Okrutnost i posledice

Piše: Aleksandra Bosnić Đurić 

Tri hipoteze o trenutnoj fazi autoritarnosti u Srbiji, nažalost više nije potrebno posebno dokazivati. Izvan iskustvene spoznaje. Prva je da je prekomerna upotreba policijske sile logičan proizvod autoritarne strukture u agoniji, koja ne da državni aparat. Druga je da se policijska brutalnost u Srbiji „normalizovala“, a treća da „naša“ (građanska) policija odavno nije naša. Njihova iskustvena očiglednost, međutim, snažno upućuje na bizarnost tvrdnji režima da je još uvek, makar deklarativno, opredeljen za evropski put, kojem, kako kažu, nema alternative.

Jednako bizarno zvuče i istovrsne tvrdnje poslušnika srpskog režima u Crnoj Gori, iako je po svemu sudeći ova zemlja mnogo bliže članstvu u Evropskoj uniji od Srbije. Priče o pridruživanju Evropskoj uniji u oba slučaja deluju kao dobro smišljen proces dugog trajanja u kome će se poredak evropskih vrednosti rušiti iznutra, ukoliko autoritarna Srbija i, njenom populističkom verzijom velikosrpskog nacionalizma inficirana Crna Gora budu, ovakve kakve su sada, ušle u njen sastav.

Kada je reč o Srbiji, u njoj je već sasvim zavladala specifična autoritarno-represivna okrutnost, oličena u masovnom kršenju ljudskih prava, terorskim ispadima policije ali i nasilnim dejstvima opskurnih režimskih batinaško-kriminalnih falangi. Pristalice ovako ustrojenog  srpskog režima u Crnoj Gori kao da su ušli u neku vrstu zaveta ćutanjem, implicirajući da bi, verovatno i oni, da im se sutra pruži prilika i osvoje punu vlast, na identičan način branili svoje interese i pozicije od pobunjenog građanstva.

Aktuelni autokratski režim u Srbiji, dakle, ne samo što je razorio sopstvenu zemlju i društvo do neprepoznatljivosti (u odnosu na prvih deset godina dvadeset i prvog veka) nego je, u ozbiljnoj meri, razorio i demokratske potencijale u susednim zemljama. Sada je već više nego jasno da je područje Zapadnog Balkana opet zloslutno zaljuljano u pravcu podgrevanja uvek tinjajućih i nikada razrešenih konflikata.

U razgovoru za Radar sa Draganom Jovićevićem, Jelena Đorđević, sociološkinja kulture i nekadašnja profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu, precizno dijagnostifikuje da je u Srbiji „vlast razorila samo tkivo društva, obesmislila život, rasturila osnovne vrednosti, zamaglila granicu između dobra i zla, napravila ogroman jaz između bogatih i siromašnih“. Da je naterala „stotine hiljada da napuste zemlju, zaglupila brutalnom propagandom mase nepismenih i neobrazovanih, rasprodala zemlju, ukinula poštovanje prema znanju i kulturi i zamela trag svake lepote“. Na pitanje novinara da li smo se našli u nekoj vrsti zamke u kojoj ne popušta ni vlast, ni pobunjeni građani i kako vidi izlaz iz ovakvog stanja, profesorka Đorđević je odgovorila da ga za sada ne vidi, jer u Srbiji ne važe regularna sredstva pravne države niti ikakvi demokratski principi, dodajući ipak da „samo bespoštedna upornost građana i omasovljavanje pobune, stalne i organizovane, ali i sami gestovi vlasti, zasnovani na uverenju da represijom i surovošću može da smiri građane, može da pokrene ovaj status quo“. Dodala je i da bi studentski pokret borbu za „pravdu i ljubav“ trebalo da konvertuje na jezik konkretnih političkih programa za budućnost, ali i „da će mnogo toga zavisiti od tzv. stranog faktora“.

Povodom nagrade Lighthouse, koju joj je dodelio Beogradski centar za bezbednosnu politiku (namenjena je pojedincima koji pokazuju izuz etnu hrabrost, integritet i posvećenost javnom dobru), poslanica Evropskog palamenta iz Slovenije Irena Joveva je, u razgovoru s Ivanom Kešanski za Nova.rs, istakla da Evropska unija više ne bi smela da ima duple standarde i da je vrlo jasno šta su principi, šta su vrednosti i šta je demokratija, da su prva stvar demokratije pošteni i fer izbori i da „s evropskog nivoa“ sigurno neće dopustiti raspad demokratije ili nastavak autoritarnog režima „posebno ne u državi koja želi da bude deo Evropske unije i koja to zaslužuje, ne zbog vlasti i političara, već zbog ljudi koji zaslužuju bolju budućnost“. Građanima Srbije i studentima uputila je i ličnu poruku: „Možda će biti još gore nego što je sada, ali kada bude najgore – tada će početi da bude bolje. Zaista verujem da će dobro pobediti zlo. Želim da im poručim da ne odustaju, da ostanu odlučni i hrabri, jer oni nisu samo nada Srbije ili regiona – oni su stvarno nada Evropske unije i celog sveta“.

Negde u međuprostoru između dobrih i dobronamernih teorijskih i političkih eksplikacija realnosti u Srbiji dogodio se i najnoviji talas policijske brutalnosti, na skupu podrške auto-prevozniku Jaćimoviću i njegovom maloletnom sinu u Novom Sadu, u kojem je povređeno više studenata, žena i maloletnika. A samo par dan kasnije, dogodio se i napad na ekipu televizije N1 koja je pokušala da snimi prilog o režimskom utvrđenju- Ćacilendu. Nastavljena je i odmazda prema univerzitetskim profesorima, pa tako profesorki Jeleni Kleut na sednici Senata Univerziteta u Novom Sadu, 20. novembra, nije izglasan izbor u zvanje redovne profesorke - uprkos pozetivnim mišljenjima Izbornog veća Filozofskog fakulteta i Stručnog veća za društveno-humanističke nauke.

Juče se navršilo i godinu dana od prvog napada na studente tokom obeležavanja petnaest minuta tišine za stradale u padu nadstrešnice. Tokom tih godinu dana u Srbiji je, prema nezvaničnim podacima, održano preko 25 hiljada protesta, uhapšeno je i pritvoreno preko hiljadu građana, preko stotinu ljudi je dobilo otkaze zbog ućešća ili podrške protestima, a preko tri hiljade građana se suočava s prekršajnim ili krivičnim kaznama.

Iza ove nevesele evidencije režimske okrutnosti (sada već nemimikrirano beloruskog stila) koja će se sasvim izvesno i dalje pojačavati, krije se paradoks – rast brutalnosti je upravo proporcionalan opadanju političke moći autoritarnog režima. Iskustvo sopstvene nemoći da oblikuje poredak koji ima dobrovoljnu saglasnost većine građana, režim nastoji da kompenzuje sve intenzivnijom upotrebom fizičke sile. Time se, u skladu s elementarnom političkom logikom, nepovratno smanjuje legitimacijska osnova autoritarnog režima i produbljuje provalija u odnosu na sopstvene građane. Nastalu legitimacijsku prazninu popunjavaju drugi akteri, u ovom slučaju pobunjeni studenti i građani, a autoritarni režim, koji nije naučio lekciju da jedan političi poredak mora da počiva podjednako i na legalnosti i na legitimnosti, sebe sve više zatvara u bezizlaznu klopku.

Klopka je, u ovom slučaju, pravična posledica okrutnosti i predrasuda o njenom krajnjem učinku.