Za Antenu M piše: Tomislav Marković
Nije to bilo tako davno, pre samo nekoliko godina, kad se vaskoliko srpstvo ujedinilo u nastojanju da crkva sačuva svetinje u Crnoj Gori, da diktator padne s vlasti i da i njima najzad osveži. Malobrojni razumni glasovi u to vreme su upozoravali da kleronacionalističke litije nisu nikakva reka slobode, već ispostava Srpskog sveta u komšiluku, sredstvo za sprovođenje Vučićeve hegemonističke politike i udar na sekularni, antifašistički karakter Crne Gore, te pokušaj da se država skrene sa zapadnog kursa i usmeri u pravcu Moskve.
Naprednjačkoj kampanji pridružila se i opozicija, pokazujući zavidan stepen nacionalnog jedinstva, neviđen još od slavnih vremena Antibirokratske revolucije i svečanog dočeka Slobodana Miloševića kao novog srpskog mesije. Jedno vreme je delovalo kao da srpska opozicija nema važnijeg cilja od smene Mila Đukanovića i DPS-a. Neobavešteni prolaznik koji bi slučajno zabasao u naše karjeve mogao je da stekne utisak da su upravo pomenuti crnogorski politički akteri na vlasti u Srbiji, a ne naprednjaci i Aleksandar Vučić.
Diktatura depeesarijata
Pomenuti glasovi razuma su napominjali da su Đukanović i DPS zapravo Vučićevi protivnici, što i nije tako teško shvatiti, dovoljno je pogledati prljavu kampanju koju tabloidi i režimske televizije vode protiv crnogorskih vlasti, ali su na sva takva upozorenja opozicionari prezrivo odmahivali glavom. Defilovala je plejada analitičara po nezavisnim televizijama, objašnjavajući da su sve to gluposti i da su srpski i crnogorski diktator očigledno u dosluhu.
Opozicionari su se potpuno slagali sa ovim mudrim analizama, to su sve ozbiljni ljudi, poznaju politiku do tančina, pa zato ne obraćaju pažnju na kojekakve plaćenike kojih ionako ima samo šačica. Da skinemo mi prvo u Crnoj Gori diktaturu depeesarijata, posle će sve ići samo od sebe, reka slobode će se preliti i u Srbiju, primenićemo u praksi njihov model i eto nas na slobodi dok lupiš dlanom o dlan.
Ko god se usudio da prozbori koju reč protiv opšteg društvenog konsenzusa, bio je provučen kroz “toplog zeca” u svim mogućim medijima, režimskim i opozicionim, ujedinjenim na višem nacionalnom zadatku. Dođoše i parlamentarni izbori u Crnoj Gori, opozicija je imala samo jedan mandat više, i preuze vlast glatko, iako bi bilo logično da diktator pokrade izbore, kupi jednog ili par komada poslanika, izvede policiju da mlati ljude, da radi ono što već diktatori rade i da okrene situaciju u svoju korist.
Posle par godina dođoše i predsednički izbori, ovi naši slobodari su strahovali oba puta da li će sve proći mirno, neće se diktatura dati oboriti bez krvi, to nema nikakve logike, ko je to još video u novijoj istoriji sveta. Kad slobodari tamo, a ono – međutim. Poraženi su najnormalnije čestitali pobedu protivnicima i povukli se, ništa posebno se nije dogodilo, najnormalnija smena vlasti kao u bilo kojoj demokratskoj zemlji.
Učenje na greškama
Neminovno je podsetiti se nedavne prošlosti u trenutku kad Srbija doživljava golemu političku krizu, jer je Aleksandar Vučić beskrupulozno pokrao izbore, o čemu svedoče i domaći i međunarodni posmatrači. I to je pokrao na naročito podle načine, između ostalog uvozeći birače iz drugih srpskih opština, ali i iz drugih država, BiH poglavito, odnosno Republike Srpske, ali i iz Crne Gore.
Opoziciji je u najmanju ruku ukraden Beograd, a krađe i neregularnosti premrežili su čitavu Srbiju. Naravno, lopov ne priznaje da je krao, već se okomljuje na opljačkane, šalje žandarmeriju da mlati i hapsi demonstrante, pada krv, lome se noge i glave, a pritom ih još optužuje za pokušaj nasilnog obaranja ustavnog poretka. Neobično podseća na scene koje smo viđali u Crnoj Gori prilikom smene vlasti, zar ne?
Nikom od mudrih političara i analitičara nije ni na pamet palo da preispita sopstveno viđenje stvari, da proveri da možda nije kojim slučajem negde pogrešio, da shvati zašto je toliko omašio u političkoj proceni, pa da iz toga izvuče zaključke i promeni pogled na svet i okolinu. Nikom to nije palo na pamet ni kad je Crna Gora počela ubrzano da se udaljava od Evropske unije i da biva sve dublje uvlačena u Srpski svet. Nikom nikakvo preispitivanje ne pada na pamet čak ni kad one snage u Crnoj Gori koje su podržali otvoreno podržavaju Vučića protiv opozicije. Niko da se zapita da li je bilo pametno podržavati crkvene litije, budući da i je i vrh crkve na strani naprednjačkih lopuža i prevaranata.
Dežurni neprijatelj
Dobro, možda do preumljenja nije došlo, ali jeste do nekih promena. Pošto Đukanovića više nije bilo na političkoj sceni i na vlasti, što ga je učinilo sasvim nepogodnom osobom da i dalje obavlja funkciju neprijatelja u ovdašnjim mentalnim konstrukcijama, bilo je neophodno pronaći novu metu, po mogućstvu u bližoj okolini. Kandidat za novog neprijatelja brzo je izabran, tačnije izabrali su ga naprednjački tabloidi, a opozicija je taj izbor oberučke prihvatila. Ulogu neprijatelja zaigrao je premijer Kosova Aljbin Kurti, zamenivši na tom mestu nekadašnjeg predsednika Crne Gore.
Odjekuje vaskolika srpska javnost, i režimska i opoziciona, od pokliča: Kurtijev teror, Kurti satire Srbe na Kosovu, Kurti je zlo, demon, đavo lično. I sad objasni ti nekome da je Kurti jedini političar u regionu koji pruža snažan i uspešan otpor Aleksandru Vučiću, što ga samim tim čini saveznikom svakog ko želi da skine Vučića s vlasti. Kako to da objasniš ljudima koji se mrtvi hladni zaklinju u preambulu Ustava, tvrde da je Kosovo deo Srbije, kao da se nije dogodio rat, kao da nije bilo ni aparthejda, ni etničkog čišćenja, ni zločina, ni hladnjača, ni masovnih grobnica. Kao da nije bilo poraza, kapitulacije, ni Kumanovskog sporazuma.
Ozbiljna vremena
Zanimljivo je kako se na mestu dežurnog neprijatelja nikada nije našao Milorad Dodik. Ali, očigledno tu funkciju ne može da vrši niko ko je Srbin po nacionalnosti, svejedno da li vodi politiku koja Srbiji ne donosi ništa dobro, svejedno da li šuruje s Vučićem. Posle ove silne izborne krađe, možda nije zgoreg postaviti par pitanja.
Je l’ Milo Đukanović doveo desetine hiljada fantomskih glasača iz druge države u Srbiju? Je l’ možda Kurti dojezdio sa četrdesetak hiljada kosovskih Albanaca u Beograd i druge gradove kako bi prekrajao izbornu volju građana Srbije?Ili je to možda bio Mile Dodik? Pa ko je onda pravi kandidat za neprijatelja, ako nam je već takva figura iz nekih razloga potrebna?
Ljudski je grešiti, ali je ljudski i priznati grešku, i promeniti političku i ideološku mantru koja je ionako propala, oveštala, izanđala, a i dovoljno je zla nanela. Ozbiljna su vremena, Vučić pokušava da od Srbije napravi diktaturu po uzoru na Belorusiju, otvoreno se oslanja na ruske službe, podnosi raport ruskom ambasadoru, ukida čak i instituciju slobodnih demokratskih izbora. U takvim vremenima dobro je znati ko su ti saveznici.
Kurs Srbije
Besmisleno je ići u Bundestag i tamo kosovariti, pozivati se na jednu propalu i izgubljenu priču koju su davnih dana izgubili velikosrpski nacionalisti, na čelu s Vučićem. Besmisleno je bagatelisati ljude u Crnoj Gori, BiH i na Kosovu kojima Vučićeva hegemonistička srpskosvetska politika nanosi zlo. Još je besmislenije zagovarati istu tu politiku, samo ponešto ublaženu.
Besmisleno je hodati po žici razapetoj između istoka i zapada, glumiti da je moguće biti i na strani Rusije i na strani zapadnih demokratija. Jednom za svagda neophodno je jasno odrediti kurs Srbije i reći da pripadamo zapadnom civilizacijskom krugu, a ne istočnjačkim despotijama, teokratijama i tiranijama. Na kraju, kad je došlo stani-pani, kad Vučić krade izbore i zavodi strahovladu, vidimo kako se ko ponaša.
Rusija je odmah priznala rezultate izbora, a potom krenula u otvoreni napad na opoziciju koja se bori protiv pljačke, optužujući je za pravljenje novog Majdana, pokretanje revolucije i slične pojave iz uobičajenog KGB-arsenala. S druge strane, međunarodni posmatrači su jasno govorili o silnim nepravilnostima, o tome da je opoziciji pobeda ukradena u Beogradu, o tome kako ovakvi nazovi izbori ne mogu da se održavaju u zemlji-kandidatkinji za članstvo u Evropskoj uniji. Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke je odmah izašlo sa saopštenjem u kojem je označilo “neprihvatljivim” način na koji su u Srbiji protekli izbori.
Na pitanje ko su nam pravi prijatelji odgovor je jasan, to vidi svako kome vrane nacionalističkog bezumlja nisu mozak popili. Ali, mnogo je sudbonosnije jedno drugo pitanje: Kome smo mi pravi prijatelji? I da li to uopšte nekom želimo da budemo.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR