Za Antenu M piše: Tomislav Marković
Stvarnost Srpskog sveta postala je toliko paranormalna da deluje kao parodija, satira, literatura, fantastika, u svakom slučaju nešto primerenije fikciji nego realnosti. Vest glasi: „Rusko istorijsko društvo, na čijem je čelu Sergej Nariškin, direktor Spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije, donelo je odluku da osnuje svoje predstavništvo u Srbiji. Aleksandar Vulin postavljen je za predsednika saveta Predstavništva Ruskog istorijskog društva u Srbiji”.
Slavna ubilačka tradicija
Dakle, institucija na čijem čelu se nalazi direktor Spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije, osnovala je svoju podružnicu u Srbiji, navodno suverenoj državi. A čime se bavi Spoljna obaveštajna služba (SOS)? Zvanično, Spoljna obaveštajna služba “ima zadatak da obavlja obaveštajne i špijunske aktivnosti van Ruske Federacije”. Ta zloglasna organizacija je naslednica spoljnih operacija još zloglasnijih organizacija – Čeke, GPU-a, NKVD-a i KGB-a.
Dotične službe su, kao što znamo, pobile na milione sovjetskih građana u koncentracionim logorima i od Sovjetskog Saveza bukvalno stvorile pakao na zemlji. Pobijenima se ni do današnjeg ne zna čak ni tačan broj, ne zna se gde su im grobovi, geološke ekspedicije koje krstare po Sibiru često su otkrivale kosti zakopane u masovnim grobnicama u sibirskim nedođijama, o čemu je, recimo, svedočio pisac Sergej Lebedev.
O masovnim zločinima totalitarnog sovjetskog režima u našoj zemlji je objavljena obimna literatura, i to u vreme kada su te knjige bile zabranjene u SSSR-u, dovoljno je pomenuti “Arhilepag Gulag” Aleksandra Solženjicina, “Priče sa Kolime” Varlama Šalamova, te “Strah i nadu” i “Sećanja i razmišljanja” Nadežde Mandeljštam.
Ruski čovek na domaćem terenu
Ukratko, dobili smo zvaničnu rusku špijunsku ispostavu u Srbiji, pod maskom nekakvog Ruskog istorijskog društva, zajedničkog pručavanja istorije, stvaranja naučnih veza i sličnih providnih floskula. Nije nikakvo čudo što se na čelu srpske filijale našao baš Aleksandar Vulin. Reč je o personi koja je odlikovana Ordenom za saradnju ruske Federalne službe bezbednosti (FSB), koja je stavila Bezbednosno-informativnu agenciju u službu ruske agenture, te izvršila brojne operacije za njihov račun.
Najpoznatija akcija je obavljena dok je Vulin bio ministar policije, tada su u Beogradu prisluškivani ruski opozicionari, saradnici Alekseja Navaljnog. Opozicioni političar Vladimir Kara-Murza, jedan od učesnika sastanka u Beogradu, tvrdio je da je Vulin o tom sastanku obavestio prvog čoveka Saveta bezbednosti Ruske Federacije Nikolaja Patruševa, sa kojim se sastao u Moskvi. Tom prilikom, Vulin je Patruševu predao transkripte razgovora ruskih opozicionih aktivista, a na osnovu toga je uhapšen Andrej Pivovarov. Kasnije je uhapšen i sam Kara-Murza i osuđen na 25 godina robije. Aleksandar Vulin na čelu srpske podružnice Ruskog istorijskog društva – pravi čovek na pravom mestu.
Propagandna istorija Rusije
A čime se zvanično bavi Rusko istorijsko društvo? U suštini, to je organizacija čiji je osnovni zadatak stavljanje istorijske nauke u službu autoritarnog poretka, prekrajanje i šminkanje prošlosti, širenje takozvanog patriotizma kroz nastavu istorije, isticanje herojskih momenata, te brisanje svega što se ne uklapa u zamišljenu idealnu sliku o ruskoj povesti. Jedan od njihovih najznačajnijih projekata bilo je stvaranje jedinstvenog udžbenika istorije za srednje škole, na inicijativu Vladimira Putina.
Masovni ubica iz Kremlja tražio je da udžbenici budu oslobođeni unutrašnjih protivrečnosti i dvosmislenosti, da budu zasnovani na jedinstvenom konceptu i logici nepretrgnute ruske istorije i da nude zvaničnu ocenu istorijskih događaja, negujući poštovanje „prema svim stranicama naše prošlosti“. Drugim rečima, Putin je naložio istoričarima da odustanu od nauke, od istinskog bavljenja prošlošću i da deci pričaju bajke.
Mnogi istoričari i drugi stručnjaci u Rusiji oštro su kritikovali ovaj projekat. Govorili su kako je sam zadatak apsolutno neostvariv, jer sa stanovišta istorijske nauke nijedna istorijska činjenica ne može postojati niti se razumeti izolovano od različitih, a ponekad i protivrečnih ocena, te da samo poznavanje višedimenzionalne i složene istorije oblikuje aktivne i odgovorne građane. U suprotnom, istorija postaje spisak činjenica ili ideološka doktrina, herojski nacionalni mit. Grupa istoričara i profesora istorije pozvala je autore školskih udžbenika i akademske istoričare da bojkotuju konkurs za stvaranje jedinstvenog ruskog udžbenika istorije, upozoravajući da je cilj takvog konkursa stvaranje „falsifikovane, ali 'ideološki ispravne' verzije ruske istorije“.
Naravno, otpor je bio uzaludan, Rusko istorijsko društvo je izvršilo zadatak poveren od tiranina, pa su napravljeni jedinstveni udžbenici istorije. Istoričari su u njima brzo i lako otkrili brojne činjenične greške, ali koga briga za činjenice, dobro je poznato da su ta ogavna fakta vekovni neprijatelji ruskog naroda. Stručna javnost je primetila i da udžbenici u potpunosti ponavljaju narative ruske propagande, koji se redovno iznose u tok-šou emisijama na ruskoj televiziji, te da nema razlike između školskog udžbenika i histerije gostiju društveno-političkih tok-šou emisija.
Srpska škola tabloidne istorije
Dobro, ne bi se moglo reći da su takve tendencije tabloidnog prekrajanja istorije strane srpskom režimu i njegovim replikama ovih ruskih kvazi-istoričara. Recimo, u udžbeniku istorije za četvrti razred gimnazije u izdanju “Novog logosa”, može se pročitati: “Srbi u Crnoj Gori (oko 200 000) našli su se u posebno teškoj situaciji nakon osamostaljenja te republike 2006”. Ili: “Iako čine gotovo 30% stanovništva (oni koji se izjašnjavaju kao Crnogorci čine oko 45% stanovništva, prema popisu iz 2011. godine), a srpskim jezikom govori nešto manje od polovine stanovništva Crne Gore, Srbi su se našli u neravnopravnom položaju”. Ili: “Srpski narod je već dugi niz godina neravnopravan u Crnoj Gori”. Pardon, poslednja rečenica je zapravo objavljena u “Informeru”, ali se savršeno uklapa u citirani udžbenik.
A u udžbeniku stoji i ovo: “Tadašnja vlast u Crnoj Gori išla je toliko daleko da su srpski pisci proterivani iz nastavnih planova”. Sve citirane floskule iz udžbenika nisu nastale istorijskim istraživanjem, već su bukvalno prepisane iz raznih tabloida i preuzete iz tekstova kojekakvih naprednjačkih propagandista. Kuknjava nad promenama nastavnog plana i programa u Crnoj Gori mogla se pročitati bar hiljadu puta po srpskim tablodima.
Dovoljno je pomenuti tekst naprednjačkog poslanika Nebojše Bakareca “Otimanje srpskog nasleđa u Crnoj Gori” koji je objavljen u “Informeru”. Veli Bakarec kako je u Crnoj Gori “iz lektire izbačena većina srpskih književnika, ali i pisci drugih, nepodobnih nacija”, između ostalih i Dobrica Ćosić, a umesto njih – “ubačeni su nevažni ili anonimni autori”. Među tim “nevažnim ili anonimnim autorima” udarna pesnica naprednjačke propagande navodi i Andreja Nikolaidisa, Ibrahima Hadžića, Esada Mekulija, kao i čitav niz bošnjačkih i albanskih pisaca iz Crne Gore.
Svet mržnje, linča i zla
Eto, odavno smo savladali veštinu pretakanja tabloidnih laži i falsifikata u udžbenike istorije, tu nam pomoć Ruskog istorijskog društva neće biti potrebna. Pa čemu onda služi ogranak tog društva u Srbiji, osim što predstavlja rusku agenturu u stranoj zemlji? O tome je govorio friški rukovodilac predstavništva, inače jedinog van Ruskog sveta. “Rusko istorijsko društvo je tačka okupljanja svih onih koji Srbiju vide kao državu koja će se bez ikakvih ograda boriti za mirno stvaranje Srpskog sveta”, rekao je Vulin na osnivačkoj skupštini Ruskog istorijskog društva u Srbiji.
Jasno i glasno. Dakle, ovdašnja agenturna ispostava Ruskog istorijskog društva radiće na stvaranju Srpskog sveta, odnosno na ujedinjenju prostora na kojem žive Srbi, kako bi se briga o celom srpskom narodu vodila iz Beograda, kako to Vulin voli da kaže. Ukratko – služiće ponovnom pokušaju, ko zna kojem po redu, da se stvori velika, oveća, homogena, proširena Srbija.
Kako u stvarnosti izgleda taj zamišljeni Srpski svet, dodatno ojačan ruskom podrškom, vidimo ovih dana u Crnoj Gori. Na jedan mig Aleksandra Vučića, njegovi verni psi su zalajali i napravili atmosferu mržnje i progona Turaka, potom je nepoznat neko dobro organizovao pomahnitalu rulju koja je odmah krenula u linč. Igrom slučaja, bes rulje je usmeren prema Turcima, na njihovom mestu mogla je da se nađe bilo koja manjina, nacionalna ili kakva druga, bilo ko slab i nemoćan, krvožednoj masi potencijalnih ubica je sasvim svejedno koga će da prebiju ili prikolju.
Njihovo geslo glasi: Ubij! Zakolji! Da Šiptar / Turčin / Bošnjak / Hrvat / Slovenac / Crnogorac / peder/ lezbejka / Rom / panker / mladić sa dugom kosom / autošovinista / izdajnik / blokader / student / demonstrant / nastavnik / učenik / biciklista... ne postoji! Dobro, sve kategorije razumem, ali zašto biciklista? A zašto da ne? Svako može da postane žrtva fašizma, fašista nije izbirljiv. Tako je to u Srpskom i u Ruskom svetu mržnje, nasilja i zla. Pa ko voli – nek izvoli.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR