Sprdačina sa tzv. nacionalnim jedinstvom, slobodom i zastavom

Piše: Pavle Radić

Vučić, Dodik i Porfirije definitivno Srbe tretiraju kao idiote. Ili, što bi se reklo, kao boraniju s kojom možeš raditi šta poželiš.

Može im se. Ceremonijalnim ‘saborovanjem’ stalno izmišljanim povodima, te lažima, podvalama i kvazipatriotskim glumatanjem cementiraju svoje svevlašće. Otpor njihovom srozavanju Srbije – i srpstva uopšte – u jad i bedu, pod pritvornom egidom ‘granitne odbrane srpstva pred belosvetskim alama i vranama’, skoro je zanemarljiv.

Ono što se smatra opozicijom ovim jahačima srpske apokalipse – mora se to reći uprkos tome što će na ovo mnogi graknuti, da se je l’ da ne ruži opozicija i time upropastiteljima ide na ruku – smušeno je, bezidejno (ogrezlo u opštoj frazeologiji), razjedinjeno i infantilno. Da ne kažemo baš da je jadno i bedno, jer se u ključnim vrednosnim stavovima i problemima koji dave Srbiju i srpstvo – nacionalizam i klerikalizam kao opšte neupitno mesto, nerazjašnjeno zločinačko ratno nasleđe, problem Kosova, odnos prema susedima, odnos prema Putinovoj Rusiji i njenim zločinima u Ukrajini, odnos prema evroatlanskim integracijama – srpska opozicija nažalost bitno ne razlikuje od vladajućih upropastitelja. Neki delovi pretežno rusifikovane ‘opozicije’ u rigidnosti anahronih stavova čak i prednjače u odnosu na upropastitelje. Čast marginalnim izuzecima – i to se mora reći, istine radi – poput Građanskog demokratskog foruma (GDF), manjeg broja pravih NVO, nekoliko medijskih portala kroz koje – u sveopštem smradu režimskih medija (dez)informisanja – probija dašak svežine, kao i ne velikom broju nezavisnih slobodnomislećih građana koji, uprkos režimskoj harangi, javno istupaju govoreći istinu o našoj bedi. Izuzecima bismo priključili i mali broj medija informisanja koji nisu pod kontrolom režima – koji rade u očajnim uslovima koje im nameće vladajući režim – uz napomenu da olako ne upadaju zamku ‘medijske korektnosti’, odnosno da ne nasedaju na kleronacionalističke klišee.

Vratimo se Vučić-Dodik-Porfirijevom ‘svenarodnom derneku’ u Nišu, povodom bombastično izvikanog praznika ‘srpskog jedinstva, slobode (uh!) i nacionalne zastave’ (da kreatori ovog praznika – domišljenog po svoj prilici uz piće, prilikom prečestih sastanaka Trojca što na Andrićevom vencu, što u Patrijaršiji – da nisu šta prevažno za Srbe ispustili u nazivu praznika?).

Sve što su Vučić i Dodik – u de facto antisrpskoj raboti rado im se priključio i brat Porfirije (i Patrijaršija izgleda u celini), očito više sklon estradi i vlastoljublju nego svedočenju delima jevanđelja – proglasili za nacionalni interers, za srpske zavetne vrednosti (upisivanju u večnost, u srpsku povesnicu, itekako su sklona sva trojica), sve to treba radikalno odbaciti ako se istinski misli dobro svom narodu i svim građanima koji žive sa Srbima bez obzira na nacionalnost, veroispovest i baštinjenje različitih kulturoloških identiteta. Bez odbacivanja anahronih svetonazora, koji su bezmalo opšte mesto među Srbima a ne samo kod spomenutog Trojca koji je zarobio vlastiti narod, sreće ovde neće biti bilo ko da je na vlasti.

U razorenom društvu kakvo je u Srbiji, identično je ako ne i gore i u entitetu BiH, RS – razaranje je neminovna posledica pada u radikalni nacionalizam, klerikalizam, tribalni konzervativizam i njima primerene autokratske poretke – sprdačina je govoriti o prazniku nacionalnog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Upravo primeri Srbije i RS pokazuju, da što je više kičeraja u manifestaciji hinjenog nacionalnog jedinstva i identiteta – što je više srbovanja, nacionalnih zastava, troprstašenja, nacionalističkog patosa i primitivizma u kulturi, u sportu, na estaradi, u medijima pogotovo, primitivno pojmljenog i tumačenog nacionalnog u obrazovanju i vaspitanju – to je identitetska frustriranost i pojedinaca i društva u celini, veća. Tu je reč o duboko frustriranim zajednicama razorenog identiteta i nema govora o slobodnom društvu. Nacionalizam i klerikalizam pogubno deluju na nacionalne i verske identitete, razarajući prostaklukom i nasiljem njihove najveće vrednosti.

Na manipulativnim manifestacijama – poput ove u Nišu i nizu sličnih – propagandno se stvaraju prividi nacionalnog jedinstva, slobode i dostojanstva nacionalne zastave, koje traju taman toliko koliko i ‘svenarodni skupovi’. Ko je video slobodu u autokratskim despotskim poredcima gde vladaju totalitarne kleronacionalističke ideologije praćene korupcijom, pljačkama i kriminalom? U kojem razorenom društvu je moguće nacionalno jedinstvo (ideal autokrata) i u kojem siromašnom društvu je moguće ponosno mahati nacionalnim zastavama (šta je u siromaštvu za ponos)? Takve manifestacije su sprdanje autokrata sa narodom, kojeg autokrate de facto smatraju idiotima, odnosno boranijom s kojom možeš da radiš sve šta poželiš.

Niš dakle nekako preživesmo. Šta li će Trojcu, uz čavrljanje i lagodno piće, sledeće pasti na um?

Na našu nesreću spali smo dotle da nam najgori među nama ‘brane’ srpstvo, dok nam najbolji iseliše iz Srbije i Dodikovog zabrana RS. Neko bi rekao, ako, sve po zasluzi.