Ponižavanje boljih od sebe

Piše: Nadežda Milenković 

Predsednik Srbije je pokrenuo kontraofanzivu. Čuveni kontraš svemu što je na opšte dobro, svemu normalnom i pristojnom, svemu prosvetiteljskom i modernizujućem, sada hoće da lupi finalnu kontru protestima.

Serijski davač svega što se nekome moglo dati – kosovskih institucija, prirodnih resursa, koruptivnih poslova, oprosta od krivičnog gonjenja, državnog zemljišta koje se posle otkupljuje za basnoslovne svote – sada je odlučan u nameri da ne da Srbiju njenim žiteljima, fakultete profesorima i studentima, pare državnim samoupravama, parlament poslanicima, izbore biračima, crkvu vernicima.

Čovek koji ne ume ni sa onim što ima, sada i formalno ide u okupaciju teritorija. Osvojio je prostor ispred Predsedništva, obeležio ga čadorima, okupirao je slobodnu teritoriju novosadskih fakulteta i rektorata i obeležio je dekanima i rektorom, osvojio i poslednju policijsku jedinicu (obeležiće je novim načelnikom SAJ-a), organizovao puzeći puč na Ujedinjene Medije, poznate kao „Šolakovi“, a bogami merka i internet.

Umesto vanrednog, odlučio je da proglasi ratno stanje.

Mora da je užasno biti predsednik Srbije. Ne predsednik kao takav, već predsednik kao ovakav kakvog trenutno imamo.

Sve što jeste, sve što je oduvek bio, sažeo je u jednu lapidarnu autobiografsku rečenicu. „Drago mi je što su počeli da ponižavaju bolje od sebe“, rekao je. Govoreći o košarci (!). Čovek koji pod stare dane studira za košarkaškog trenera.

Jer predsednik Srbije ne može da pobegne od sebe čak ni kad nam govori o benignim sportskim manifestacijama. Na koje, opet ne žaleći naših para, šalje svoje službene huligane ne bi li i u inostranstvu sprečavali nepoželjno skandiranje. Još da je mogao da spreči ispadanje naše reprezentacije i tako produži uživanje u ponižavanju boljih od sebe, gde bi mu kraj bio.

Srećom, ostaje mu domaći teren za ponižavanje boljih od sebe, a tu je on suvereni selektor, trener i plejmejker. Ili je bar bio do nedavno. Da je ovo ono dirljivo filmsko Varljivo leto, otac porodice bi vratio televizor iz podruma jer je predsednik rekao da su studenti u pravu, a mlađi sin bi ga začikavao sa „manje vina, manje vina…“. U ovom, ne manje filmičnom varljivom letu, predsednik Srbije ukida televizije i nema nikog ko bi ga opomenuo da pazi šta i koliko unosi u sebe pre nego što se nama unosi u lice na konferenciji za kamere.

Sa druge strane, to je bila i jedina ljudskost koju je pokazao. Ljudski je da pokušavaš da zbijaš šale kad se ne osećaš prijatno. Samo, ako si duhovita osoba, kao neko iz Indeksovog pozorišta, pa na kremaciji glasno primetiš da je onaj što skuplja bukete uhvatio bidermajer, to ljudima oko tebe donese prekopotrebno rasterećenje od preteških emocija. Ali, kad si neduhovit, tvoje keženje nad prebijenim i bojnim otrovima zasutim ljudima zaliči na ono što se u psihologiji zove „smeh pod vešalima“, nazvano tako jer su se osuđenici u Engleskoj, na radost publike, sprdali na svoj račun u poslednjim trenucima pred pogubljenje.