Za Antenu M piše: Tomislav Marković
"O, prošlosti, suviše dugo traješ", rekao je nadrealistički pesnik Dušan Matić. Prošlost koja uporno odbija da prođe, a odbija jer joj mi to ne dozvoljavamo, jer je stalno vadimo iz naftalina, glancamo i stavljamo na pijedestal ili oltar, u zavisnosti od potreba dana – to je jedan od konstitutivnih elemenata naših društava. Na prvi pogled se čini da su društva nastala nakon raspada Jugoslavije opsednuta prošlošću, ali taj utisak nije sasvim precizan.
Kako izgleda kad je neko zaista opsednut prošlošću možemo da vidimo, recimo, na primeru pesničkog opusa Konstantina Kavafija. Tu imamo na delu ono što pomenuti Dušan Matić naziva evokativnim vraćanjem prošlosti, kad poezija iznosi prošlost kao živu i podsticajnu, jer "jedino tako može sve da se dozove, kao što i budućnost može da se dozove".
Danas imamo posla sa nečim sasvim drugačijim, a ono što izgleda kao opsednutost prošlošću zapravo je privid, jer se radi o nečemu drugom. Opsednutost prošlošću bilo bi preciznije nazvati opsednutošću revizijom i falsifikovanjem prošlosti. Taj proces eskalirao je sa takozvanim "buđenjem naroda" i još takozvanijom "antibirokratskom revolucijom", odnosno sa Miloševićevim preuzimanjem svih dostupnih mu poluga moći nakon Osme sednice.
Revizija i relativizacija
Gradeći se i dalje levičarem u predstavi za široke narodne mase, Milošević je širom otvorio vrata povratku četništva preko svog "omiljenog opozicionara" Vojislava Šešelja i sličnih spodoba. Paravojne formacije bile su prevashodno četničke i delovale se u sklopu zvaničnih oružanih snaga. S druge strane, Franjo Tuđman je otvorio vrata povratku ustaštva, revidiranju istorije i relativizaciji uloge Nezavisne države Hrvatske koja se iz marionetske fašističke tvorevine odjednom prometnula u zalog hrvatske državotvornosti. Sličan proces odvija se i u Srbiji.
Vođa izdajničke četničke bande Draža Mihailović je rehabilitovan, kao i mnogi njegovi komandanti, neki četnički koljači su čak proglašeni za svetitelje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (na primer, Milorad Vukojičić Maca, sveštenik i četnik, predvodnik crne trojke koja je klala civile po Pljevljima i okolini). Tako smo došli u situaciju da su četnici i ustaše legitimne pojave koje uživaju ugled u javnosti, dok je partizanima prilepljen žig srama, stigma jugoslovenstva, internacionalizma, antisrpstva ili antihrvatstva, po potrebi.
Zakonom su izjednačeni NOP i četnički pokret, pa se u reviziji istorije otišlo toliko daleko da je svojevremeno Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica ustanovljena "Ravnogorska spomenica 1941." – "na koju imaju pravo lica koja su od 17. aprila 1941. godine do 31. decembra 1941. godine stupila u odrede Ravnogorskog pokreta, odnosno Jugoslovenske vojske u otadžbini", kako stoji u Članu 3.
Antifašizam pod tepihom
Partizani i četnici izjednačeni su i u udžbenicima istorije, pa tako nesrećna deca po osnovnim i srednjim školama još od 2002. godine uče da su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata delovala dva oslobodilačka pokreta – Narodnooslobodilački pokret i Jugoslovenska vojska u otadžbini. Pritom autori udžbenika otvoreno navijaju za četnike, prekrajaju istoriju, prećutkuju i falsifikuju činjenice ne bi li njihovi koljački ljubimci izgledali što bolje, kao borci za nacionalnu stvar.
Usput se prelazi mirno preko zločinačke uloge Dimitrija Ljotića i njegovog Srpskog dobrovoljačkog korpusa i prećutkuje da su oni bili glavni pomagači SS-a i Gestapoa, a za Milana Nedića kaže se da je spasavao "biološku supstancu srpskog naroda" (valjda tako što je slao Jevreje i komuniste u logore i sigurnu smrt, nije precizirano). Cilj autora udžbenika je jasan – od dece treba napraviti male četničiće i sakriti od njih istinu o ustanku naroda Jugoslavije protiv fašizma i neustrašivoj borbi koja se vodila četiri godine pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije i završila pobedom, treba u mladim naraštajima zatrti svaki pomen na slavnu antifašističku prošlost Srbije, treba ih pripremiti za nove ratove zarad uvećanja srpske teritorije.
Antifašistička tradicija je pribijena na stub srama, gurnuta pod tepih, popljuvana, ocrnjena i zaboravljena. Brojni spomenici posvećeni borbi protiv fašizma su uništeni ili, u boljem slučaju, zarastaju u korov. Sintagma "narodni heroj" danas zvuči kao sprdnja, a oslobođenje Jugoslavije od nacističkog okupatora mahom se smatra okupacijom. Malobrojni preostali antifašisti gurnuti su na marginu, sužen im je prostor za medijsko i kulturno delovanje, izloženi su svakodnevnom linču fašističke rulje, proglašeni izdajnicima i izrodima, neprijateljima naroda i države. Antifašista – to danas zvuči kao psovka.
Masovna proizvodnja fikcije
Intelektualna elita, pesnici, pisci i ostali intelektualci, uz najveći deo klera, odigrali su ključnu ulogu u tim retrogradnim, kontrarevolucionarnim procesima. Oni su Miloševiću dali ideologiju koja mu je bila neophodna za opstanak na vlasti, razbijanje Jugoslavije i pokretanje ratova. Velikosrpska ideologija koja se krčkala po književnim, crkvenim i akademskim kabinetima i kelijama prelivala se u Miloševićeve medije, po sistemu spojenih sudova, i širila svoje zlokobno zračenje među stanovništvom. Miloševićevi mediji bili su avangarda post-istine, najavili su jedan globalni proces čak i protiv svoje volje.
Okretanje kosovskom mitu, pričama o Drugom svetskom ratu, prekrajanju istorije – imalo je za cilj, između ostalog, i bežanje od rešavanja aktuelnih društvenih problema. Došlo je do masovne proizvodnje fikcije u političkom polju, tako da bi se moglo reći kako već decenijama godina živimo u loše napisanom romanu koji pripada književnom pravcu nac-realizma. Stvarnost u kojoj obitavamo determinisana je poetikom Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića, Rajka Petrova Noga, Brane Crnčevića, Mome Kapora i ostalih Lepršića. Čak i Ustav Srbije pre pripada nekom književnom žanru nego pravnim dokumentima, jer na samom početku, u Preambuli, stoji da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije, što je čista fikcija.
Falsifikovanje prošlosti usko je povezano sa bekstvom od stvarnih problema koje treba urgentno rešavati. Odnos naših političkih i kulturnih elita prema prošlosti i sadašnjosti je istovetan i zasniva se na negiranju, potiskivanju, poricanju i krivotvorenju. Suštinski ih povezuje prezir prema činjenicama, kako onima koje pripadaju prošlom vremenu, tako i onima koje pripadaju sadašnjem. Negiranje fakata, negiranje istine i realnosti – to su osnovne odlike nacionalizma, jednog zatvorenog pogleda na svet koji jednostavno ne priznaje za postojeće ono što mu ne ide u prilog.
Protiv istorije
Iako se predstavlja kao čuvar prošlosti i osveštanih, jednom zauvek utvrđenih tradicija, kao odan istoriji svog naroda, nacionalizam je zapravo nužno okrenut protiv prošlosti i protiv istorije. Takvo protivurečje nalazi se u samoj srži nacionalizma. O tome je još krajem 60-ih godina prošlog veka pisao Radomir Konstantinović u "Filosofiji palanke": "Vernost plemenskoj prošlosti, koja odlikuje palanački duh, nije i ne može da bude vernost istoriji.
Naprotiv, to je pokušaj vernosti van-istorijskom: prošlost je „konačna" prošlost, ne dakle samo prošlo vreme u odnosu na sadašnjost, već prošlost u odnosu na vreme uopšte, nešto što vremenu više ne pripada. Ako se uđe u prošlost, ulazi se u van-vremenost, izlazi se iz istorije. Duh palanke hoće prošlost jer neće vreme i jer neće istoriju; on zato hoće prošlost jer neće prošlost, i najveća njegova patnja ogleda se upravo u njegovom tradicionalizmu kao izrazu njegove nemoći da uđe u ovu kvazi-prošlost kao u čistu van-vremenost".
Iza prividne opsednutosti prošlošću i istorijskim događajima krije se mržnja prema istoriji i pokušaj da se iz nje izađe, da se isključi iz vremena i pređe u mitsku, vanvremenu stvarnost. Takvi pokušaji unapred su osuđeni na propast, po samoj prirodi stvari, ali su na propast osuđena i društva koja podlegnu ovakvim pseudotradicionalističkim mađijanjima.
Nezainteresovani za stvarnost
U vreme kada je proces invencije prošlosti započet, pre tri i po decenije, jedini ko se držao realnosti bio je Ante Marković, ali se ispostavilo da za realne probleme gotovo niko nije zainteresovan, pa je zato i prošao loše na izborima. Većina je bila opijena pričama o slavnoj prošlosti. I mirisom krvi koji se već osećao u vazduhu. Jer pogrešno je reći da su birači Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Vuka Draškovića i ostalih nacionalističkih lidera bili zavedeni i izmanipulisani. Oni su vrlo dobro znali za šta glasaju, a partijske vođe nisu skrivale svoje namere od građanstva. Dovoljno je pogledati snimak Miloševićevog govora na Ušću, čim počne da govori o bitkama, okupljena masa pada u amok.
Popularna je teza da stavljanjem akcenta na falsifikovanu prošlost politička elita skreće pažnju sa stvarnih životnih problema građana, koji su uglavnom u sferi ekonomije i vladavine prava, jednakosti pred zakonom i sličnih tričarija uvezenih sa dekadentnog Zapada. Dobro, to je jasno. Ali, zašto im to baš svaki put tako lako polazi za rukom? I to skoro četiri decenije. Zar građani ne znaju šta su njihovi stvarni problemi i realni interesi? Ako vlastodršci tretiraju građane kao gomilu idiota, zar je to dovoljan razlog da oni na takav tretman pristaju? Zašto je širokim narodnim masama svaka lažipriča prihvatljiva, dočim su za stvarnost totalno nezainteresovani? Teška pitanja o kojima ćemo neki drugi put. Dosta je svakom tekstu zla svojega.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR