15 °

max 15 ° / min 9 °

Ponedjeljak

04.03.

15° / 9°

Utorak

05.03.

14° / 8°

Srijeda

06.03.

14° / 8°

Četvrtak

07.03.

9° / 8°

Petak

08.03.

12° / 7°

Subota

09.03.

11° / 7°

Nedjelja

10.03.

12° / 7°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Nakupci i prekupci topovskog mesa

Stav

Comments 5

Nakupci i prekupci topovskog mesa

Autor: Antena M

  • Viber

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

U terorističkoj akciji u Banjskoj srpska paravojna formacija ubila je jednog kosovskog policajca i ranila još nekoliko. U sukobu terorističke grupe s policijom poginula su trojica napadača čija su imena poznata, i još jedan čiji je identitet za sada nepoznat. Više njih je ranjeno, mnogi su završili po srpskim bolnicama, gde im je ukazana pomoć. Poginuli su odmah proglašeni srpskim herojima, novim Obilićima, kosovskim junacima, čuvarima zaveta, ljudima koji su pali u borbi za otadžbinu.

Ponovo je pokrenuta stara priča o neophodnosti žrtvovanja za otadžbinu, o jedvačeku da se stvore uslovi za pogibiju, o silnoj žudnji za smrću na frontu, u rovu, u borbi sa neprijateljem. Kad se o tome povede reč, prirodno je da se ljudi prisete poznatih nagovarača na smrt i njihovih poziva mladima da daju život za nešto. Tako je na društvenim mrežama ponovo postao ultrapopularan snimak u kojem Miloš Ković, profesor istorije sa Filozofskog fakulteta i Predsednik Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, preporučuje pogibiju kao  jedan od mogućih životnih izbora.

Gde god sam bio, svud sam poginuo

Ljudi su opravdano besni. Sredovečni profesor mladima viče “Pogini!”, dok mirno sedi u Beogradu i dobro pazi da sebe ne dovede u opasnost. Godine Gospodnje 1999. Ković je imao 30 godina, ali mu nije padalo na pamet ni da ode u rat da brani svetinje i zavet o kojima tako gromoglasno zbori, a kamoli da pogine. Dobro, ne treba biti nepravedan, u maju ove godine poveo je Ković srpsku mladost na Kosovo, stigli su do Autokomande, gde su blokirali autoput kojim jezde njihovi vekovni neprijatelji - kamiondžije, vozači autobusa i ostali šoferi.

Napravila se oko pomenutog snimka fertutma, pa su profesora Kovića pozvali na TV Nova, u jutarnji program, tu je on pričao kako su njegove reči izvučene iz konteksta, kako je govorio o univerzalnom principu evropske kulture žtrvovanja za druge, za one koje voliš. Jasna stvar. Istina je da je pomenuti snimak isečen iz znatno dužeg intervjua koji je u oktobru 2021. godine Ković dao za podkast Građansko novinarstvo, ali neće biti da je tu nešto izvučeno iz konteksta ili pogrešno protumačeno.

Uostalom, evo celog odgovora na pitanje o slobodi, snimak je dostupan na YouTubu: “Nama je sloboda data, na nama je da je uzmemo i kažemo ‘hvala, oče’, pravi, biološki oče ili hvala Gospode. Znači, mi hoćemo slobodu, za nju živimo, za nju mremo. To je to. Znači, naša slika sveta kao hrišćana je optimistična i radosna. Ne može hrišćanin da bude pesimista, ali ne treba da bude glup i da prihvati laži koje mu se pričaju. Čoveče, slobodan si, uzmi slobodu, živi, raduj se i ne daj se, i pogini. Pogini. Ali, zašto da pogineš? Pogini za svoju decu, za svoju porodicu, za svoju zemlju, za svog brata. Pogini za ljubav. Pogini za slobodu, pogini, čoveče, je l' to najstrašnije? Šta je ovaj život? I onda izađi pred lice svojih predaka. Ili pred Gospoda. Ili, pogledaj, ako preživiš taj boj, ali kaži deci ‘bio sam tamo, bio sam na Kosovu, bio sam, sine’. I dete će reći ‘moj tata je pao na Kosovu’. Ili je preživeo i vratio se, znate. Kako oni koji su se vratili živi, recimo Vlatko Vuković i Hercegovci, vratili se živi sa Kosova i rekli: ‘Bili smo tamo’. Znači, pogledati svoju decu u oči – samo to je važno”.

Trgovci tuđom krvlju

Dakle, ne mora se poginuti, može se i preživeti odsudna bitka na Kosovu, važno je samo biti tamo, u boju, na frontu, kako bi čovek mogao svoju decu da pogleda u oči. I šta bi? Kad je profesor Ković svoju decu pogledao u oči, šta im je rekao? Da je poginuo ili da je preživeo rat na Kosovu 1999. godine? Ili je istovremeno i nastradao i pretekao? Dobro, bar im je rekao da je bio na Kosovu, samo to je važno. Nije im ni to rekao? Nije mogao da im kaže pošto nije bio na jedinom mestu gde je morao da bude, prema njegovom rođenom uverenju? Pa kako onda gleda svoju decu u oči? Kako gleda tuđu decu u oči, onu kojima preporučuje da poginu za svoju zemlju?

Pitanje je, naravno, retoričko. Odgovor je jednostavan – mirno, bez trunke griže savesti, bez nelagode, kao da je sve savršeno normalno. Ne treba biti nepravedan prema Koviću, daleko od toga da je on jedini propagandista tuđe pogibije, ako u nečemu ne oskudevamo to su nagovarači na smrt, imamo ih na tone. Ko šta radi, srpski nacionalistički intelektualci, političari, duhovnici, medijski poslenici i ostali besramnici – propovedaju umiranje na bojnom polju, pogibiju za otadžbinu, srpstvo, ujedinjenje svih Srba, oveću ili veliku Srbiju i slične apstrakcije.

Evo, ovih dana je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, još jedan nagovarač na smrt koji je na tom nagovaranju napravio političku karijeru, rekao: “Mogu sve da nas pobiju, nikada nećemo priznati Kosovo”. Takvih izjava smo se naslušali poslednjih decenija od raznih trgovaca topovskim mesom. I nijedan od njih nije poginuo, ne fali im ni dlaka s glave, ginula su naravno tuđa deca, sirotinjska, dok su se nakupci i prekupci krvi bogatili na račun naroda u koji se zaklinju.

Bez čije krvi?

Možda je najzanimljivije ono što je govorio Matija Bećković u osvit agresorskih ratova, tamo krajem osamdesetih godina prošlog veka. U knjizi “Kosovo, najskuplja srpska reč”, pisanoj za potrebe miloševićevske propagande, ratnog huškanja i pripreme novih sukoba, nacionalni bard je ovako zborio: “Kosovo je najskuplja srpska reč. Plaćena je krvlju celog naroda. Po cenu te krvi je ustoličena na prestolu srpskog jezika. Bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati”.

Bez čije krvi? Bez Matijine? Bez krvi njegove dece? Njegovih kolega akademika, pisaca, nacionalnih burevesnika? Bez krvi njegovih drugara ideologa, političara, ratnih profitera? Naravno da ne. Pa svi huškači iz devedesetih su živi, zdravi, na lukrativnim položajima, moćni, dobro potkoženi, imućni. Za razliku od onih drugih, takozvanih običnih ljudi, koji su im poverovali. Njima su ratni propagandisti namenili drugačiju sudbinu, pa su je i doživeli: nastradali su na ratištu, postali izbeglice, izgubili sve što su imali, osiromašili su, bivali poniženi hiljadu puta, vladajuća SPS klika ih je pljačkala na sve moguće načine, uključujući i piramidalne banke, krađu stare devizne štednje, pelješenje penzionog fonda i veštački izazvanu hiperinflaciju.

Da se to nije možda slučajno baš tako odvijalo? Bila je Božja volja da pripadnici takozvane elite (srpski: razbojničke bande) ostanu živi, u svili i kadifi, a da radnici i seljaci žive u bedi, dok njihova deca umiru na ratištima za vile, debele bankovne račune, skupa kola, jahte i vina vladajućih krvoloka? Neće biti. Takav je bio plan od početka rušenja socijalizma, a nije se promenio ni do dana današnjeg. Odbrana nacionalnih interesa, srpstvo, nacija na prvom mestu, svetinje, duhovnost, kosovski zavet, nebeski narod – to su sve sinonimi za jednostavnu stvarnost: pripadnici kartela će se obogatiti, a svi ostali će proći kao bosi po trnju.

Potlačene klase kao niža vrsta

Kako to izgleda u praksi, lepo se videlo pre koju godinu na jubileju Bitke na Košarama, kada je Vučić održao besedu i rekao kako su nesrećni poginuli vojnici navodno odlučili „da je otadžbina važnija od života“. Vučić takođe tvrdi da je otadžbina važnija od života, na toj ideji se uspinjao na društvenoj i političkoj lestvici. Šta je radio Vučić dok su mladići iz nižih klasa ginuli? Useljavao se u novi stanod 117,5 kvadrata na Novom Beogradu,koji je dobio od države za ratnohuškačke zasluge. Neko gine za otadžbinu, a nekom otadžbina dodeljuje stanove, službene automobile, lukrativne funkcije, pare iz budžeta (uzete i od roditelja onih vojnika što pogiboše), avione i kamione – takva je podela rada u nacionalističkoj državi.

Evo, i sad je Vučić spreman da nas sve pobiju zbog Kosova, samo se unapred dobro zna ko neće nastradati: on i njegova klasa. Zna se ko treba da strada, niže klase koje pripadnici naše takozvane elite posmatraju kao nižu vrstu. Evo, i Ković u citiranom intervjuu priča kako je njegova porodica pripadala višoj srednjoj klasi, otac sociolog, majka psiholog, kako su dobro živeli u Titovoj Jugoslaviji. Pa kako čovek sa takvim zaleđem da gine? Zašto da se rasipaju takvi kadrovi, da stradaju uludo, kad ima toliko stotina hiljada mladića iz seljačkih i radničkih porodica, za njih nije šteta ni da poginu.

Ima tu logike. Kad bi izgubili glavu svi ovi huškački pesnici, pisci, istoričari, filozofi, političari, ideolozi – ko bi sutra mladima propovedao da treba da poginu za otadžbinu? Ostala bi srpska mladost bez orijentira, bez moralnog i nacionalnog kompasa, pa bi se tako obezglavljena, bez elite da je usmeri ka grobu, najverovatnije odala hedonizmu, životnoj radosti, profesionalnom usavršavanju, uživanju u svom poslu, porodičnim aktivnostima, druženju s prijateljima, učenju, otkrivanju sveta i sličnim dekadentnim delatnostima uvezenim sa trulog Zapada.

Propade srpstvo dok si rek’o “Pogini!” Dobro, možda ne baš srpstvo, nego elitni kartel sačinjen od razbojnika, vampira, pljačkaša, kanibala, krvopija, ubica, ratnih huškača, nagovarača na smrt, mešetara hranom za topove, otimača budućnosti – koji su sebe poistovetili sa celokupnim srpskim narodom. To nipošto ne smemo dozvoliti, inače nikada nećemo nestati kao narod.

Komentari (5)

POŠALJI KOMENTAR

Zoran Sucic

Ovo što ti govoriš može se primjenit na sve narode na prostoru bivše države. Hvala ti za ovo napisano. Ovo je jedna velika istina za sve ljude s Balkana.

nikola

Dok se čita ova istina u Podgorici se srpskim hordma priredi pijadestal heroja,u Herceg Novom postadoše legende, isto kao što je Nemanja na Bgd. Železničkoj stanici napravljen kao" oličenje srpstva" a njegovavelika "zasluga" je u tome što je 120.000 Babuna Genocidno pobio.

Golijan

A kada je u nasoj istoriji bilo drugacije? Uvek je bilo takvih spodoba koji svojom pricom teraju mlade i naivne da ginu. Za ideale ginu budale. Ali sada se ne gine za ideale vec zbog pljacke tudjeg materijalnog dobra. Mi smo oduvek vrlo brzi na zlo i hitri na grabez.