Rusi neće, mili rode, ljudska prava i slobode

 Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Zahar Prilepin, Putinov dvorski pisac i predvodnik ruske Z-književnosti, imao je pre neki dan izliv radosti i napad sreće na portalu RT. Domaći ruskokolonaši po hitnom postupku preveli su skoro ceo Prilepinov tekst, kao što to redovno čine, e da bi nas upoznali sa najnovijim izmislicama & besmislicama prvog pisca među ruskim dostavljačima, ili prvog dostavljača među ruskim piscima, svejedno.

Prilepin je inače poznat po tome što je 2022. godine osnovao u Državnoj Dumi “Grupu za istraživanje antiruskih delatnosti”, kako bi cenzurisao umetnike i kulturne delatnike koji nisu javno podržali agresiju ruske vojske na Ukrajinu. A poznat je i po tome što je aktivno učestvovao u ratu protiv Ukrajine, sa puškom u ruci, kao komandant paravojne jedinice.

Nakon što se maskirni pisac 2014. godine otisnuo na ratište, da malo osvaja tuđu zemlju, da ruši, pali i ubija po Donbasu, silno su se iznenadili razni ruski liberali, pogotovo oni koji su držali da Prilepinova proza nema nikakve veze s njegovom ideologijom. Tada je Mark Lipovecki, ruski književni kritičar i profesor na Kolumbiji, napisao podužu analizu Prilepinovih dela, pokazavši da je u njegovoj prozi od početka jasno prisutna autoritarna, nacionalistička, militaristička ideologija. 

Gori od četnika

U međuvremenu se književni inkvizitor i denuncijant totalno razobručio, pa na sva zvona objavljuje osnovne postavke svoje ideološke zadrtosti. U narečenom tekstu, objavljenom pod slavodobitnim naslovom “Zapadnjaci i liberali u Rusiji nemaju šta da traže – mi nismo evropski narod”, Prilepin se poziva na rezultate neimenovanog ispitivanja javnog mnjenja u Rusiji. Kad god se pomenu sociološka istraživanja, ruski liberali potežu uvek isti argument – u totalitarnoj i autoritarnoj državi nema sociologije, nema istinitih istraživanja šta građani misle, jer ljudi žive u neslobodi, pod jarmom i knutom, pa prosto prenose ono što tiranin očekuje od njih, dakle floskule zvanične propagande, u koje su i sami vremenom počeli da veruju, jer ništa drugo ne mogu ni da čuju.

Prilepinu te sitne začkoljice nimalo ne smetaju, budući da je jako zadovoljan rezultatima narečenog istraživanje. Zašto Putinov dvorski pisac kipti od sreće? Istraživanje je pokazalo da je patriotizam fundamentalni koncept za Ruse, to je najviša vrednost (čak 93 posto Rusa se tako izjasnilo). Na drugom mestu je – kolektivizam (91 posto). Na trećem mestu su visoki moralni ideali (85 procenata), a na četvrtom – jedinstvo naroda (84 odsto). Odmah iza toga sledi prioritet duhovnog nad materijalnim, šta god to značilo (82 posto).

Na poslednjem, desetom mestu stoje ljudska prava i slobode (jedva 23 posto). Sve obrnuto nego kod Evropljana, zato je Prilepin u trijumfalističkom raspoloženju. A posebno ga ispunjava ponosom što su kod Evropljana ljudska prava i slobode na prvom mestu, dočim su kod Rusa na začelju. Cinik bi rekao da pomenute vrednosti stoje bolje čak i kod srpskih četnika. Moj prerano umrli prijatelj i kolega Bojan Tončić podsećao je da se pomenute vrednosti pominju samo u jednoj pesmi, i to četničkoj - “Na planini, na Jelici”, gde se sastaju svi četnici i ističu svoje ciljeve: “Sastali se, pa govore, petokraku da obore,/ Petokraku, jer ne valja, ne da nama srpskog kralja,/ Ne da nama, mili rode, ljudska prava i slobode“. Eto, rusko javno mnjenje ne dobacuje čak ni do četničkog licemerja.

Bezvredni život

Dok Rusi izrazito cene kolektivizam, to jest odsustvo ličnosti, njeno utapanje u masu, kod Evropljana je ta vrednost na poslednjem mestu (jedva 11 procenata). Ali, ono od čega Prilepinu srce poskakuje u ritmu rafalne mitraljeske paljbe jeste sledeći rezultat istraživanja: “Na Zapadu, posle prava i sloboda, fundamentalni koncept je ‘život’ koji je na drugom mestu. U našoj zemlji, vrednost života se ne nalazi ni među prvih deset”.

Prilepinovoj sreći nikad kraja zbog činjenice da Rusi uopšte ne poštuju život, toliko je oduševljen prezirom prema postojanju da je život stavio pod znake navoda, kao nešto navodno, lažno, takoreći nepostojeće. Tja, cinik bi mogao Prilepinu da postavi logično pitanje: Ako uopšte ne ceniš život, ako ti je život poslednja rupa na krajnjoj svirali, zašto onda nisi mrtav? 

Doduše, već u sledećem pasusu Prilepinu je došlo do svesti da tu nisu baš čista posla, da prezir prema životu i nije tako poželjna osobina, pa je pokušao da se izvadi, ali uzaludan je to trud. Veli dvorski pisac: “U stvari, Rusi cene život, ali istovremeno postoji čitav niz koncepata koje stavljaju više od Evropljana. Zapanjujuće otkriće!” Da, da, toliko cene i poštuju život da im nije palo na pamet da ga stave bar u prvih deset vrednosti do kojih im je stalo. Patriotizam, kolektivizam, nacionalno jedinstvo, služenje otadžbini – sve im je to važnije od života.

Najbolji mužik je mrtav mužik

U dotičnom istraživanju pominje se i život, samo su ga ispitanici stavili na – 13. mesto. Pomislio bi cinik kako je čoveku da bi bio patriota, deo kolektiva, da bi se osećao kao deo jedinstvenog naroda, da bi služio otadžbini – neophodno da bude živ, ali izgleda da Rusi ne misle tako. Što je najluđe, nisu sasvim u krivu.

Mrtvi su idealno sredstvo za pumpanje patriotizma, pogotovo ako su pali na nekom bojištu. Takođe, mrtvima je mnogo lakše da budu deo kolektiva, recimo deo nacije, jer živi imaju tu nezgodnu osobinu da su aktivni i mogu da po svojoj volji odluče da pobegnu od tog svog kolektiva glavom bez obzira, kao što je to učinilo koje milionče Rusa nakon februara 2022, a među njima praktično i celokupna intelektualna i umetnička elita Rusije.

Uopšte, za svaku militarističku, totalitarnu ideologiju, pa i ovu Prilepinovu, mrtvi su kudikamo zgodniji materijal za upotrebu od živih. A od živih se očekuje da se ponašaju ne baš kao mrtvi, ali recimo kao nemrtvi, undead, zombiji su idealni podanici sveta o kojem sanjaju Prilepin i njemu slični totalitarci, fašisti i staljinisti, zato i sprovode totalno nasilje i kontrolu nad podanicima, evo već vekovima, kako bi živa ljudska bića preinačili u pokorno roblje. I odlično im ide, to treba priznati.

Povratak kreposnog prava

Na osnovu sumnjivih rezultata još sumnjivijeg istraživanja, u zemlji u kojoj relevantna ispitivanja javnog mnjenja nisu ni moguća, Prilepin dolazi do žuđenog zaključka, sve kličući i pocupkujući od radosti: “Ne možemo biti Evropljani upravo zato što smo suprotnost Evropljanima. Nismo im ni na koji način slični! Mi smo dijametralno suprotni! Zapadnjaštvo, u bilo kom obliku, može se nametnuti ruskom narodu samo privremeno i samo obmanom”. Rečju: “Neće među nama biti dogovora”. A tamo gde nema dogovora, gde ljudi ne mogu postići kompromis – ostaje samo fizička sila, rat, uništenje. Što dvorski pisac i priželjkuje iz dna svoje militarističke, pomalo zločinačke duše.

Ako su Rusima strane evropske vrednosti, ako im nije stalo ni do života, a ni do ličnih prava i sloboda, ne vidim zašto vladari Rusije, udruženi sa ovim intelektualnim prilepcima, ne bi lepo vratili uređenje iz davne prošlosti, uveli ponovo kreposno pravo, a devedeset posto stanovništva proglasili za mužike, odnosno robove. Pa da spahije lepo trguju živim i mrtvim dušama, kao što su onomad činili.

Mogle bi stotine miliona Rusa i Ruskinja i u ropstvu da neguju svoje osveštane vrednosti, i patriotizam, i kolektivizam, i jedinstvo naroda, a pogotovo prioritet duhovnog nad materijalnim, pošto ionako ne bi posedovali nikakvu imovinu, već bi oni sami bili tuđa imovina. A i Prilepinu bi dobro došlo par hiljada duša u privatnom vlasništvu, uz nekoliko sela i oveći zemljišni posed, pošto ionako žudi za ruralnim životom.

Falsifikovanje Puškina

No dobro, crni humor na stranu, nije sve to tako jednostavno kao što dostavljač sklon simplifikovanju predstavlja. Za početak, ako toliko mrzi evropske vrednosti, zašto nije u rubaški i kaftanu, nego nosi mrsku zapadnjačku odeću? Zašto ne piše perom i mastilom, nego kucka po tastaturi? Zašto se ne vozi trojkom, nego automobilom? Zašto koristi sve zapadnjačke materijalističke blagodeti, ako mrzi sve zapadno i još tvrdi da mu je duhovno uvek ispred materijalnog?

Cela Prilepinova konstrukcija pada na tom osvedočenom licemerju, koje posebno dolazi do izražaja u jednom falsifikatu iz njegovog teksta. Naime, Prilepin se dosetio da citira Puškina, kako bi utemeljio svoje ideološke floskule. Veli Putinov ordonans: “Upravo na tome su liberali, sa svojim obljutavilim ‘pravima i slobodama’, jednom za svagda izgubili u Rusiji. Međutim, Puškin ih je na to upozoravao (‘Ne cenim mnogo kabasta prava’), ali oni nisu poslušali”.

Navedenim stihom počinje Puškinova pesma “Iz Pindemonta”, veliki ruski pesnik je sopstvenu pesmu predstavio kao prevod italijanskog poete Ipolita Pindemonta, da bi izbegao cenzuru. Prvobitni naslov je bio “Iz Alfreda Misea”, ali pošto je francuski pesnik bio prilično liberalnih nazora, što u carskoj Rusiji nije imalo dobru prođu, Puškin ga je zamenio Italijanom. Prvi stih nije baš dobro preveden, prava nisu kabasta, već uzvišena, naširoko poznata, slavna, glasovita.

Zarad vlasti, zarad livreje

Puškin zaista počinje pesmu nebrigom za glasovita prava, ne gunđa što su mu bogovi uskratili udeo u sprečavanju careva da ratuju, ne brine ga mnogo da li štampa slobodno obmanjuje budale ili osetljiva cenzura ograničava planove humorista u časopisima. Pesniku je potrebna drugačija sloboda, da ne zavisi ni od cara ni od naroda, Bog s njima: “Da nikome ne polažem račun, da služim i ugađam samo sebi; zarad vlasti, zarad livreje da ne savijam ni savest, ni misao, ni vrat; da lutam tamo-amo po svojoj ćudi, diveći se božanskoj lepoti prirode, radosno drhteći pred delima umetnosti i nadahnuća, ganut i zanesen. To je sreća! To su prava...”

Od svih pesnika, našao je Prilepin baš Puškina da krivotvori, pripisijući mu da je bio protivnik ljudskih prava i sloboda, a Puškin upravo u citiranoj pesmi žudi za slobodom i pravima. Prilepin koji bi da se umili caru Putinu i neprekidno se poziva na narod, falsifikuje pesnika koji ne želi da zavisi ni od cara, ni od naroda.

I to pesnika koji je zbog svojih stihova i liberalnih, ateističkih ideja stradao od ruskih vlasti, bio je prvobitno osuđen na progonstvo u Sibir, ali mu je kazna ublažena na zauzimanje njegovih prijatelja, pre svega istoričara i pisca Nikolaja Karamzina, pa je proteran u Kišinjevo. Puškin se u epigramima rugao arhimandritima, načelniku careve kancelarije i samom caru, a Prilepin se ulaguje visokim funkcionerima i caru Putinu, da parafraziram Puškina - zarad vlasti, zarad livreje savija i savest, i misao, i vrat. I još se poziva na Puškina!

Gde se od svih pesnika seti baš njega, mogao je kod nekog drugog da nađe neku vernopodaničku floskulu, bilo je i takvih pesnika u istoriji ruske književnosti. A s Puškinom se tako ne može. Davno je Marina Cvetajeva takvim krivotvoriteljima Puškina napisala: “Malo-malo pa se za puškinske kolibice / Lepite, jer sami ste – starudija!” I da je Puškinov genij “svladavanje / Učmalosti ruske”.

Neraskidive veze Evrope i Rusije

Uzeti Puškina kao sredstvo za dokazivanje da Rusi nisu evropski narod i da nemaju ništa s Evropljanima naprosto je čist idiotizam, bez primesa. Puškin se ugledao na Bajronovog “Čajlda Harolda” da bi napisao roman u stihovima “Evgenije Onjegin”, nije ni čudo što su ga zvali “ruski Bajron”. I sve druge forme koje je Puškin pisao – preuzete su iz evropske literature: lirske pesme, poeme, drame, pripovetke, eseje. A istim putem išli su i sledbenici rodonačelnika moderne ruske književnosti. Nisu Gogolj, Tolstoj, Dostojevski, Čehov i ostali klasici pisali nekakve vizantijske književne forme, akatiste, kondake, tropare, žitija, pohvale i slično, već su preuzeli žanrove i forme evropske literature, poglavito francuske, pa su pisali romane, novele, drame, pripovetke, kratke priče.

Upravo je ta mrska Evropa razglasila rusku književnost diljem sveta i dala joj mesto koje joj pripada. Evropljani su prevodili i promovisali ruske pisce, prvo Tolstoja, Turgenjeva i Dostojevskog, pa redom. Čehovljeve drame i dan danas se igraju po svim velikim zapadnim teatrima, pozorišni repertoari su nezamislivi bez “Ujka Vanje”, “Galeba”, “Tri sestre” i “Višnjika”. Na kraju krajeva, i taj Prilepin koji urla kako nema ništa sa Evropom, kako Rusi nisu evropski narod, ne piše hagiografije ni jektenija, nego tradicionalne evropske književne forme – romane i pripovetke, kakvi god bili.

Ukratko, bez Evrope ruska kultura ne bi ni postojala, a značajna dela na ruskom jeziku nastala su kad su ruski pisci počeli da dolaze u ozbiljniji kontakt sa evropskom kulturom i da trpe njen uticaj. Uostalom, polovina najznačajnijih književnih tekstova na ruskom napisana je upravo u toj omraženoj Evropi, počev od “Mrtvih duša” koje je Gogolj pisao u Rimu, pa redom.

I onda dođe nekakav književni inkvizitor koji bi sve te vekovne veze ruske i evropske kulture da preseče jednim udarcem mentalne sekire. I onda to ovi naši ruskokolonaši prevode i objavljuju po prokremaljskim portalima, a takozvani rusofili to gutaju kao nebesku manu i primaju ovakve budalaštine kao živu istinu. Što je sasvim logično, jer ovdašnji veliki rusofili ne poznaju rusku književnost i kulturu, baš kao što najveći srpski nacionalisti ne čitaju srpske pisce i nikako da nauče maternji jezik.