Ćacilend, Velika Srbija u malom: Prvo pobiju sinove, potom se rugaju majkama

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Karte su odavno otvorene, svi znamo s kim imamo posla, ali nas uprkos tome svaki čas iznenađuju gadosti naprednjačke bulumente. Karte jesu na stolu, stoje otvorene, ali malo ko ima smelosti da zaviri u njih, jer odatle izbija najgušći mrak, nešto jezivo, neljudsko, demonsko, nekakvo zlo pred kojim pristojna osoba stoji razoružana, zblanuta, zbunjena, pitajući se kako je uopšte moguće da ljudska bića budu tako izvitoperena.

Javnost je zgranuta napadima naprednjačkih žitelja Ćacilenda na Dijanu Hrku, čiji je sin Stefan poginuo u padu nadstrešnice pre godinu dana. Dijana Hrka štrajkuje glađu ispred Narodne skupštine, tražeći pravdu za svog mrtvog sina, da se utvrdi ko je odgovoran za taj zločin, da krivci budu privedeni pravdi. Pošto su krivci, po svemu sudeći, istaknuti članovi naprednjačkog kartela, a zna se i da kod nas o svemu odlučuje vrhovni naprednjak – vladajuća klika čini sve što može da krivci prođu nekažnjeno, jer bi se u suprotnom piramida vlasti srušila kao kula od pomenutih karata.

Moralna izopačenost

Zato su nesrećnoj majci naprednjački beščasnici priredili surovu torturu. Snimci tog beščašća i potpune moralne izopačenosti obišli su svet: u Ćacilendu puštaju muziku, vesele se i divljaju, a majci kojoj su ubili sina puštaju pesmu „Pošla majka sina da potraži“. Ni to im nije dovoljno, već se okupljaju kojekakvi naprednjačići, sitni šrafovi koruptivnog sistema, uposlenici javnih ustanova preko partijske veze, razni uhlebi – i urlaju tu istu pesmu u horu, u transu, kao da su na nekoj svadbi pod šatorom.

Nema dovoljno teške reči u našem jeziku koja bi opisala ovaj gadluk, nema prideva koji bi makar približno dočarao taj užas. Surovo, nehumano, nemilosrdno, podlo, neljudski, nečasno, bezumno, bezobzirno, brutalno, okrutno, bezdušno, bestidno, bezosećajno, krvnički, sadistički, umobolno, bolesno, perverzno, izopačeno, gadno, zverski, odvratno, strahotno, nakaradno, nečovečno, animalno, bezočno, varvarski, svirepo – sve je preslabo, nijedan epitet ne dobacuje do zla koje se šepuri u centru Beograda.

Pristojan svet je s pravom zgranut, ogorčen i zblanut ovakvim neljudskim izlivima bešćutnosti. Rugati se majci koja štrajkuje glađu i traži pravdu za svoje ubijeno dete – to može samo ozbiljna sociopatska i psihopatska struktura ličnosti. Međutim, stvarnost je još crnja nego što izgleda na prvi pogled. Užas iz Ćacilenda ne bi trebalo nikog da iznenadi, nije to ništa novo, jedini novitet je što se ljudski šljam ruga – majci iz Srbije.

Rutinsko ruganje

Pobiti decu, potom se rugati majkama – to je redovna, rutinska praksa radikalsko-naprednjačko-socijalističkog bašibozuka koji nas jaše već decenijama. Scene koje gledamo ovih dana ispred Narodne skupštine potpuno su iste kao scene koje se mogu videti prilikom obeležavanja godišnjice genocida u Srebrenici, svakog 11. jula. Dernečenje i veselje nakon komemoracije žrtvama, a često i tokom same ceremonije sasvim je uobičajena pojava u Srpskom svetu. Teror koji ovih dana preživljava Dijana Hrka, Majke Srebrenice proživljavaju svake godine.

Pre dve godine, samo nekoliko sati nakon što je završeno obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici, nakon što je ukopano još 30 srebreničkih žrtava, iz porte pravoslavne crkve zaorila se pesma “Veseli se, srpski rode”. Ista pesma se ovih dana ori iz Ćacilenda. Pre par godina ta pesma je odjekivala iz porte jedne pravoslavne crkve, a javnost je mirno obaveštena da se koncert tradicionalno održava u sklopu manifestacije “Petrovdanski dani” koja je memorijalnog karaktera, u znak sećanja na stradale Srbe u okolini Srebrenice i Bratunca. Tako ispada da se srpski rod veseli zbog pogibije Srba, što je još jedna suluda bizarnost u moru sličnih gadosti.

Ruganje Majkama Srebrenice je regularna stvar u srpskoj javnosti, političkim i intelektualnim krugovima, a naročito u režimskim medijima. Pre nekoliko godina, povodom godišnjice genocida, srpski mediji su objavljivali ovakve naslove: "Bezobrazno skupa Srebrenica: Smeštaj do 100 KM, parking do 10 KM" (Blic), "Evo ko je sve uzeo pare: Na mit o Srebrenici do sada je potrošeno 25 milijardi evra!" (Pravda), "Dodik: Majke Srebrenice su postale političko udruženje" (Kurir), "Svi govore o genocidu u Srebrenici koji se nije dogodio, a niko o viteškom ponašanju Mladićevih vojnika prema muslimankama" (Srbija danas), "Intervju - Mladen Grujičić: Dosta je nametanja genocida!" (Večernje novosti)...

Ljudi u ostavci

Među šampione među rugalicama spada ozloglašeni Milomir Marić, bivši novinar i čovek u ostavci. U jednom izdanju “Ćirilice” Marić je okupio ratne zločince i njihove advokate, pa su zajedničkim snagama zaigrali na grobovima. Na početku emisije voditelj je dao genocidni šlagvort, rekavši: “Svake godine kada televizija prenosi, kada dođu strani državnici, oni donose mrtva tela ko zna odakle i sahranjuju u Srebrenici”. 

Šešelj je prihvatio krvavu štafetu, pa se bacio na iznošenje sumanutih teorija, kako su među pobijenima “neki bili zločinci, i to ne mali broj”, kako je “streljano između 1.000 i 1.200 zarobljenika”… Nastavio je negiranjem da su pobijeni nenaoružani civili: “Kad se kaže streljani su civili, nije istina. Svi su imali oružje u rukama pre nego što su se predali”.

Nisu porodice srebreničkih žrtava privilegovane, isti tretman naši zlikovci imaju i prema drugim grobovima, njima je svako mezarje dobar podijum za ples. Drugom prilikom, u jutarnjem programu, Marić je doveo u goste režimskog reditelja Predraga Gagu Antonijevića, pa su raspalili po logorašima iz logora u okolini Prijedora.

„Od izbijanja rata u Bosni i otkrivanja logora Omarska kod Prijedora, celokupna svetska propaganda htela je dokazati da su se pojavili nacisti novog doba. I to su Srbi“,  rekao je Marić. Antonijević se, normalno, složio. Potom su pokazali fotografiju izgladnelog i izmučenog Fikreta Alića. „To je onaj s tuberkulozom što je kao bio mršav“, rekao je Gaga. „Jeste. Ali to je bilo otvoreno. Oni su mogli da izađu iz tog logora kad god su hteli. To je bio sabirni logor da se sklone, da ih neko ne ubije. I oni su njega posle nahranili. Odveli su onog mršavog i prikazivali su ga po cirkusu u Evropi. To je njihova propaganda“, poentirao je Marić.

Intelektualna Ćacilend elita

Kao što je svaki pristojan čovek zanemeo na gadosti Marića, Antonijevića, raznih ratnih zločinaca i njihovih pomagača i ideologa, tako danas ostaje nem pred zlom koje psihički zlostavlja Dijanu Hrku. Ali bi svakome trebalo da bude jasno da ovo zlo nije počelo juče, da se nije pojavilo sa Vučićem i naprednjacima, već da traje mnogo duže, da je ukorenjeno u onom periodu kad se “narod budio”, kad se obnavljala propala velikosrpska ideologija, kad su iz akademskih katakombi i intelektualnog podzemlja pokuljali mržnja, destrukcija, prezir prema čoveku i svemu ljudskom, demoni i anđeli uništenja.

Prizori iz Ćacilenda odaju utisak da su na apsolutnu niskost spremni samo nekakvi kriminalci ili polukriminalci, bedni partijski plaćenici, stranački nameštenici, ta jadna sorta što je spremna i rođenu majku da proda zarad sitnog ćara. Međutim, ništa se oni suštinski ne razlikuju od takozvane intelektualne elite ovog naroda, doduše nametnute pomoću poluga sile i moći.

Dok su Miloševićeve snage svakodnevno granatirale Dubrovnik u jesen 1991. godine, dr Radovan Samardžić, istoričar, profesor, akademik izvoleo je izjaviti sledeće: “Situacija za Dubrovnik nije opasna. To je prostituisani grad hotelijera, gde dolaze američke babe, britanski pederi, glupi Francuzi i nemačke daktilografkinje. Jugoistična Evropa je ionako napola kolonija nemačkih daktilografkinja... Nama saveznici ne trebaju, jer su SAD korumpirane, Englezi su glupi, Francuzi desničari, a Rusi siromašni”.

A njegov kolega po granati na mozgu, nacionalni bard Matija Bećković, dosoljavao je u istom bezdušnom stilu: “Iz oplakivanja gradova koji nisu postradali vidi se ravnodušnost prema hiljadama ljudi koji su pobijeni. Ispada da bi Hitler, da se sklonio u Dubrovnik, bio pod zaštitom UNESCO”. Na šta se odlično nadovezuje nešto poznija rečenica njihovog duhovnog sabrata Dragoša Kalajića: “Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati – osetio sam radost.”

Ćacilend je srce Velike Srbije

Nije zlo počelo juče, niti je rasap svakog morala i ljudskosti otpočeo sa dolaskom Aleksandra Vučića i njegovog naprednjačkog kartela na vlast. Naš sunovrat pokrenut je mnogo ranije, u vreme takozvanog “buđenja naroda” i obnove velikosrpske ideologije, kad su iz akademskih katakombi i intelektualnog podzemlja pokuljali mržnja, šovinizam, destrukcija, prezir prema čoveku i svemu ljudskom, demoni i anđeli uništenja.

Ćacilend je samo završna faza jednog projekta, projekta “vraćanja ponosa srpskom narodu”, projekta obnove Dušanovog carstvija, ujedinjenja svih srpskih zemalja, stvaranja velike države. Crtači mapa, umnici što su maštali o svim Srbima u jednoj ovećoj državi nikada nisu govorili kako će ta njihova ljubljena buduća Srbija biti uređena. Sad vidimo na šta bi trebalo da liči to čudo, danas znano pod imenom Srpski svet.

Ćacilend je slika i prilika društva kakvo su priželjkivale umne glave, to je mesto gde se osuđivane ubice, kriminalci, lopuže, razbojnici nevešto maskirani u političare, bagra i fukara, društveni talog ruga majci kojoj su njihovi politički pokrovitelji ubili sina. Ćacilend je Velika Srbija u malom, srce Velike Srbije, nastanjeno ljudima bez srca i duše, glavni grad naprednjačko-radikalsko-socijalističke zemlje u kojoj su Bog, razum, moral, čovečnost i saosećanje odavno rekli laku noć.