Srbija pod suknjom Marije Zaharove

Piše: Milivoj Bešlin

Duško Radović je imao aforizam: “Vodite računa o svom prezimenu. Ono će živeti duže od vas i odgovarati za sve gluposti i greške.”

Zamislite tek kada je reč o državi. Ali Ivica Dačić, taj dežmekasti rusofil i populista, ostatak Miloševićevog zločinačkog režima, ne drži puno do ovog saveta. On kada odluči da se bruka, čini to bez ostatka i dileme.

Na nesreću najproblematičnije države u regionu, Dačić je šef diplomatije Srbije i sklonost ka samoponižavanju nije više samo privatna stvar ili fetiš čoveka sa koferčetom u čiji sadržaj pravosudni organi nikako da pogledaju.

“…poznata cura u belom…”

Oduševljenje Ivice Dačića ovih dana je bilo na vrhuncu, jer je u Srbiji bila najdraža gošća, prva starleta-glasnogovornica Putinove diplomatije, Marija Zaharova. Povod za njen boravak je bio sabor trubača u Guči, rečima Đorđa Balaševića, “parada pijanstva i kiča” i dalje balaševićevski, “i poznata cura u belom” – Zaharova.

Pravo je svakog portparola ruskog ili nekog drugog ministarstva da svoj odmor provede u ruralnom blatu srbijanske provincije. Od portparola kao čitača tuđih tekstova se i ne očekuje mnogo. Uostalom, hiljade građana zapadnih zemalja dolazi u Srbiju i Guču da otpuste sve “ventile”.

Naravno, niko od njih neće doći da se leči ili školuje u Srbiji. S druge strane, kada se sasluša Johanes Han, čovek koji je mogao odrastati na koncertima Bečke filharmonije, Zaharova, zaista izgleda kao dama koja razume tekst koji izgovara. Da ne govorimo o Žan Klod Junkeru i njegovoj posvećenosti vlastitim porocima.

Problem za Srbiju je nastao onog trenutka kada je Ivica Dačić odlučio da svoj kičersko-pornografski stil vođenja politike primeni u zvaničnoj diplomatskoj komunikaciji.

Njegov podanički i sluganski odnos prema portparolki ruskog Ministarstva spoljnih poslova šamar je državi Srbiji i ponižavanje svih njenih građana. Diplomatija i međunarodni odnosi, morao bi to Dačiću neko objasniti, imaju svoja stroga pravila i jasnu hijerarhiju. Dačić privatno ima pravo da se ponižava, ali kao ministar spoljnih poslova jedne suverene države nema pravo da igra ulogu nosača torbe Marije Zaharove.

Nezabeleženo je da ministar spoljnih poslova suverene evropske države oraganizuje pres konferenciju povodom dolaska portparola bilo kog stranog ministarstva.

Samoponižavanje podanika ne vole ni gospodari. Tragika čitave situacije je veća kada se zna da se upravo ove godine navršava sedamdeseta godišnjica Rezolucije Informbiroa (1948), kada se Jugoslavija, uz ogromne rizike, oslobodila imperijalnih okova Moskve, nakon čega se stvaraju uslovi za najuspešniji period razvoja naroda na jugoslovenskom prostoru u moderno doba.

Od tog oslobođenja 1948. koje je za Jugoslovene bilo jednako važno, a planetarno i važnije od bezmalo svih prethodnih, strogo se držalo do ravnopravnosti i pariteta u odnosima Beograda i Moskve, sve do raspada Jugoslavije (1991). Samo tada i nikada pre i posle toga.

Ali na mestu koje danas zauzima i kompromituje Ivica Dačić sedeli su velikani: Koča Popović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac... Trebalo bi se podsetiti lavovske i divovske borbe šefa jugoslovenske diplomatije, Tepavca 1971. sa svemoćnim sovjetskim liderom Leonidom Breženjevim u Beogradu, samo tri godine nakon što je 100.000 ruskih tenkova zgazilo Čehoslovačku, da se u zajedničkom kominikeu mora naći i reč suverenitet.

Koliko odlučnosti, pameti i hrabrosti u očuvanju ravnopravnosti i dostojanstva Jugoslavije, koja je zbog toga izazivala globalni respekt. Plaču li zidovi palate u Nemanjinoj ulici u Beogradu ili u Palati federacije kada u njih kroče današnji kreatori i akteri spoljne politike Srbije?!

Ruski kvisling

Ipak, najtragičniji je bio sadržaj Dačićevog istupa na konferenciji za novinare sa Zaharovom. Kompromitovani ruski kvisling sa kojim još samo pristaju da se slikaju predstavnici otpadničkih režima trećeg sveta, otpustio je sve kočnice i progovorio jezikom zločinačkog režima iz devedesetih godina prošlog veka, čiji je portparol bio.

U histeričnom, kafanskom tonu vikao je Dačić o neprijateljskom zapadu koji je Srbiji promenio granice, na oduševljenje Zaharove, čija “miroljubiva” domovina, znamo to, nije nasilno prekrojila međunarodno priznate granice suverenih država ‒ izuzev Moldavije, Gruzije, Ukrajine, Sirije... I sa intencijom da isto uradi u skorije vreme i u Bosni i Hercegovini.

U svom antizapadnom jurišu poručio je Dačić da treba da bude sramota one koji danas govore da nema više promene granica, “jer su oni ti koji su srušili našu granicu i time otvorili Pandorinu kutiju. Oni su našu granicu srušili i sada se setili da nema promena granica. Otvorili ste Pandorinu kutiju i nema više da se govori o tome. Kako vas nije sramota, licemeri jedni?” Kakva hrabrost dok se krije iza/ispod suknje Marije Zaharove. Da nije tragično, bilo bi komično. Kao u lošem vicu o zecu i medvedu. Dostojanstvo aktuelne srbijanske diplomatije!

Predstavnici aktuelnog režima u Beogradu najveći problem imaju sa istorijskom hronologijom. Za Ivicu Dačića promenu granica na Balkanu je ničim izazvan uradio Zapad, priznavanjem nezavisnosti Republike Kosovo 2008. godine.

“Zaboravlja” nosač torbe Marije Zaharove da je, prema odredbama svih jugoslovenskih ustava i tumačeći dosledno suštinske karakteristike jugoslovenskog federalizma, Badinterova komisija 1991. odredila da su republičke granice državne (tako su definisane i u jugoslovenskim ustavima) i da se Jugoslavija može “razdružiti” ne dirajući u međurepubličke granice.

Republike su bile federalne države u okviru federativne Jugoslavije. Dačićev šef i uzor, međunarodno optuženi ratni zločinac, Slobodan Milošević, odbio je tada da potpiše završni dokument Haške konferencije (1991), čime je de iure srušio jugoslovenske granice, ubrzo pokrenuvši tenkove JNA, koju je prethodno stavio pod kontrolu, razorivši i de facto na terenu granice suverenih država – Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Četiri godine su trajala Miloševićeva mrcvarenja nad susedima.

Neodlučnost Zapada da prekine velikodržavni pohod, rezultirao je sa 130.000 mrtvih, desetinama hiljada osakaćenih i silovanih žena i muškaraca i dva miliona nasilno isteranih iz svojih domova.

Na kraju, poraženi Milošević je bio prisiljen da prizna susedne države u njihovim međunarodno priznatim granicama – avnojevskim! Ali princip koji je Miloševićeva Srbija inaugurisala, rušenje i destrukcija avnojevskih granica, ubrzo će pokositi nju samu. Od 1999. poražena i devastirana Srbija sve snage ulaže da sačuva vlastitu izgubljenu avnojevsku granicu na jugu. Cinici bi rekli: Qui gladio ferit gladio perit.(Ko mačem udara, od mača strada).

Tenkovi zasipani cvijećem u Beogradu

Ništa bolje s istorijskom hronologijom Srbija ne stoji ni svakog 5. avgusta, kada je reč o obeležavanju hrvatske akcije “Oluja”. Akcija hrvatske vojske je samo poslednji čin u ratu koji se tada i završava, 1995. godine.

Ali rat je počeo četiri godine ranije, 1991. godine. Prethodno su u pripremama za sukob, hrvatski Srbi sistematski zastrašivani i od strane režimske propagande iz Beograda, da će im se ponoviti ustaška klanja iz vremena Drugog svetskog rata, ali i od strane nove nacionalističke vlasti u Zagrebu, koja je vehementno rušeći socijalističko nasleđe, od Hrvatske želela da u političkom smislu napravi ekskluzivno državu hrvatskog naroda.

Rat je počeo balvanima, tenkovi JNA koja je već bila pod Miloševićevom kontrolom, izgubivši svoj jugoslovenski karakter, zasipani cvećem u Beogradu, do temelja su razorili Vukovar. Nakon zauzimanja, počinjeni su strašni zločini na Ovčari, koji su rekonstruisani, zahvaljujući brojnim sudskim procesima.

Ubrzo je Miloševićeva JNA zauzela trećinu teritorije Hrvatske. Odatle je proterano gotovo celokupno hrvatsko stanovništo (prema podacima UNHCR 550.000 ljudi), počinjeni su brojni zločini. Dakle, rat ima svoju dinamiku i svoju hronologiju. Zvanična Srbija bi htela da ga svede na “Oluju” i da kaže da je čitav srpsko-hrvatski sukob 1991‒1995. sadržan u “Oluji”.

Ali, da nije bilo “Ovčare”, ne bi bilo ni “Oluje”. Stvari u istoriji su uvek uzočno-posledične. Niko ne može da opravda zločine tokom “Oluje”, zvanična Hrvatska čini neoprostivu grešku što ih negira, ali reći da je “Oluja” isto što i Holokaust je primer neodgovorne i populističke retorike. Holokaust je istorijski jedinstvena pojava, jer je neuporediv. Zbog toga postoji poseban naziv.

Poseban cinizam predstavlja činjenica da su upravo oni koji danas oplakuju sudbinu krajinskih Srba isti oni koji su ih gurnuli u rat, propagandno, finansijski i oružano ih podsticali, a onda ih, trgujući teritorijama, ostavili na cedilu. Tako se stiglo do tužnih slika sa ljudima čiji su dotadašnji životi stali u traktorsku prikolicu. Politika koja im je uništila živote, danas ih ponovo huška, podjaruje i upotrebljava.

Na pomenutoj manifestaciji u Bačkoj Palanci, u organizaciji Vlade Srbije, Milorad Dodik, još jedan iz plejade destruktivnih jurišnika pod suknjom Marije Zaharove i njenih šefova, rekao je da on i oni koji su ga tu doveli, “Republiku Srpsku i Srbiju” vide kao “jedinstven prostor, državni i politički”.

Za ovakav stav dobio je aplauze, niko se nije ogradio. Naposletku, neprijatni i grlati rođak iz provincije je i doveden na binu da izgovori stvari koje zvanični Beograd misli, ali se usteže da javno kaže. Dakle, Bosna i Hercegovina se i dalje ne priznaje kao država, velikodržavne namere i teritorijalne pretenzije, iste one zbog kojih je rat pokrenut i doveo da patnji miliona, nisu ugasle.

Granice na Balkanu nisu konačne. Ako i bude potrebno nasilje da bi se one promenile, tim gore po naivne koji veruju da su mir i stabilnost izvesni. Mirno spavaj posustala Evropo, Balkan je u “sigurnim” rukama istočnih autokrata i njihovih domaćih marioneta.