Mržnja

Za Antenu M piše: Đorđe Šćepović

Zaista, dosada ne stanuje u Crnoj Gori. Da smo, gluho bilo, rođeni u nekoj srećnoj zemlji, moglo bi nam u dokonosti svašta pasti na um. Srećne zemlje rađaju nesrećne ljude, kažu. Što bismo s tolikom kulturom i redom? Bilo bi to pregolemo breme za nas navikle na haos. No, taj haos poput vulkana na površinu ispljune sav trulež i gad. Svaki naš dan je priča za sebe. Istina, priča iz Zone sumraka Reja Bredberija. Zapravo, lakše je bilo povjerovati u Bredberijeve priče nego u ono što nam danas pripovijedaju. Fantastika svakodnevice nadmašuje sve ono što smo kao đeca čitali i gledali.

Svakodnevice u kojoj se Tužilaštvo obrušava na radio intervjue i njihove aktere, jer radio nije Svetigora, već Antena M, a učesnici ne nose mantiju. Nijesu sveštenici ili njihova pastva, pa da tužitelji zapuše uši i na oči stave povez. I sve to u času kad Tužilaštvo u svojoj prepoznatljivoj četvorogodišnjoj tradiciji odbacuje krivične prijave protiv Olivere Injac, danas gradonačelnice, a u vrijeme nasilnog ustoličenja Joanikija Mićovića ministarke odbrane, koja je sve državne resurse podredila desantu na Cetinje. Istovremeno, Ustavni sud zaključuje da je tzv. Temeljni ugovor, tajno i kriminalno potpisan, potpuno u saglasju s Ustavom?! Može biti, ali onim Ustavom koji je režim bjesomučno gazio potonjih četiri godine.

Ali valjda tako biva kad se pravosudne institucije oslobode političkog uticaja i postanu batina u rukama političkih partija na vlasti. Tako biva kad decenijski spavači velikosrpskog nacionalizma u slobodi otvore svoje usnule oči i skontaju da je kucnuo čas osvete. A onda sprovedu svoj osvetnički pir. Organizujući progon onih kojima su još do juče ljubili ruke. Danas ljube ruke propovjednicima svetosavskog kulta, ali, ruka je ruka, važno da je ruka vlasti. Danas takvi jurišaju na svoje bivše idole, i to zbog intervjua?!

Samo koji dan prije nezapamćenog blama Tužilaštva najamnik režimskog glasila Vijesti poziva na hapšenje Đukanovića, pitajući se u maniru najzadriglijih egzistencijalista „ima li život smisla ako se ne utamniči Đukanović“?! I dok tako kevće s Terazija, ovaj režimski pisar na privremenom radu u Beogradu, nikako da razumije da njegov arhineprijatelj nije Đukanović, već sintaksa. Kad god se lati pera bude srče do koljena! Čini se da čak i njegov patron, nekadašnji novinar fabričkog lista, a već decenijama, zahvaljujući bivšem režimu, medijski tajkun i trovač, ne pati kad piše svoje propagandne uratke koliko pati terazijski megafon aktuelne vlasti. Ali, što se mora nije teško, pa tako i kolumnistima nekad crnogorskog lista nije teško pisati na zadatu temu. A tema njihovih pismenih zadataka je uvijek ista – Đukanović.

Kad je nastavnik Vučić dobre volje ponudi i drugu temu, i onda biraju. Đukanović, ili DPS. To su vječite teme ovih beogradskih đaka, koji bi u osnovnoj školi za svaki svoj sastav dobili jedinicu. Ali, tako kuca srce propagande. Norma se mora ispuniti. Važno je zatrpati sva nepočinstva režima, i to hiljadu puta recikliranim pričama o bivšem režimu. Ako imamo u vidu da je ovaj bilten vlasti bio medijski sponzor pokušaja državnog udara, a zatim i tzv. litija, onda nema mjesta čuđenju. Samo pamćenju. Koje mora zapamtiti one koji su Crnu Goru pretvorili u srpsku pokrajinu.

Apsurdnom reakcijom, a u vezi s intervjuom na Anteni M, Tužilaštvo nam jasno i nedvosmisleno kazuje da što je dozvoljeno in4s-ovima, borbama, vijestima i sličnom propagandnom otpadu, nije drugim medijima i njihovim gostima. Što je dozvoljeno Beogradu, nije Podgorici. Što je dozvoljeno srpskim medijima, nije ostalima. I tako redom, mogli bismo kenoovski do u nedogled varirati Jupitera i volove. Da budemo potpuno jasni – prvima je Tužilaštvo svojim (ne)činjenjem blagoslovilo goli govor mržnje, druge pak goni kad na mržnju odgovore.

Valjda bismo joj se trebali prepuštiti, bez otpora, bez glasa, kao domaćini čija tijela zapośedne zloduh. Ako se usudite odgovoriti na mržnju bićete proglašeni govornikom mržnje. A i Tužilaštvo će vas goniti po službenoj dužnosti. Kao što su gonili počivšeg Amfilohija Radovića, aktuelnog Jovana Mićovića, i druge prvake i sljedbenike kulta Svetog Save, za sve one govore mržnje?! Ne pamtite? Naravno da ne pamtite, jer se nikad nije dogodilo. Jer, da se vratimo prvoj stilskoj vježbi: „Što je dozvoljeno Jupiteru, nije volovima“, kako nas je u izlivima ljubavi zvao Amfilohije Radović.