovnim okom – jasno je kao dan da se radi o mnogo važnijim, takoreći metafizičkim zbivanjima.

Nisu fudbaleri išli da igraju fudbal, kako naivčine misle, već su to bili kosovski osvetnici koji su krenuli u sveti rat za odbranu pravoslavlja, svetosavlja, svetih Nemanjića, svetih Obilića, svetih kosovskih božura i svete kosovke devojke. To je jasno svakom jasnovidcu koji se o smislu svetskih zbivanja obaveštava iz Bećkovićeve Ćeranije i Ćosićevog Vremena smrti, zla, vlasti i svekolike propasti. Da nije reč o nekom tamo sportskom događaju, već o ratu svetla i tame dovoljno pokazuje činjenica da je Piksi pre polaska u Katar otišao na Ostrog gde je dobio blagoslov za ljuti boj u kojem će predvoditi vitezove svetosavlja.

Kako je vernu pastvu obavestila Mitropolija crnogorsko-primorska, Piksijevo pokolonjenje moštima svetog Vasilija Ostroškog predstavlja blagoslov Božji ne samo selektoru, nego i svim igračima i celom stručnom timu. Izuzev psihologa kog su se odrekli, pa je tako Srbija bila jedina evropska selekcija bez psihologa u stručnom timu. Psihološkinju i ekspertkinju za sportsku psihologiju koja se stavila besplatno na raspolaganje ekipi, iz patriotskih razloga, selektor i stručni štab nisu želeli. Što je sasvim razumljivo, kome je do tih zapadnjačkih bezbožničkih novotarija kad ima Boga, pravoslavlje i tradiciju na svojoj strani.

Ratnici svetla su dobili blagoslov pred odlazak u odsudnu bitku, kao što je to bio red i običaj u srednjem veku. Oko sportskog nadmetanja stvorena je radikalna militaristička atmosfera, pumpana divljim nacionalizmom. Situacija je pomalo bizarna: u javnosti je stvoreno ratnohuškačko raspoloženje oko jednog fudbalskog događaja. A kad je već stvorena predratna atmosfera, onda su silom prilika i fudbaleri postali silni oklopnici bez mane i straha, hladni k’o njihov oklop i pogleda mrka, jurnuše na teren u oblaku praha, i nastade tresak i krvava trka.

A kad su već knez selektor, njegove fudbalske vojvode i navijački sebri krenuli u rat, red je bio da nađu i adekvatnog neprijatelja protiv kog će se boriti. Brazilci i Kamerunci ne dolaze u obzir, mada se i o tim okršajima izveštavalo kao o vojničkim bitkama, ali ipak su ti narodi daleko od nas, pa nisu bili u mogućnosti da ih masovno ubijamo, trpamo u hladnjače i premeštamo po masovnim grobnicama. Prosto – nije im se dalo, geografija nije radila u njihovu korist. Doduše, ni tradicionalno neutralna Švajcarska na prvi pogled ne deluje kao idealan neprijatelj, ali tu se našla srećna okolnost da u njenoj reprezentaciji igraju tri fudbalera kosovskog porekla: Granit Džaka, Đerdan Šaćiri i Ardon Jašari. Albanac je nemio ma kojeg državljanstva bio, poklonjenom neprijatelju su u pasoš ne gleda. Daj šta daš, kad nema ništa bolje u ponudi, dobri su i naturalizovani Švajcarci.

Albanac je ionako arhineprijatelj u imaginarijumu velikosrpskog nacionalizma. Rasizam prema Albancima i neprijateljski odnos prema njima ima dugu tradiciju sačinjenu od brojnih elemenata. U glavne sastojke tog šovenskog klin-čorbuljaka spadaju: Vladan Đorđević, političar i predsednik vlade od 1897. do 1900. godine, koji je u knjizi “Arnauti i velike sile” o Albancima pisao kao o “evropskim crvenokošcima” koji “spavaju u drveću za koje su okačeni repovima”; agresivna propaganda srpske štampe protiv Albanaca u vreme Balkanskih ratova, kako bi se opravdali pokolji nad njima; memorandum Vase Čubrilovića, pisan za vladu Milana Stojadinovića, u kojem se predlaže rešenje “albanskog problema” totalnim etničkim čišćenjem Albanaca sa Kosova; plan o podeli Albanije između Jugoslavije i Italije, kao i o proterivanju Albanaca muslimana u Tursku koji je izradio Ivo Andrić; Memorandum SANU koji Albance prikazuje kao progonitelje Srba, kao palikuće, skrnavitelje, ubice i silovatelje, kao počinioce genocida nad Srbima; propaganda Miloševićevog režima koja je demonizovala kosovske Albance kao najveće neprijatelje Srba, kao zlo s kojim se mora obračunati; operacija Potkovica, kampanja etničkog čišćenja i proterivanja Albanaca sa Kosova koju je Milošević vojskom i policijom sprovodio tokom 1998. i 1999. godine i još mnogo, mnogo toga.

Istini za volju, nisu samo Albanci dežurni neprijatelji, u Vučićevoj virtuelnoj Srbiji glavni, vekovni neprijatelj vaskolikog srpstva ponekad se menja iz nedelje u nedelju. Nekad su to Hrvati, nekad Bošnjaci, nekad Crnogorci, svi zapadnjački narodi su redovno na listi onih koji nam rade o glavi, a počesto status ljutih vragova srpstva dobijaju i slučajni prolaznici, pa čak i neživi predmeti, poput onog nesrećnog tramvaja na kojem su dežurni paranoici nekako uspeli da pronađu slovo “U” kog nije bilo.

Neprestana proizvodnja predratnog stanja, držanje celokupnog stanovništva u stanju borbene gotovosti, raspirivanje mržnje prema prvim susedima i većem delu sveta, atmosfera opšte manije gonjenja, šovinističko divljanje, veštačko stvaranje straha i panike od izmišljenih neprijatelja – to su osnovne odlike nacionalističkog naprednjačko-socijalističkog poretka. U takvoj patološkoj društvenoj atmosferi odrastaju generacije, obožavajući ratne zločince (koji se ionako ne skidaju s TV ekrana), mrzeći sve što je drugačije od paranoje proglašene za nacionalni identitet. Na to se savršeno nadovezuju negiranje genocida, poricanje odgovornosti za ratne zločine, rehabilitacija ratne politike devedesetih, rehabilitacija četničkih kvislinga, zatiranje antifašističke tradicije i podrška Putinovom genocidnom pohodu na Ukrajinu.

U takvoj zatrovanoj atmosferi sasvim je prirodno da ni fudbal više nije sport, već sublimat rata, a fudbalski stadion postaje novo Kosovo polje. Onda je sasvim očekivano da fudbalski selektor zemlje u kojoj se zlo i naopako bore za prevlast psuje majku šiptarsku na Svetskom prvenstvu. A fudbal? Gde nestade fudbal? Koga briga za te zaludice i najsporednije stvari na svetu kad treba braniti svetu srpsku zemlju, pravoslavlje, srpstvo i nacionalni identitet od celog sveta koji se zaverio protiv nas. A i to što je lopta okrugla nije nimalo slučajno.

Komentari (12)

POŠALJI KOMENTAR

ADEM HAXHAJ

Velika zahvalnost I kom plume the autoruit tekstanalyse.Dakle,nema prodtora z dodatak Nuri z oduzimak,samo za pohvalu I ahvalnost. ADEM

Susjed_1

@Albanci ne shvataju , Podržavaju ga jer im je netko "objasnio" da je to dio strategije do stvarnja Velike Albanije [( Kosovo+Albanija+dio CG (primorje oko Ulcinja)]. Na stranu osobni materijalni interesi, što je mali broj.

susjed_1

Od-li-čan tekst! Samo bih dodao da smo mi, Hrvati, na istom stupnju inteziteta srbijanske mržnje. Ništa -ispod! Nemoguće se sjećati a kamoli opisivati zločine koje su radili i HR. Ja znam i nastojim zaboraviti jer truje mozak! Btw, Ivo Andrić, po rođenju jest Hrvat ali se izjasnio Srbinom .