Evropski vijek poniženja

Piše: Janis Varufakis

Godine 1842, poražena i slomljena Kina poslala je u Nanking svog najvišeg predstavnika, Ćijinga, da se sastane sa Henryjem Pottingerom, nemilosrdnim britanskim kolonijalnim guvernerom, da mu ovaj izdiktira uslove kineske predaje. Sporazumom potpisanim u Nankingu Kina se odrekla svega, a zauzvrat nije dobila ništa, osim poniženja. Sporazum koji je u štampi opisivan kao trgovinski dogovor bio je razlog za veliko slavlje trgovaca u Londonu. Kineskim pjesnicima je dao povod da stihovima ovjekovječe pretrpljenu sramotu koja do danas proganja ovu veliku zemlju.

Prošlog mjeseca, poražena i slomljena Evropska komisija poslala je Ursulu von der Leyen na Trumpove terene za golf u Škotskoj da potpiše sličan sporazum. Prikazan je kao trgovinski da bi se prikrila činjenica da je Evropa američkom predsjedniku dala sve što je zatražio, a zauzvrat nije dobila ništa osim poniženja. Zanimljivo je da za razliku od Kine 1842, Evropa nije prošla kroz rat. Bilo je dovoljno nekoliko mjeseci plašenja novim carinama – što je tehnika mučenja koju su zbunjeni evropski čelnici, povodeći se za zbunjenim američkim demokratima, u početku zanemarivali držeći se parole TACOS („Trump Always Chickens Out“ – „Trump se na kraju uvijek uplaši i odustane“).

Za evropske pjesnike ovo nije tema dostojna stihova o dubokom poniženju koje će decenijama bacati sjenku na naš kontinent, ali evropski političari su se već izjasnili. „Dan tame“, objavio je François Bayrou, francuski premijer. „Priznavanje slabosti“, rekao je Michel Barnier, pregovarač Evropske unije iz vremena brexita, koji vjerovatno zna ponešto o vođenju pregovora s pozicija krajnje arogancije.

Elementi trgovinskog sporazuma između EU i SAD krajnje su ponižavajući za Evropu. Roba iz Sjedinjenih Država izvoziće se u Evropu bez carina, dok će evropski izvoz u Sjedinjene Države biti opterećen paušalnom carinskom stopom od 15%, i zapanjujućih 50% za čelik i aluminijum. A to je tek početak.

Evropljani su se obavezali da ukinu sve već postojeće ili planirane poreze na kapital u oblaku velikih tehnoloških kompanija, a ponudili su i velike novčane priloge ne bi li odobrovoljili predsjednika: 600 milijardi dolara novih investicija u američku ekonomiju i 750 milijardi dolara za američku naftu i gas dobijene frakovanjem do kraja 2028. To je impresivan ček na 1.350 milijardi dolara – što ne uključuje milijarde koje evropske vlade duguju za američko naoružanje (ako namjeravaju da ispune data obećanja o izdvajanjima za NATO).

Dajući takva obećanja Ursula von der Leyen je očigledno zanemarila ključnu lekciju koju je Evropa morala da nauči iz Trumpovog prvog mandata: propust da se Trumpu ponudi gomila novca nosi veliki rizik, ali davanje obećanja koja se ne mogu ispuniti još je opasnije.

Pored toga što Evropska komisija nema načina da naćera privatne kompanije da šalju novac u Ameriku, postoji još jedan problem: ni obećani novac ni potrebni kapaciteti ne postoje. Naravno, njemački proizvođači automobila i hemijske kompanije već ulažu u Sjedinjene Države da bi zaobišli Trumpove carine, ali to nije ni blizu obećanih 600 milijardi u sljedeće dvije i po godine. Što je još gore, najavljena kupovina američkih energenata u vrijednosti od 750 milijardi dolara (250 milijardi dolara godišnje u sledeće tri godine) spada u domen fantazije: godišnji izdaci EU za energiju daleko su ispod tog nivoa. Takođe, američki frakeri ne mogu da ponude Evropi toliko nafte i gasa, čak i ako bi Evropljani bili voljni i imali dovoljno novca da ih kupe.

Zar Trump to ne zna? Naravno da zna. Mislite li da je zaboravio neispunjena obećanja Jean-Claudea Junckera? Niko se toga ne sjeća bolje nego sadašnji američki predsednik, što se može viđeti iz njegovog pogleda. Sve ovo neopisivo mu prija. Dobiće savršenu priliku da zlostavlja Evropljane koje već dugo mrzi sa strašću koja ne posustaje. Pored toga što je umanjio američki trgovinski deficit i stavio u džep znatne prilive od carina, Trump sada može da se raduje trenutku kada će Evropska unija prekršiti data obećanja. Kada se to dogodi, u poslednjoj godini svog mandata isposlovaće niz novih ponižavajućih ustupaka pozivajući se na prekršene dogovore.

Kada uporedimo trgovinski sporazum EU i SAD sa sporazumom potpisanim u maju između Velike Britanije i Sjedinjenih Država primijetićemo da je u pregovorima s Keirom Starmerom Trump bio mnogo nježniji. Ne, to nema veze s ekonomijom. Nije ga motivisala ni anglofilija ili veća odbojnost koju osjeća prema Ursuli von der Leyen. S njegovog stanovišta, za takav tretman Velike Britanije postoje mnogo važniji razlozi, dovoljno važni da se zbog njih sukobi s američkim proizvođačima automobila koji ne mogu da veruju da je sada jeftinije uvesti automobil iz Britanije (bez djelova proizvedenih u SAD) nego vozilo Forda ili General Motorsa sastavljeno u Meksiku ili Kanadi (iako je većina djelova proizvedena u Sjedinjenim Državama).

Šta bi mogao biti motiv iza njegove spremnosti da se izloži oštrim napadima pripadnika MAGA pokreta zarad dobrobiti britanskih proizvođača automobila, od kojih mnogi čak i nijesu u britanskom vlasništvu? Najkraće rečeno, uvođenjem paušalne carinske stope od samo 10% (uključujući automobile), što je 5% ispod ekvivalentne stope za Evropsku uniju, uz ukidanje carina na čelik i aluminijum, Trump je iskopao dovoljno dubok jaz između Londona i Brisela da će čak i najzagriženiji zagovornici povratka u Evropsku uniju izgubiti volju da nastave borbu. Raduje ga pomisao da je rezultate brexita, ranog vjesnika njegovog prvog izbornog trijumfa, učinio konačnim i nepovratnim.

Prije prihvatanja sopstvene verzije sporazuma iz Nankinga, vođstvo Evropske unije prošlo je kroz četiri faze mirenja sa sudbinom, iste četiri faze kroz koje su prolazili britanski pregovarači iz vremena brexita: od „Uzvratićemo ravnom mjerom ako se usude da nas pritisnu“, preko „Mogli bismo da uzvratimo ako budemo morali“ i „Nikakav dogovor je bolji od lošeg dogovora“, do „Očajni smo, dajte nam bilo šta“. Dok se u Briselu i evropskim prijestonicama rasplamsava debata o odgovornosti za takav ishod, dva pitanja traže odgovor. Đe su evropski lideri pogriješili? I šta su mogli da urade drugačije da bi izbjegli poniženje i spriječili još veće ekonomske teškoće?

Prije svega, evropski pregovarači načinili su tri neiznuđene greške u rasuđivanju. Prvo, pretpostavili su da će veličina jedinstvenog tržišta Evropske unije nadjačati svaki drugi faktor. Ali pogriješili su. Ako postoji veličina važnija od svih drugih, onda je to vrijednost evropskog trgovinskog suficita prema Sjedinjenim Državama. Činjenica da taj suficit premašuje 240 milijardi dolara godišnje garantuje da će svaki trgovinski rat između Sjedinjenih Država i Evropske unije nužno štetiti Evropi mnogo više nego Americi.

Drugo, kao što je moj kolega Wolfgang Munchau već primijetio, Evropljani su precijenili značaj deficita Evropske unije prema Sjedinjenim Državama u sektoru usluga kao mogućeg aduta koji će Brisel koristiti u pregovorima. Amerikanci mogu sasvim lijepo da žive bez Hermesovih šalova, francuskog šampanjca, grčkih maslina i poršea, dok bez usluga koje im pružaju Google, YouTube, Instagram i WhatsApp Evropljani ne bi izdržali ni sat vremena.

Treće, i ključno, bili su uljuljkani zabludom da će na prvi znak nezadovoljstva na američkim tržištima roba i kapitala Trump morati da odustane. Predugo su se držali uvjerenja da će carine generisati politički neprihvatljivu stopu inflacije potrošačkih cijena i deflaciju na berzama u SAD. To se nije dogodilo iz razloga koje je Brisel trebalo da predvidi.

U situaciji rasta cijena potrošačka tražnja u Americi brže reaguje na nagle skokove (ekonomskim žargonom, elastičnija je) nego što je to slučaj s evropskom potrošačkom tražnjom i ponudom evropskih izvoznika. Zato je mercedes proizveden u Njemačkoj uvijek bio jeftiniji u Njujorku nego u Štutgartu i zato danas znatan dio tereta carina apsorbuju evropski izvoznici koji na američke potrošače prebacuju tek djelić novonastalih troškova, zbog čega je inflatorni pritisak umanjen. Što se tiče američkih berzi, izgleda da su berzanski trgovci trenutno više zaokupljeni investicijama u veštačku inteligenciju, ogromnim poreskim olakšicama koje im je Trump isporučio i dodatnim godišnjim prilivima od carina u vrijednosti od 300 milijardi dolara. Previše su opijeni „iracionalnim obiljem“ da bi razmišljali o mogućim lošim makroekonomskim efektima Trumpovog igranja s carinama.

Ali pretpostavimo na trenutak da su lideri Evropske unije sve to predvideli. Osnovno načelo vođenja pregovora kaže da ako ne možete da dozvolite sebi da ustanete od stola bez dogovora, onda nema svrhe ni da pregovarate – bolje je nastupiti kao molilac, poput Ursule von der Leyen. Dakle, šta je Evropska unija mogla da uradi drugačije, s obzirom na to da ne raspolaže luksuzom kineskog pažljivo razvijanog pregovaračkog oružja u obliku rijetkih minerala i širokog spektra osnovnih dobara bez kojih Amerikanci ne mogu da žive? Evo prijedloga.

Prvi zadatak Evrope jeste da smisli kako da onih 240 milijardi dolara američkog deficita nadoknadi domaćom agregatnom tražnjom, za slučaj da trgovinski suficit prema Sjedinjenim Državama zaista nestane. Na primer, Evropski savet bi mogao da objavi agregatni proizvodni investicioni program u vrijednosti od 600 milijardi eura godišnje koji bi se finansirao izdavanjem obveznica Evropske investicione banke. Sama najava Evropske centralne banke da će po potrebi stati iza obveznice EIB bila bi dovoljna da se troškovi finansiranja zadrže na veoma niskom nivou. Evropa u tom slučaju ne bi više zavisila od Amerike za održavanje agregatne tražnje.

Takođe, Evropska unija treba da odustane od carina i sankcija na ključne kineske zelene i digitalne tehnologije koje je uvela inspirisana potezima Sjedinjenih Država, i treba da postigne dogovor s Pekingom koji će uključivati koordinisane mere za fiskalnu ekspanziju i uzajamne bezbednosne garancije. EU treba da uvede oporezivanje tehnoloških kompanija u oblaku po stopi od 5% na sve digitalne transakcije za kompanije s prihodima većim od 500 miliona evra godišnje (nezavisno od toga đe im je sjedište). Takođe, Evropska unija treba da ukine drakonski „zakon protiv zaobilaženja“ prava intelektualne svojine koji su nametnule Sjedinjene Države, a koji narušava slobodnu konkurenciju tako što stavlja van zakona korišćenje jeftinijeg generičkog tonera u vašem štampaču, zabranjuje poljoprivrednicima da sami popravljaju svoje traktore i sprječava osobe s invaliditetom da naprave čak i najmanje modifikacije na svojim kolicima na električni pogon. I konačno, Evropska unija bi mudro postupila ako bi po fazama i postepeno redukovala kupovinu američkog tečnog gasa i oružja proizvedenog u Sjedinjenim Državama.

Činjenica da se o takvim opcijama u Briselu čak i ne razgovara daje jasnu sliku o stanju današnje Evrope. Nastupajući sa suptilnošću buldožera, Donald Trump je jasno pokazao da Evropska unija više nije sposobna da zamisli sebe kao suverenu silu i da je spremna da u atlantističkoj imperiji ne bude ništa više od vazala. Za razliku od Kine 1842, Evropska unija je ovo poniženje izabrala svojom slobodnom voljom.