Kad reke slobode izazovu potop

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Nakon što su u Crnoj Gori pokrenute litije, u Srbiji se pojavio “Apel za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori i regionu od strane Beograda”, poznat i kao Apel 88, jer ga je potpisalo toliko javnih ličnosti. U tom dokumentu je, između ostalog, pisalo: “Strateg, pokrovitelj, logističar i naredbodavac poslednjeg pokušaja destabilizacije Crne Gore je zvanični Beograd, odnosno vlasti Srbije, Srpska pravoslavna crkva i najveće opozicione stranke. (...) Upozoravamo da su mehanizmi destabilizacije Crne Gore jednaki onima osmišljenim devedesetih godina prošlog veka. I njihov cilj je isti: zadržavanje Crne Gore pod beogradskim velikodržavnim patronatom najsigurniji je način očuvanja ideje velike Srbije”. 

Na potpisnike Apela u srpskoj javnosti dignuta je čitava hajka, svi smo proglašeni za plaćenike, izdajnike, budale, izrode, pljuštali su udarci sa svih strana, i iz režimskih i iz opozicionih krugova. Sva dobronamerna upozorenja, kako iz Srbije tako i iz regiona, da se radi o sprovođenju u delo projekta “Srpski svet”, da se Aleksandar Vučić direktno meša u unutrašnje stvari druge države, između ostalog i silnim finansijskim injekcijama, da nije reč ni o kakvim težnjama za demokratskim promenama, već da SPC sprovodi svoju kleronacionalističku agendu – nailazila su na odbacivanje, prezir i nehajno odmahivanje rukom, i to u antirežimskom delu srpske javnosti.

Pravoslavni ‘mitinzi istine’

Ako nisu hteli da veruju nama, domaćim sumnjivcima, mogli su, recimo, da pročitaju ono što je u to vreme pisao Emir Imamović Pirke: “Litije i drugi vjerski performansi što ih SPC izvodi na ulicama Crne Gore u, kao, znak protesta, nisu ništa drugo nego pravoslavni ‘mitinzi istine’ i manifestativni oblici služenja politici koja Crnu Goru vidi kao srpsku Spartu, a Bosnu i Hercegovinu ili, barem, Republiku Srpsku, kao nastavak Srbije zapadno od Drine. Tom hegemonizmu dio sveštenstva dosljedno služi još otkako su shvatili da su ideje srpskih komunista i liberala poput Marka Nikezića, Koče Popovića, Latinke Perović i sve tako do Ivana Stambolića, ustuknule pred Slobodanom Miloševićem koji, istina, nije bio kakav vjernik, ali zato jeste bio itekakav okupator”.

Nije bilo šanse da bilo ko u antirežimskom bloku sasluša ovakve stavove i da malo razmisli o njima. Klicalo se u to vreme “rekama slobode” koje su preplavile crnogorske gradove, navijalo se za obaranje diktature i diktatora u susednoj državi, sveopšta histerija širila se diljem medija, društvenih mreža, u političkoj, društvenoj, kulturnoj i svakoj drugoj sferi života. Gotovo nikome nisi mogao da objasniš očigledno – da litije nisu nikakve “reke slobode”, da je ondašnja crnogorska opozicija pod Vučićevim patronatom, da mitropolit Amfilohije nije nikakav demokrata, nego zaštitnik ratnih zločinaca i proizvođač ubilačke ideologije, da je malo glupo pomagati Vučiću da obori vlast u Crnoj Gori. Niko ni da čuje.

Homogenizacija Srbije

Pod maskom verskih procesija, na litijama se srbovalo, branilo Kosovo i širile političke ideje iz ranih devedesetih. Litije koje su se odvijale pod sloganom “Ne damo svetinje” ujedinile su sve kojima je srpstvo na srcu i dovele do homogenizacije srpskog društva kakva nije viđena još od slavnih dana Miloševićeve Antibirokratske revolucije. Na istoj strani su se odjednom našli naprednjačka vlast i najveći deo opozicije, Milijana Baletić i Beogradski sindikat, sveštenici i intelektualci, Matija Bećković i Dragan Đilas, Čedomir Antić i Ivica Dačić, ljubitelji Ratka Mladića i protivnici diktature. 

Uglavnom, mudra srpska opozicija, opozicioni mediji i gotovo vaskolika opoziciona javnost dobrovoljno su asistirali Vučiću u promeni vlasti u Crnoj Gori, nakon čega je usledilo potpisivanje Temeljnog ugovora, četničizacija susedne države, ustoličenje Joanikija uz hektolitre suzavca i represiju nad građanima, podizanje spomenika koljaču Pavlu Đurišiću, zastrašivanje Bošnjaka, pisanje pretećih poruka sa podsećanjem na Srebrenicu, progon neistomišljenika, kriminalizacija kritičkih glasova i medija, i gomila sličnih nepodopština. Ispostavilo se da su famozne reke slobode izazvale potop, samo to onomad nije imao ko da vidi, ili nije želeo da veruje svojim očima, ili je naprosto lagao da ne vidi ono što je očevidno.

Kopernikanski obrt

Pre neki dan potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić gostovala je na jednom forumu u Rijeci i tom prilikom rekla sledeće: “Ja ne znam gde bismo se mi danas sklonili, s obzirom i na promenu vlasti u Crnoj Gori, koja je nekako slično kao i u Srbiji došla sa litijama. Znate, uticaj SPC-a je izuzetno veliki, ali nažalost ne u dobrom pravcu”. Kakav kopernikanski obrt! Baš lepo. Samo pet godina je bilo potrebno opozicionarima srpskim da shvate ono što je popriličan broj razumnih ljudi još u ono vreme video golim okom i napisao, crno na belo.

Nije loše, dobro im je krenulo. Ovim tempom, za 10 godina će shvatiti da Srbija treba da bude u Evropskoj uniji i NATO-u, za 15 da se treba suprotstaviti ruskoj propagandi koja nas upropasti, za 20 da bi se valjalo suočiti sa prošlošću i sprovesti tranzicionu pravdu, za 25 da valja odustati od hegemonističkih težnji prema susedima, za 30 da je prodaja NIS-a u režiji Borisa Tadića i Vojislava Koštunice bila veleizdaja, za 35 da bi možda bilo dobro da se rasvetli politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, za 40 da je duboko ukorenjena autoritarna kultura naš bazični problem, za 45 da je politika nizvodno od kulture, i tako redom.

Polako. Čemu žurba? Ima vremena. Život je pred nama. Što je brzo, to je i kuso. Vreme radi za nas. Ne treba prelamati preko kolena. Triput meri – jednom seci. Ne trči pred rudu. Samo lagano. Opušteno. Ne treba žuriti sa zaključcima. Polako, pa dokle stignemo. Polako požuri. Nigde ne žurimo. Protraćili smo onolike decenije, šta nas košta da prokockamo još koju, ima se – može se.

Objašnjenja kojih nema

Baš lepo što opozicionari konačno shvataju ono što je svakom sa dve funkcionalne moždane vijuge bilo jasno još pre pet godina, samo ovakve izjave nisu dovoljne. Mislim da nam dotična gospoda duguju još neka objašnjenja. Na primer – zašto su se tek sad opametili. Zašto nisu onomad rekli kako zaista stvari stoje? Ako im treba pet godina da shvate očigledno, koliko će im trebati da shvate neke komplikovanije probleme? Ako nisu u stanju da vide i pojme realnost, i to njene bolno samorazumljive elemente, kako misle da tu istu stvarnost koju uopšte ne razumeju – promene?

No dobro, zabasasmo mi predaleko. Realno, Srbija je u takvom stanju da će ko god da dođe na vlast posle pada naprednjačkog režima biti premija. Realno, da sad nahvataš grupu slučajnih prolaznika na ulici, da ih postaviš za ministre u Vladi Srbije, ti ljudi bi obavljali ministarski posao hiljadu puta bolje od aktuelnog sastava Vlade. Da bi neko bio bolji od sadašnje srpske vlasti dovoljno je da ne bude razbojnik i kriminalac, a to nije teško postići. Statistički posmatrano, poštenih ljudi je neuporedivo više od krimosa, pa je pravo čudo kako nas svako malo zajašu lopuže i ukoljice. Zanimljiv fenomen.

Meni se čini da ni danas ne bismo čuli narečeno opoziciono priznanje da su okolnosti malo drugačije. Recimo, da su studenti pozvali opoziciju na pravljenje zajedničkog fronta, pa da se opštenarodnoj pobuni pridružio i vrh SPC – druga bi se pesma pevala. Tada bi na čelu protesta stajao patrijarh Porfirije, a mi bismo ponovo slušali iste litijaške priče. Opozicioni političari bi bili uvereni da će im crkvena lica biti od ogromne pomoći u svrgavanju antinarodnog režima, pa nikom ne bi palo na pamet da nešto crkvi zameri.

Poraziti zlo

Da su patrijarh i njegovi pobočnici iole pametni, tako bi i bilo. Ovako, kad je već crkveni vrh stao uz Vučića i razbojničku družinu, opozicionari mogu da proslove koju i protiv crkve, sa sitnih pet godina zakašnjenja. Juče je bilo oportuno podržati četničke litije, danas je oportuno kritikovati crkvene vođe, sutra će oportuno biti nešto treće, a političari se povijaju kako vetar duva. Umesto da sami usmeravaju vetrove društvenoh promena u željenom pravcu, što im je prevashodni posao.

U kalkulantskom opozicionom rezonu počiva dobar deo srpske tragedije. Ne može se radikalno zlo, ono koje je srušilo Vukovar, opsedalo Sarajevo, etnički očistilo pola Bosne, ubijalo decu i trpalo ih u hladnjače, zakopavalo leševe u masovne grobnice, prekopavalo te grobnice i premeštalo kosti u nove jame, držalo ljude u konc-logorima, spaljivalo i pljačkalo, počinilo genocid – da se porazi kalkulisanjem, figom u džepu, gledanjem sitnog interesa, a još manje duvanjem u istu ideološku tikvu. Ne može se radikalno zlo pobediti manjim zlom, ili neutralnošću, politikom nit’ smrdi nit’ miriše, ni na istok ni na zapad, nezauzimanjem jasnog stava, mlakošću, bledilom, mediokritetstvom.

Za trajni poraz zločinačke ideologije i njenih sledbenika neophodna je hrabrost, srčanost, jasna ideološka opredeljenost, čista savest, sposobnost da se stvari vide onakvima kakve jesu, istinska borbenost za stvarne ljudske vrednosti. U suprotnom, sve je uzalud. Ko u potopu vidi reke slobode, obično ne završi na Nojevoj barci.