Vlast u Srbiji nakon dva masakra: Zašto se bar ne pretvaraju da su normalni?

Piše: Tomislav Marković 

Za samo dva dana u Srbiji su se dogodila dva masovna ubistva. U sredu ujutro je trinaestogodišnji dečak u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu ubio osmoro učenika i radnika obezbeđenja, i ranio sedmoro osoba. U četvrtak uveče je dvadesetjednogodišnji mladić krenuo u ubilački pohod u selu Malo Orašje kod Smedereva, a potom nastavio da puca i ubija u Duboni kod Mladenovca. Usmrtio je osam osoba, a ranio njih 14. Dečak je sam pozvao policiju, a mladić se u petak ujutro predao policajcima u okolini Kragujevca. Nekoliko ranjene dece i odraslih ljudi još uvek se nalaze u kritičnom stanju.

Cela Srbija nalazi se u stanju šoka. Tuga, bol, bes, nemoć, strah i osećanje nesigurnosti preplavili su čitavu zemlju. Roditelji ne znaju šta da kažu deci, zašto se ovakve strahote dešavaju i ko im garantuje da se neće ponovo dogoditi. Građani se već danima neprekidno okupljaju kod škole “Vladislav Ribnikar” i pale sveće da odaju poštu poginulima. Ljudi se okupljaju i po gradovima širom bivše Jugoslavije, od Zagreba do Prištine, od Podgorice do Tuzle, da upale sveće za duše nastradalih u strašnim zločinima, saučestvujući u bolu građana Srbije. U Srbiji su proglašena tri dana žalosti, od 5. do 7. maja, a dan žalosti proglašen je i u BiH i Crnoj Gori.

Pali na najvažnijem ispitu

Psiholozi, sociolozi, pravnici, kriminolozi i razni drugi stručnjaci neprestano su po medijima, analiziraju ubistva, dele savete, nastoje da pomognu građanima da izađu na kraj sa stravom koja ih je zadesila, da nekako procesuiraju nesvareni užas. Kada se dogodi tragedija ovakvih nadrealnih razmera građanima je više nego ikad potrebno da znaju kako postoji država, kako institucije funkcionišu, kako imaju na koga da se oslone. Nažalost, sve to je izostalo, predstavnici vlasti su pali na najvažnijem ispitu.

O tome je govorio Žarko Korać, bivši narodni poslanik, član Vlade Zorana Đinđića i dugogodišnji profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Korać je jasno definisao situaciju u kojoj smo se našli: “U trenucima društvenih kriza pokazuje se stabilnost različitih društvenih grupa ali i stabilnost društvene i političke elite. Tada ljudi mnogo više nego obično prate poruke izabranih političkih lidera. Od njih očekuju objašnjenja, savete, reči utehe.. Ako su umesto toga oni sami uplašeni, u panici, daju nesuvisle savete, stanovništvo će to i te kako da primeti. Time se kriza samo produbljuje”.

Internet, video igrice i zapadne vrednosti

Sunovrat je počeo još u sredu, na konferenciji za štampu koju su održali predstavnici vlasti. Ministar prosvete Branko Ružić se posebno istakao, obznanjujući saznanja do kojih je došao nepoznatim metodama, verovatno gledanjem u ikonu Vladimira Putina. Reče Ružić, bez trunke stida: “Evidentan je kancerogen, poguban uticaj interneta, video igrica, takozvanih zapadnih vrednosti i svima nama je jasno da je potreban krupan preokret, pooštravanje mera, ali i sistemsko iznalaženje rešenja kako ova tragedija ne bi, ne daj Bože, prerasla u društveno prihvatljiv način ponašanja kakav je nažalost slučaj u nekim zapadnim društvima”.

Zna se ko nikad nije kriv, niti odgovoran za bilo šta – srpske vlasti. Kad je već ministar Ružić krenuo da traži krivca, šteta što se zaustavio na internetu i video-igricama. Šta bi sa gnevnom supkulturom hevimetalaca? Zašto nije spomenuo crtani film “Saut Park”? Mogao je bar da se seti Merilina Mensona. Pobrojane su kao dežurne krivce naveli Ružićevi sličnomišljenici nakon masovnog ubistva u srednjoj školi “Kolumbajn” u Litltonu, u aprilu 1999. godine.

Razumem da kremaljska agenda ministru nalaže da optuži famozne zapadne vrednosti za sva zla ovog sveta, ali ipak je malo previše tvrditi da je masovno ubijanje po školama u zapadnim društvima “društveno prihvatljiv način ponašanja”. U kojim to zapadnim društvima? Gde je to ubijanje učenika pojava koju odobrava društvo? Da li ministar Ružić uopšte zna šta znači izraz “društveno prihvatljiv”?

Nikad čuli za sramotu

Ministru, naravno, nije palo na pamet da ponudi ostavku. Tek kad je pritisak javnosti postao prejak, njegov partijski šef Ivica Dačić, predsednik SPS-a, zločinačke organizacije koja je celu Jugoslaviju zavila u crno, rekao je da je Ružić spreman da ponudi ostavku, ali samo ako se utvrdi da je individualno odgovoran za masakr u vračarskoj osnovnoj školi. To se zove ruganje zdravom razumu, žrtvama, njihovim porodicama, ali i svim građanima Srbije. Dakle, reč je o disciplini koju su socijalisti temeljno uvežbali u poslednjih tridesetak godina. Ti ljudi jednostavno ne znaju za elementarnu empatiju, obraz im je deblji od đona na čizmama, a za sramotu nikad nisu čuli.

Na istoj konferenciji je načelnik beogradske policije Veselin Milić pokazao spisak dece koju je ubica planirao da liši života, kamere su to uredno snimile, televizije emitovale, a novine i portali preneli. Tako su roditelji učenika mogli da vide imena svoje dece na spisku za odstrel, a i sama deca su to videla, kao da im je svima malo traume i užasa. Razumem da je neko neprofesionalan, zbunjen ili šta god, ali biti toliko lišen osećanja za druga ljudska bića i njihovu patnju – to prevazilazi moć ljudskog razumevanja. Čoveku ostaje samo da nemoćno zapita nadležne organe: Jeste li vi normalni?

Vučićev solilokvij

Istog dana, u obraćanju javnosti, predsednik Aleksandar Vučić je mirno izneo podatke iz zdravstvenog kartona uhapšenog dečaka, prepričavao delove njegovog razgovora sa socijalnim radnikom, objavio ko su mu roditelji, čime se bave i koliko zarađuju, kršeći sve moguće zakone. Potom je obznanio spisak mera koje predlaže Vladi Srbije, zarad borbe protiv ovakvih pojava. Sve mere su, naravno, represivne: pooštravanje kazni, spuštanje starosne dobi za krivičnu odgovornost sa 14 na 12 godina, pojačavanje nadzora nad školama i tome slično.

Na kraju nije mogao da izdrži, pa je započeo priču o Kosovu, samom sebi, opoziciji i drugim standardnim temama o kojima govori u svojim beskrajnim solilokvijima. Ni u danu kada je ubijeno sedam devojčica, jedan dečak i jedan radnik obezbeđenja, u danu kada se dogodilo najužasnije masovno ubistvo u istoriji Srbije, u danu kad su tuga i bol preplavili dušu svakog ljudskog bića u ovoj zemlji – predsednik nije mogao da se uzdrži.

Premijerka na braniku sistema, gradonačelnik na odmoru

Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić u prvi mah se nije javljala, a onda se oglasila samo da bi demantovala one koji misle da je sistem pao na ispitu. Reče Brnabić: “Ne slažem se sa onima koji kažu da je sistem zakazao. Ako sistem negde nije zakazao, čini mi se da nije u ovom slučaju“.

Pa kako onda izgleda kad sistem zakaže? Učenik uđe u školu i pobije sve koji se u njoj nalaze? Šta je potrebno da se dogodi, kakav to zločin treba da bude izvršen da bi premijerka priznala kako nešto nije u redu sa sistemom kojim šatro upravlja? Da li je posle zločina u selima oko Smedereva i Mladenovca promenila mišljenje? Nije se premijerka oglašavala po tom pitanju, reklo bi se da i dalje misli kako sistem savršeno funkcioniše. Toliko su vlastodršci navikli da brane svoju poziciju, da negiraju sopstvenu odgovornost za bilo šta u ovoj zemlji da su potpuno izgubili kompas. Čak ni masovno ubistvo dece nije u stanju da u njima probudi uspavanu savest. Prosto neverovatno.

U celom užasu i haosu bilo je vidno odsustvo gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića. Na dan jezivog zločina u Beogradu, od čoveka koji vodi ovaj grad ni traga ni glasa. Pokazalo se da je Šapić na odmoru u inostranstvu, da su ga kolege kontaktirale, ali da on nije imao nameru da prekida kanikule, jer – kako reče – “nije nadležan”. Napisao čovek izjavu saučešća na svom Instagram profilu i zaključio da je to sasvim dovoljno od njega.

Nakon drugog masovnog ubistva, Šapić je ipak morao da prekine odmor, vratio se u Beograd, rekao kako je zatečen i položio venac. Međutim, venac nije položio tamo gde svi drugi Beograđani ostavljaju cveće, kod OŠ “Vladislav Ribnikar”, već ispred ulaza u Skupštinu Beograda. Potom je pozvao građane da zapale sveću za mrtve ispred Starog dvora, takoreći kod njegovog radnog mesta, iako ljudi već danima pale sveće i okupljaju se kod škole. Zaista, šta nije u redu s ovim ljudima?

Represivne mere

Nakon druge pucnjave, Vučić se ponovo obratio javnosti. Rekao je da je to napad na celu zemlju, govorio je da je predložio ponovno uvođenje smrtne kazne, ali ga je od toga navodno odgovorila predsednica Vlade (ista ona koja mu je vojnički poslušna i nema pravo na svoje mišljenje), najavio razoružavanje Srbije i uvođenje 1.200 novih školskih policajaca, govorio kako monstrumi neće izaći na slobodu – ni mali ni veliki, biće pregledano 45.000 profila kojima se dopada ubica i monstrum.

Da ne bude zabune, mislio je samo na one kojima se sviđaju počinioci dva masovna ubistva, ljubitelji Ratka Mladića mogu da nastave po starom. U suprotnom, Vučić bi morao da proverava i hapsi šefa BIA-e Aleksandra Vulina, polovinu ministara, veći deo parlamenta i samog sebe.

Predsednik Srbije zna samo za represivne mere, jedino rešenje vidi u njihovom pojačavanju. Nijednom rečju Vučić nije pomenuo neke druge opcije, na primer proučavanje uzroka koji su doveli do tragedije, obraćanje stručnjacima, dijalog o tome kakve sve društvene patologije kod nas postoje i zašto, preispitivanje ključnih vrednosti na kojima počiva naše društvo. Vučić misli da problem rešava više policajaca u školama, a ne više psihologa i pedagoga, bolji uslovi rada za nastavnike, razgovor sa decom i zaposlenima u školi, stvarno rešavanje njihovih muka i nevolja.

Ništa empatija, solidarnost, jačanje zajedništva, kultura tolerancije, trpeljivost, izgradnja obrazovnih institucija, ukidanje govora mržnje, obuzdavanje pomahnitalih režimskih medija, kultura dijaloga, prestanak glorifikacije ratnih zločinaca i kriminalaca, takve ideje mu ne padaju na pamet. Samo sila, to je jedino za šta predsednik zna. Njemu je zapravo duboko strana pomisao o pristojnom društvu, a nema ni ideju šta bi u takvoj sredini radio.

Nikog na mestu zločina

Kad se sve sabere, ne čudi što nijedan predstavnik vlasti za sve ove dane nije otišao do škole “Vladislav Ribnikar” da zapali sveću za nastradale, da im oda poštu, da bude sa drugim građanima ove zemlje, da sa njima podeli bol. Predsednik Srbije nije otišao, nije otišla premijerka, nijedan ministar se nije pojavio, nijedan državni sekretar, nije otišao ni gradonačelnik, ni njegov zamenik. Niko. Nula. Zero. Strani ambasadori su otišli da izraze pijetet, da budu zajedno sa građanima Srbije, a naši političari ne odlaze. Valjda se boje građana, ili ih jednostavno nije briga.

Svi znamo vrlo dobro ko su ljudi na vlasti. Znamo da njih ne zanima naša dobrobit, da su tu samo zarad novca i moći, da se ponašaju kao razbojnička banda, da su uzurpirali i zarobili državu, da ponižavaju i zlostavljaju društvo svim silama. Međutim, ipak je nerazumljivo zašto čak i u ovako tragičnim okolnostima nisu u stanju da odglume empatiju i ljudskost. Zar nemaju nekog savetnika koji bi im rekao da se ovako nečovečno i bahato ne smeju ponašati. Zašto se bar ne pretvaraju da su normalni?