Kokarda ne može da grli nikoga i nikada

Piše: Snežana Čongradin

Trenutno, troje ljudi je na ivici života i smrti. Nadstrešnica se klima nad njihovim glavama.

Majka, sa jedne strane, otac i sin sa druge. Majka u Beogradu, otac i sin u Novom Sadu. Maloletni sin.

Svo troje štrajkuju glađu i trajno urušavaju svoje zdravlje tražeći pravdu, u borbi za pravednije društvo. Naše društvo. U kojem svi mi živimo.

Kažu „stručnjaci“ ne mora podrška da se izražava u brojevima i fizičkim prisustvom.

Važnom je ono što je u našim srcima.

Verujem da u našim srcima nije bilo nikada da bi trebalo ubiti Bošnjaka, Hrvata ili kosovoskog Albanca. Samo zato što nisu Srbi. Ali, država, politička garnitura za koju je većinska Srbija glasala ih je pobila na stotine hiljada. Baš tada, kada je glasala za političke oce Aleksandra Vučića i Ivice Dačića. Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.

Većinska Srbija je uvek glasala za ratne zločince i huškače od kada kao samostalna država postoji. Od početka devedesetih i raspada stare Jugoslavije.

Zoran Đinđić, streljani premijer, prevario ih je malo, uvalivši im Vojislava Koštunicu, političara kontinuiteta sa ratno-zločinačkom politikom, da smeni Slobodana Miloševića.

Isporučio je glavnog zločinca Haškom tribunalu, u prilog čega (zločinstva) govore presude na stotine godina zatvora koje snose i „leže“ njegovi najbliži saradnici i izvršitelji.

Potom su ga streljali. Đinđića. Na stepenicama Vlade Srbije, blizu današnjeg Ćacilenda. U administrativnom centru naše države.

Razume se, najpoštenije je stvari, situacije i prilike, ljude…, nazivati pravim imenom i ne skrivati se iza interpretacija.

Reći, svaka čast onom koji ne naseda na propagandu Aleksandra Vučića i Ivice Dačića. Koji ne misli da njihova politika nije dovela do smrti, gladi, zločinstva još pre 30 godina, a ne samo u poslednjih 13.

Oni Vučić i Dačić, navikli su da im ljudi umiru pred očima, da ih u smrt teraju, da ne osećaju pritom nikakvu grižu savesti. Da dok se oni bogate i profitiraju, ostali pate i zapadaju u duboke nesreće. Nesreće koje su posledice najgorih zlodela koji ljudski um može da proizvede. Da ubija i strada zbog nacionalne i verske pripadnosti.

To su i danas naši nosioci vlasti. Vučić i Dačić. Ali, i „naši“ nosioci velikog dela opozicije, kao i većine naroda.

Ti zločinci, ti ratni profiteri napisali su udžbenike za našu decu. Izostavili su svoja nepočinstva i odgovornost, jer su u punom jeku svoje političke snage i lopovluka. Nakon što su hiljade i hiljade sopstvenih i građana druge nacionalnosti i vere poslali direktno u smrt i najteže siromaštvo.

Kada se ovakve osnove i temelji društva ne priznaju, kada se prenebregavaju, radi se isključivo u korist režima Aleksandra Vučića i Ivice Dačića.

Ali, to ni većina građanki i građana Srbije ni većina studentkinja i studenata ne priznaje, nipodaštava ili se takvom i sudskim utemeljenim i potvrđenim činjenicama podsmeva.

Nose kokarde na svojim glavama i plaču dok se grle sa Bošnjacima, studentkinjama i studentima iz Novog Pazara.

Kao da kokarda može u bilo kom slučaju da grli hidžab.

Ta kokarda koju nosiš na čelu je negiranje svega ljudskog, ta kokarda je simbol ubijanja Bošnjaka i muslimana. Oduvek je to bila.

Ali, mi to ne znamo. Oni koji znaju a podržavaju, neka im je na savesti.

Autori udžbenika za „našu decu“ o zločintsvu ne samo da i danas vladaju, u punom kapacitetu, već su uspeli da taj ogroman teret sa svoje savesti prebace na kolektivnu i da osiguraju sebi da ono za šta su mnogo više odgovorni nikada ne odgovaraju.

Borićemo se i pobediti kada većinskoj pobunjenoj Srbiji bude bilo jasno da je Srbija pod njihovom vlašću počinila genocid i najgore ratne zločine na evropskom tlu posle Hitlera.

Stvari moraju da se nazivaju pravim imenom. Kokarda i hidžab nikako ne idu zajedno. Tako se podsmevamo sopstvenom narodu, kulturi i nacionalnom ponosu.

Baci kokardu, zgazi je.