Za Antenu M piše: Aleksandra Bosnić Đurić
U iščekivanju, po svoj prilici, najvećeg komemorativnog protestnog okupljanja u Evropi koje će se dogoditi 1. novembra, tamo gde je mučna faza raspleta trenaestogodišnje autokratske uzurpacije Srbije i počela – u Novom Sadu, jedino što je svim protagonistima savršeno jasno jeste da je „strah promenio stranu“. Ovako ili slično, naslovljeni su mnogi protestni transparenti i poruke, ali i mnogi tekstovi i analize aktuelnog procesa oslobađanja države i društva.
A taj je proces istovremeno i težak i takav da donosi olakšanje, i mučan i svečan, često zbunjujuće paradoksalan u svojim različitim ideološkim predznacima, proskribovan kao „obojena revolucija“ ili „pro-rusko desničarski manevar“, „ekstremističko-teroristički“ pokušaj da se, osim novosadske nadstrešnice, uruši i država, koja u projekciji svojih sadašnjih vlastodržaca nije i nikada ne bi trebalo da bude u vlasništvu svojih građana, nego u njihovom.
Nazivan i stigmatizovan na razne načine, gušen i osujećivan svakodnevno, različitim metodama i tehnikama, nekada veoma represivno i surovo, nekada vešto i „operativno“, ipak je postao neotuđiv san o slobodi većine građana u Srbiji. Nesaznatljivost realnosti, propagandno-dezinformaciona izmaglica, strah, ponižavanje, (ne)kažnjivost i teror, stubovi autokratsko represivnog repertoara, nakon dvanaest meseci studentskog i građanskog bunta, sada je to već jasno i najskeptičnijima, nisu režimu doneli očekivane efekte i rezultate. Naprotiv.
Studenti i građanski bunt: strah je promenio stranu, naslov je i analize Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. U Uvodnoj napomeni autori ukazuju da publikovana analiza-izveštaj nema ambiciju da obuhvati celokupnu situaciju u Srbiji, već da ukaže na dubinu jednogodišnje krize, „bez naznaka rešenja koje bi društvenu tenziju vratilo u političku sferu i omogućilo dijalog“. Autori ekspliciraju da su studentski protesti pokrenuli čitavo društvo i da prvi put posle nekoliko decenija predstavljaju autentičnu reakciju na unutrašnje probleme – korupciju, kriminal, autoritarnost, netoleranciju i nefunkcionalnost institucija, kao i da pokušaji predsednika Srbije da pažnju javnosti preusmeri na druga žarišta – u Republiku Srpsku, Crnu Goru i na Kosovo – nisu uspeli.
U izveštaju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, koji je ovih dana predočen javnosti, najpre se analizira zatečeno stanje u društvu, informacije o stanju se rezimiraju, a potom se ukazuje na set preporuka koje bi vodile oporavku institucija i vrednosnih sistema. Izveštaj je, istovremeno, i svojevrsni hronološki pregled jednogodišnje studentsko-građanske pobune i u njemu su, između ostalog, vrlo detaljno objašnjena dva možda ključna mehanizma koja su ugrađena u kompleksnu dinamiku društvenih promena. Ova dva mehanizma pojašnjavaju i zbog čega je ovaj hod iz autoritarnosti ka demokratskom uređenju toliko težak. Naime, s jedne strane su građanske slobode koje su sistematski ugrožene, a s druge, ne samo odbrana političke moći već i „strah od raskrinkavanja“. „Neistomišljenici, naročito učesnici protesta, označavaju se kao „teroristi“, „anti-srbi“, „ustaše“, „državni neprijatelji“ i „veleizdajnici“ (...) Režimski mediji, uključujući televizije s nacionalnom frekvencijom i tabloide, imaju ključnu ulogu u ovom organizovanom linču (...) Kako su studentski zahtevi postajali sve glasniji, a protesti masovniji, uporniji i kreativniji, tako je i odgovor vlasti bivao sve rigidniji, perfidniji i agresivniji. U pitanju nije samo odbrana političke moći, već i duboki strah od razotkrivanja kriminalnih radnji u gotovo svim oblastima društva, koje bi mogle rezultirati višegodišnjim zatvorskim kaznama za pojedine nosioce vlasti“.
Za razliku od demokratskog uređenja, koje počiva na predvidljivosti funkcionisanja političkog sistema i njegovih institucija, autoritarni sistemi svoje postojanje baziraju na upravo suprotnom – na odsustvu bilo kakvog očekivanog poretka koji bi predstavljao orijentir za ponašanje građana, odnosno, predstavljao osnovu za njihovu integraciju u političku zajednicu. Ovo odsustvo normativne dimenzije nužno rezultira svojevrsnom pravno-političkom prazninom u kojoj je sve moguće i u kojoj sve zavisi od nepredvidljive volje autokratskog vladara. To, prirodno, proizvodi nesigurnost i strah kod građana zatečenih u ovakvom tipu poretka, budući da ne postoji bilo kakav set univerzalnih pravila koji bi regulisao politički život društva. Na taj način autokratski sistemi produkuju sopstvenu „stabilnost“.
Međutim, kada se desi momenat preokreta, a on je gotovo uvek neočekivan i nepredvidljiv, i kada sve rigidniji i agresivniji postupci autoritarnog režima prestanu da proizvode normativnu prazninu, odnosno, kada građani povežu svoje različite društvene i političke vrednosne orijentacije i prestanu da se plaše nepredvidljivog vladara, transfer straha menja sopstveni pravac. Dešava se svojevrsna inverzija - sada nesigurnost i neprozirnost budućih događaja obuzimaju upravo one koji su donedavno učestvovali u autoritarno-klijentelističkoj piramidi vlasti. Autoritarni vladar ne može da bude siguran u lojalnost svojih saradnika, a saradnici ne mogu da budu sigurni u to da neće biti žrtvovani u zlosrećnom razvoju događaja. Time se stvara ambis koji urušava autoritarni sistem u samog sebe, šireći se i produbljujući u meri u kojoj sve više aktera nestaje u njemu.
A to se, drugim rečima, dešava kada strah – promeni adresu.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR