Pređi na sadržaj stranice
Uživo/Online Uživo
Vremenska prognoza

Goran Marković: Prestonica kiča

| Postavio/la: Antena M | Izvor: pescanik.net

Goran Marković: Prestonica kiča Foto: Wikipedia

Piše: Goran Marković

Ko nije bio skoro u Skoplju, mnogo je propustio… Ono je nazvano prestonicom kiča. To je, sasvim izvesno, tačno ali jedan drugi grad velikim koracima grabi ka toj tituli. To je Beograd.

Ko nije bio skoro u Skoplju, mnogo je propustio. Ja sam se tog grada sećao iz mladosti, iz Jugoslavije, i dugo nisam svraćao tamo. Za Skoplje me, kao uostalom i za mnoge gradove bivše domovine, vežu lepe uspomene koje, jednostavno, ne želim da kvarim. U Dubrovniku, na primer, nisam bio od pre rata i pretpostavljam da tamo nikada neću ni otići. Zašto bih sliku tog čarobnog mesta rušio gurajući se sa hiljadama turista koji su izmileli sa nekog kruzera ili strepeo šta će biti sa mojim automobilom beogradske registracije? Ionako više nema onih ljudi sa kojima sam proveo nezaboravno vreme. Verovatno bih se osećao kao da sam pao u potpuno nepoznati grad.

Ali u Skoplju sam, sticajem okolnosti, bio pre izvesnog vremena i – zapanjio se. To je u međuvremenu postao „antički“ grad? Svuda sve same „klasične“ građevine, zgrada vlade koja bi trebalo da predstavlja repliku atinskog Partenona, kao uostalom i manje važna zdanja koja izgledaju „još lepše i starije“ od svojih antičkih uzora. Svuda dorski, jonski i korintski stubovi, „grčki“ frizovi iznad njih, a u centru svega trijumfalna kapija (iza koje se, inače, nalazi odlična prodavnica semenki i leblebija). Na centralnom trgu ogromni spomenik Aleksandru Makedonskom (toliko monumentalan da, kad stanete ispod njega, vidite samo šta njegov konj sve ima) i preko reke isti takav, posvećen njegovom ocu Filipu. Na Vardaru novi, neshvatljivo kitnjasti most sa mnoštvom kipova koji predstavljaju znamenite makedonske ličnosti (od kojih sam prepoznao samo jednog glumca). U samoj reci, koja ne prelazi dubinu jednog metra, dve ogromne trospratne galije, zabetonirane za dno. Tu su i dve (?) statue Atine Bojadži, jedna koja predstavlja nju kako se sprema da skoči i prepliva Lamanš, a druga samo njene noge koje vire iz vode – skočila je. Na obali je, na kraju niza Partenona i partenončića, zlatom i gomilama ukrasa iskićena nova zgrada Makedonskog narodnog pozorišta u koje, koliko sam čuo, najveći makedonski reditelj Unkovski navodno nikada nije hteo da kroči.

Ipak, najveće iznenađenje predstavlja muzej VMRO, pun voštanih figura, izrađenih za naručioca u Ukrajini, kao i mnoštvo slika ogromnih formata, naslikanih od strane ruskih vojnih slikara, nastavljača tradicije socijalističkog realizma. Među voštanim figurama ima ne samo makedonskih nego i drugih ličnosti, kao što su, na primer, maršal Tito, Mao Ce Tung, Hitler, ali i Sara Bernar, koja je jednom prilikom gostovala u Bitolju. Sve te figure vezane su, izgleda, za važne trenutke formiranja makedonskog nacionalnog identiteta, ali na koji način konkretno nije baš jasno. Isto važi i za gigantska ulja; često se na tim slikama prikazuju nekakvi sastanci, narodni skupovi ili prizori iz svakodnevnog života važnih istorijskih ličnosti. Sama zgrada je neshvatljivo pompezna i, naravno, besmislena u svojoj nameni. Tamošnji prijatelj, glumac, rekao mi je kako sanja da se rashladni uređaju u muzeju pokvare i sve te besmislene voštane figure najzad istope.

Jedan ugledni britanski list je Skoplje nazvao prestonicom kiča. To je, sasvim izvesno, tačno ali jedan drugi grad velikim koracima grabi ka toj tituli. To je Beograd. Odmah treba povući paralelu između sada već bivše nacionalističke vlasti u Makedoniji i ove naše sadašnje (ne znam kako bih je nazvao). I jedna i druga svoju vladavinu obeležavaju ogromnim i, naravno, besmislenim građevinskim poduhvatima. Zašto? Da ostave fizički trag o sebi? Moguće. I jedni i drugi tvrde kako čine nešto lepo i, pri tom, ne dozvoljavaju ni najmanju sumnju u svoj ukus. Ali, kako su vlastodršci, nekada u Makedoniji a sada u Srbiji, krajnje primitivni, a u isto vreme apsolutni arbitri o pitanjima šta je lepo, rezultat njihove estetske procene mora biti – kič. Beograd na vodi, gigantski jarbol na Ušću, gondola ka Kalemegdanu, fontana na Slaviji, betonska pustolina Trg Republike, sve su to projekti koji liče na kičerozni uzor sa juga. Sa tendencijom da ga u pogledu očajnog ukusa potpuno zasene.

Tu mi na pamet pada slučaj skulptorke Vide Jocić. Ona je rođena u Skoplju 1921. Sa sestrama se 1941. priključila Valjevskom partizanskom odredu. Zarobljena je 1942. i transportovana za Aušvic, gde je pod rednim brojem 49865 polumrtva dočekala oslobođenje. Njena sestra Vera poginula je 1944. i Vida joj je, posle završenih studija na vajarskom odseku beogradske Akademije likovnih umetnosti, u Skoplju podigla spomenik. Dobila je atelje na Zvezdari i tu je, u sred šume i u apsolutnoj izdvojenosti od ljudi, počela da radi na skulpturama od drveta koje su predstavljale njeno viđenje stradanja u koncentracionom logoru. Kako je ova krhka ženica pravila sve veće i veće radove, koji su prevazilazili njene fizičke mogućnosti, angažovala je nekog fizičkog radnika da joj pomaže oko transporta drvne građe i ostalih teških poslova na izradi umetničkog dela. Taj čovek se vremenom nastanio kod nje, posmatrao šta Vida radi i, avaj, polako počeo da stiče umetničke ambicije. Počeo je da se i sam bavi skulpturom, ma šta to podrazumevalo. Vida nije imala ništa protiv, dogod joj obavlja teške poslove za koje ona, jednostavno, nije bila sposobna. Međutim, jednom prilikom, dok je Vida odsustvovala iz kuće, on je uzeo testeru i na njenim skulpturama, koje su od reda predstavljale ruke i noge vapijućih žrtava, lepo sve – izravnao. Pod konac, da ne bude asimetrično!

Spolja posmatrano, u Beogradu se, u slučaju manijakalne seče drveća i betoniranja svega postojećeg, radi o sličnoj intervenciji koju je svojevremeno preduzeo Vidin dobročinitelj. Samo u većem, makro obimu. Tu se, ipak, postavlja pitanje: ko bi normalan poverio uobličavanje nove fizionomije Beograda čoveku koji se zove Goran (dođe mi da promenim ime) Vesić? Tolika gradnja u rukama jednog bivšeg milicionara koji je, beskrupulozno se ulagujući onima koji su trenutno na vlasti, dogurao od rejona, koji mu je od strane njegovog komandira milicijske stanice bio poveren za obilaženje, do glavnog upropastitelja izgleda jednog višemilenijumskog naselja kakvo je Beograd?

Da se ne lažemo, suština svega je UGRADNJA a ne izgradnja. To je pravi razlog svojevremene neshvatljive revije neukusa u Skoplju i današnje egzibicije urbanističkih besmislica u Beogradu. U totalitarnim režimima, navodno ulepšavanje grada služi kliki na vlasti da kroz besmislene građevinske poduhvate uzme svoj procenat. Ni za šta više. Svako ko dobija takve poslove izvesan procenat prebacuje na privatne račune onih koji su smislili i odobrili radove. To je suština. Ostalo, šta je lepo a šta nije, samo su pričice. Ko zna šta će oni sve još izmisliti dok se ne zasite. Ukoliko njihova pohlepa uopšte ima granica a uništavanje Beograda svoj kraj.

Ostavi komentar

0/300