Otpor i mehanizmi autoritarnosti

Za Antenu M piše: Aleksandra Bosnić Đurić

Nakon trinaestogodišnjeg iskustva autoritarnosti u Srbiji, nezavisno od pristrasnih političkih vizura, ideoloških ukusa i preferencija, bilo bi netačno tvrditi da su njeni građani bez otpora podnosili sve ono sa čim ih je režim suočavao i iskušavao. Naprotiv. Tačno je, međutim, da od 2016. godine do danas protesti u Srbiji neprestano traju: Ko je rušio u Savamali?,  Podrži RTV, Protiv diktature, Stop krvavim košuljama, Jedan od pet miliona, Rio Tinto – marš iz Srbije, Bukom protiv diktature, Srbija protiv nasilja i Studentsko-građanski protesti 2024-2025.

Protestni ciklusi započeli su 2016. godine i njihov prvi talas trajao je od 30. aprila do 18. jula. Trajali su dva meseca, dve nedelje i četiri dana. U njima je učestvovalo nekoliko gradova u Srbiji. Povod su bile optužbe za porast političkog nasilja i gušenje medijskih sloboda, optužbe za izbornu krađu, kritike na rad institucija, posebno rada Parlamenta, noćno rušenje u beogradskom naselju Savamala, projekat Beograd na vodi, prepoznavanje autokratskog stila vladanja, nedostatak slobode medija, optužbe zbog korupcije vlade i pranja novca, smena programskog direktora Radio-televizije Vojvodine, a osnovna tri cilja bila su – organizovanje novih slobodnih i fer izbora, ostavke visokih državnih zvaničnika odgovornih za rušenje u Savamali i sloboda medija.  

Protesti 2017. godine, Protiv diktature, bili su masovni i organizovani širom Beograda, Novog Sada, Niša i drugih gradova u Srbiji i bili su, do tada, najmasovniji svakodnevni anti-režimski protesti posle 5. oktobra 2000. godine. Počeli su 3. aprila i trajali do 31. maja 2017. godine. Trajali su bezmalo dva meseca. Uz optužbe za porast političkog nasilja, gušenja medijskih sloboda i kritike na rad institucija, povod su bile i optužbe za izbornu krađu na predsedničkim izborima 2017. godine, a ciljevi su bili – smena članova REM-a, smena članova RIK-a i ponavljanje predsedničkih izbora. U njima je učestvovalo više desetina hiljada građana.  

U tekstu Otkud sad protesti? (DW, 7.04.2017. godina, Ivica Petrović), autor konstatuje da su masovni protesti mladih širom Srbije zbunili sve: „vlast, opoziciju, medije, analitičare, tajne službe, a naročito sve one koji Srbiju vide kao zemlju vrhunske demokratije koja zaslužuje međunarodne hvalospeve“. U tekstu se navodi da se „mladi i nezadovoljni ljudi u zemlji“ organizuju preko društvenih mreža, nemaju lidere ni vođe, a zahtevi se tek pojavljuju. Autor navodi i da „vlast i režimske medije posebno muči to što se ne znaju organizatori protesta“, te da su „verovatno frustrirani što organizatore protesta ne mogu da stave na naslovnice režimskih tabloida“, jer je u Srbiji i tada bilo „pravilo da ukoliko javno kažete koju  protiv vlasti sutradan osvanete na tabloidnim naslovnicama, zajedno s vašim ličnim detaljima, uključujući tu podatke iz zdravstvenih kartona i izvode iz dosijea tajnih službi...“.

Protestni ciklus od 2018. do 2020. godine (Stop krvavim košuljama, Jedan od pet miliona, Bojkot 2020. i Građanski otpor) počeli su 30. novembra 2018. i trajali do 10. marta 2020. godine. Direktan povod za prvi protest je bio incident u kojem je fizički napadnut opozicioni političar Borko Stefanović, ali je generalno bio usmeren protiv autokratskog načina vršenja vlasti i porasta političkog nasilja i korupcije. Protesti su obuhvatili oko stotinu gradova i naseljenih mesta u Srbiji, ali i evropske gradove u kojima živi dijaspora. Tokom protesta, govornici su najčešće kritikovali funkcionisanje institucija i sutuaciju u medijima, a „kasnije su se kao motivi navodile novootkrivene afere funkcionera vladajuće stranke“. U početnoj fazi protesta, inicijatori su se ogradili od političkih stranaka i negirali njihovo učešće u organizaciji, iako su postojali navodi da su značajnu ulogu u koordinaciji imale političke organizacije „primarno Savez za Srbiju, uz podršku drugih stranak i pokreta“. Prema istraživanju iz marta 2019. godine, „nešto više od polovine učesnika nisu činili simpatizeri nijedne političke stranke, a većinu su činili visokoobrazovani građani “, članovi akademske zajednice, radnici u kulturi, sindikati i studenti. Paralelno s održavanjem protesta režim je organizovao seriju mitinga u sklopu kampanje Budućnost Srbije „dok su prorežimski mediji konstantno demonizovali učesnike protesta i opozicione aktere šireći dezinformacije u javnosti“. Protesti su prekinuti 10. marta 2020. godine zbog izbijanja pandemije korona virusa. Reakcija vlasti postala je izrazito represivna 2020. godina, tokom julskih protesta u Beogradu.

Septembra 2021. godine, u Beogradu i drugim gradovimau Srbiji počela je serija ekoloških protesta zbog usvajanja izmenjenog Zakona o eksproprijaciji i Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, kao i planiranog ulaganja kompanije Rio Tinto u eksplataciju litijuma. Protestne metode su, osim demonstracija, uključivale i blokade puteva kao oblik građanske neposlušnosti. Do sada najmasovniji protesti svakako jesu Studentsko-građanski, pobuna koja traje od 2024. godine do danas, inicirana padom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, kada je poginulo šesnaest osoba.

Tokom trinaest godina, aktuelni autokratski režim u Srbiji je uprkos svim protestnim ciklusima, ili upravo zbog njih, „napredovao“ u razvijanju i primenjivanju autoritarnih mehanizama: proizvođenju politika straha i nesigurnosti, proizvodnji ideološke i političke konfuzije, populističko-nacionalističkim oblikovanjima realnosti korišćenjem metoda simulacije, manipulacije i crne propagande, stigmatizaciji i progonu političkih neistomišljenika, ideološkoj instrumentalizaciji kulture, revitalizovanju ideoloških matrica plasiranih krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina, uzurpiranju državnih institucija i medijskih javnih servisa, izgradnji kulta vođe i kulta naroda, istorijskom revizionizmu i kultivisanju kulture zaborava. 

Od 2016. godine do danas, građani su odgovarali otporom, protesti su bili ideološki heterogeni, jer drugačiji i nisu mogli da budu a rušeni su i podrivani po istom principu – ili represijom, ili podrivanjem „iznutra“, izazivanjem unutrašnjih sukoba u opozicionim i aktivističkim organizacijama i grupama, ili širenjem dezinformacija i kleveta o pobunjenim građanima u javnosti. Ili, i najčešće-sve zajedno. Četiri oprobana mehanizma – diskreditacija, izazivanje konflikata, potkupljivanje i psiho-fizička represija, u proteklih godinu dana jači su nego ikada ranije. Na društvenim mrežama izaziva se „rat“ u ukupnom opozicionom polju u Srbiji, u kojem se međusobno optužuju studenti i opozicija...

Mada ova impresivna evidencija građanskih pobuna u Srbiji, s jedne strane, i reakcija autoritarnog režima, s druge strane, možda deluju kao igra bez kraja, moguće je uočiti dve glavne tendencije: neosporni porast u kvantitetu i kvalitetu protesta i porast u kvantitetu i „kvalitetu“ državne represije. Obe uzlazne linije, po svemu sudeći, kreću se ka tački u kojoj će se neminovno ukrstiti i to će biti momenat odluke o tome u kakvom će društvu građani Srbije živeti u budućnosti. Ova epska i, istovremeno, mučna borba građanskog društva u Srbiji protiv uzurpirane države, svoj ultimativni trenutak doživeće onda kada se dogodi ono što je sve vreme nedostajalo u katalogu građanskog otpora – nesumnjivo jedinstvo između studenata, građana i institucionalizovanih autentično opozicionih političkih stranaka i pokreta.

A za ostvarenje tog jedinstva neophodno je da svaka strana, uz jasnu svesnost o cilju i  primerenu nepokolebljivost, podnese i određenu žrtvu.