Sutjeska - poraz i pobjeda čovječnosti

Sutjeska - porište jedne od najvećih bitaka na prostoru bivše Jugoslavije, tokom Drugog svjetskog rata, Operacija Crno - Fall Schwarz, Peta neprijateljska ofanziva...

Sutjeska - poraz i pobjeda čovječnosti!

Sutjeska je bila klopka za združene partizanske snage, koje su se, zajedno sa Vrhovnim štabom, našle u neprijateljskom obruču od 15. maja do 16. juna 1943. Cilj je, naravno, bio uništenje Narodnooslobodilačkih jedinica i potpuni slom partizanskog otpora. Njemački stratezi, potpomognuti italijanskim i bugarskim snagama, namjeravali su i onemogućiti i savezničko iskrcavanje i jadransko zaleđe prekrižiti kao povoljno mjesto. 

Komandant nemačkih trupa general Rudolf Liters, kojem je povereno rukovođenje raspolagao je sa 127 hiljada vojnika računajući i zloglasnu SS diviziju Princ Eugen sa zadatakom da iza sebe ne ostavlja nikoga u životu. Njen odnos prema pivskim civilima u zaleđini i ranjenim borcima poraz je civilizacije, ljudskosti i vojničke časti.

Vrhovni štab i Tito raspolagali su sa 22 hiljade 148 boraca, (odnos je bio 6 naprema 1) i samo jednu mogućnost - proboj. 

Pored nedovoljno oružja, municije, sanitetskog materijala i hrane, partizanske jedinice vodile su sa sobom i više od četiri hiljade ranjenika. 

Sedam i po hiljada boraca, zauvijek je ostalo pored te "hladne vode", braneći položaje i povrijeđene ili napredujući ka Zelengori gdje je u jurišu prekinut neprijateljski obruč. Bio je to dan kada je jurišala cijela Prva proleterska udarna brigada pod komandom generala Koče Popovića i njegovog zamjenika Danila Lekića. 

 Jedan od učesnika te bitke, Antonije Isaković, ovako je opisao jutro u kojem je Prva proleterska krenula na juriš; 

"Dole je mlada šuma, a ispred nas livada. Ali niska, gusta magla, kao mleko gusta magla, gotovo se ništa ne vidi... Iz te šume, nazirem, proviruju, izlaze partizani. Izlazi Prva proleterska. Odjednom, magla je stala, naglo se digla, čistina. A na suprotnoj strani livade, negde na oko osamdeset-sto metara od nas, žut redut, rov. To je Balinovac. Tu su Nemci. Ušančeni. Dobro pamtim, Danilo Lekić je odmah komandovao: ‘Prva proleterska – juriš!’ I verovatno, ja mislim da je to jedini put kad je cela Prva proleterska jurišala. Preko te čistine. Svi smo bili u istom streljačkom stroju. Prvi put, svi... Sve komande četa i svi štabovi bataljona, i štab brigade i Španac (Danilo Lekić) i Plavi (politički komesar Mijalko Todorović) su bili u jurišu, i svi kuriri, i svi kuvari, i svi bolničari... Sve je izašlo tu, koliko nas je bilo."

 "Samo ideš... Fanatično napred. U magnovenju sam video ranjenog druga kako puca u sebe. Neće da ostane kao ranjenik. Izletili smo iz te šume i samo trčali, nezadrživo trčali... I naš stalni povik, više krik, svih nas: ‘Juriš proleteri! Juriš!...’ Samo juriš... Znamo da nemamo kud osim – napred. Mora da smo izgledali strašni, iz te šume, zarasli i neobrijani, izgladneli, iscepani i izmučeni... Samo trčiš i sve bolje vidiš taj žuti rov; Nemce koji tu leže, njihove šarce... Nemci pucaju, ali mi nadiremo; jedan Nemac, vidim, podiže se da pobegne. Sećam se te slike: nemački oficir iz pištolja puca u njega, puca u svoje vojnike. Ne da im da beže. Uzalud, razbili smo Nemce, da ne znam ni kako. Činilo se da ćemo zubima da ih pokoljemo."

Lanac smrti u jurišu je prekinut, a iza Prve proleterske, polako izvlačile su se i ostale jedinice i Vrhovni štab. Odstupnicu im je na Ljubinom Grobu čuvala Druga četa Trećeg bataljana Četvrte crnogorske.

Iza njih ostali su i drugovi i drugarice koji nikada više nijesu ugledali svjetlost iza klanca, ranjenici i partizanska bolnica prema kojima su se fašisti ponašali suprotno svim konvencijama i normama ratovanja.

Ostali su junaci i legendarni Komandant Sava Kovačević. 

Zbog iskazane posebne hrabrosti 258 dugarica i drugova dobilo je orden narodnog heroja.

Susretom crnogorskih i hrvatskih antifašista, sjutra će se kod spomenika na Tjentištu obilježiti 80 godina od proboja i završetka bitke na Sutjesci. 

Postoji 22 hiljade 148 razloga da se bude tamo.