Ništa nije kako jeste

Za Antenu M: Aleksandra Bosnić Đurić

Prijateljica iz Crne Gore pitala me je, osetno uznemirena, da li je on to izveo vojsku na ulice... Odgovorila sam da nije, da zapravo jeste, ali da nije tako kako izgleda, već da je povod vojna parada koja će se uskoro dogoditi u Beogradu. Dodala sam i da to što tako izgleda nije slučajno i da je u čitav prizor tenkova koji gule beogradski asfalt, po svemu sudeći, uračunat i efekat koji je lociran negde između zastrašivanja i projektovane zebnje. U Srbiji je krajem leta 2025. godine naporedo s rastućom policijskom represijom očigledna i (retko kada viđena u ovom formatu) ekalacija simulacije, proizvođenje autoritarne nad-stvarnosti  ili paralelne realnosti, kako se najčešće kvalifikuje u javnosti. Ova hiperprodukcija inverziranog poretka sačinjena od pervertirane retorike, fabrikovanih događajnosti i „obrnute“ slike u režimskim medijima, polako postaje onaj specifični sastojak poslednjeg autokratskog režima u Srbiji, koji će, u godinama koje slede, posebno biti izučavan... Jer je prevazišao čak i uobičajena dejstva i prirodne limite crne propagande u represivnim sistemima.

U subotu, 13. septembra, organizovani su skupovi Građani protiv blokada, a kao odgovor na ovu režimsku „domišljatost“ dogodili su se i kontra-skupovi u Novom Sadu, Šapcu, Beogradu, Čačku, Nišu, Kragujevcu, Inđiji, Pančevu, Kraljevu... U ovim gradovima građani su, kako kažu, branili svoje gradove od sve malobrojnijih pristalica vladajuće stranke i ucenjenih ili plaćenih „boraca protiv blokada“, dovedenih, uvek po istom scenariju, autobusima iz okolnih gradova i mesta. I dok su, uglavnom vremešni, „antiblokaderi“ nosili crvene, plave i bele balone i natpise „Želim da živim normalno“ i „Želim da učim“, građani koji su branili svoje gradove poručivali su im da nisu dobrodošli a te su se poruke razlikovale u lokalnim varijantama. Tako je u Petrovaradinu poručeno -  „Marš iz moje avlije!“, u Šapcu – „Šabac neće biti Ćacilend!“, a u Nišu su prostorije SNS-a oblepljene čituljama toj stranci... Gradonačelnik Kraljeva ispraćen je zvižducima, a na Voždovcu je policija u opremi za razbijanje demonstracija morala da potisne građane Zbora Voždovca da bi predsednik Srbije tuda mogao da prođe sa svojim pristalicama u koloni. Uglavnom, policija je svuda zaustavljala građane kako ne bi došlo do kontakta s organizovanim skupovima anti-blokadera i kako ništa ne bi umanjilo utisak „podrške režimu“. Ovaj simulirani, režirani bunt, samo je još jedan u dugom nizu pokušaja autokratskog režima da promeni opšti utisak u javnosti o sopstvenom predstojećem padu, utisak da je ogromna većina građana probuđena i da zahteva promene.

Karakteristične posledice represivnog modelovanja stvarnosti, poslednjih trinaest godina u Srbiji, bile su percepcije „dobrovoljnog“ i „slobodnog“ prihvatanja i prepoznavanja kreiranih „polu-istina“ kao i osećanja „samostalnog“ donošenja odluka u vezi sa plasiranim sadržajem. Konsekventno, agilno i kontinuirano represivno kreiranje informacija tako je u isti mah kreiralo i nekritičku javnost, društvene grupe koje su bez obzira na evidentne i podrazumljive diferencije ostajale istomišljenička masa, paradoksalno dezorijentisana (jer je orijentisana isključivo prema centru moći) politička zajednica lišena političkog (vremenom i svakog drugog) etičkog kodeksa.

Ovakvu nezdravu, istomišljeničku, od strane centra moći instruiranu i destruiranu društvenu zajednicu moguće je definisati i kao „iskvarenu zajednicu“, kao zajednicu u kojoj su ljudi prepušteni proizvoljnoj volji vladara. Kako nalazi Vukašin Pavlović, politička zajednica koja nema politički etos jeste iskvarena zajednica, zajednica u kojoj su građani prepušteni na milost i nemilost centrima moći. Kao takva,  ona je nezdrava i bolesna zajednica, a njena moć je destruktivna, jer iako sebe hrani, istovremeno proždire društveno tkivo oko sebe, ali samim tim i sebe.

Ovako neograničena i razarajuća priroda političke moći najeksplicitnije je ispoljena u vremenima tiranije i despotijama. Na primeru Kanetijeve metaforičke analize interakcije mase i moći, Pavlović ukazuje na tri faze uspostavljanja, razvoja i zadržavanja moći kao faze koje su označene „hvatanjem“, „uspostavljanjem razmaka“ i „preoblikovanjem“, koje istovremeno upućuju na dve dimenzije moći: instrumentalnu i destruktvinu – ako se instrumentalni karakter moći iskazuje kao preoblikovanje, a destruktivni karakter moći kao uništavanje, onda je jasno u kojoj se fazi trenutno nalazi društvo u Srbiji.

Ili, kako je pisala Hana Arent: „Totalitarna dominacija teži da probrazi samu ljudsku prirodu“. Međutim, u trenutku kada građani „povrate sposobnost da misle i samostalno prosuđuju, kada ih strah više ne sputava, čini se da vradžbina nestaje. Moć totalitarizma leži u izolaciji, a njegov pad počinje onda kada ljudi počnu da govore i deluju zajedno“. Uprkos brutalnoj represiji kojoj su pre samo sedam dana podvrgnuti građani Novog Sada, oni su se opet okupili na masovnom potestu koji, kako se čini, u ovom gradu više neće prestajati dok traje ova vlast. Njihove protestne poruke bile su: „Slobodo, evo nas“ i „Pir je završen – sloboda dolazi!“.

I nema razloga da ne verujemo ovim porukama. Jer, svako poigravanje s inverziranjem realnosti ima i svoje povratno dejstvo. Ovaj preokret počiva na tome da se autoritarna igra bazirana na apsolutnoj arbitrarnosti i odsustvu bilo kakve realnosti ne ograničava samo na „objekte“ kojima je namenjena, već njen razarajući učinak zahvata i samog pokretača.

A tada ni za njega ništa nije kako (izgleda da) jeste.