Đorđe Karađorđević: Ja sam Crnogorac, nijesam Srbin

Priredio: Vladimir Jovanović

Na gornjoj fotografiji, Đorđa Karađorđevića — rođena 1887. u prijestonici Knjaževine Crne Gore — drži u krilu majka mu Zorka (1864-1890), šćer knjaza Nikole i Milene Petrović-Njegoš.  

Karađorđevići su onomad prognanici iz Srbije kojom vladaju Obrenovići. Rođen kao emigrant u Crnoj Gori, Đorđe je i kršten u Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi. O đetinstvu na Cetinju, Đorđe piše u „Istini o mome životu”, memoarima objavljenim 1969. u Ljubljani. 

Đorđe je najstariji sin Zorke i Petra. Postaje 1903. zvanično nasljednik prijestola Srbije, nakon što su tamošnji oficiri zaklali kraljevski par Obrenović, a njegova oca po povratku u zemlju postavili za kralja. 

No, krunu Đorđe nikad nije stavio na glavu. Odriče se prijestolonasljedstva jer je, tvrdi se, nanio smrtne povrede dvorskome poslužitelju. Abdikacija će narednih decenija imati kontroverzna tumačenja i implikacije.

Njegov mlađi brat, Aleksandar, 1909. postaje prijestolonasljednik, od 1914. regent Srbije, a od 1921. kralj Jugoslavije (SHS). Nekoliko godina docnije, on će Đorđa — navodno zbog mentalne bolesti — prinudno izolovati, sklanjajući ga u razna mjesta daleko od javnosti i van Beograda. I nakon antentata 1934. na Aleksandra, knez-namjesnik Pavle Karađorđević će mu produžavati izolaciju. 

Tek će Njemci, po okupaciji 1941, Đorđa osloboditi i dozvoliti mu da se vrati u Beograd. Tu je u oktobru 1944, dok su borbe za oslobođenje grada u toku, Đorđe pronašao štab 1. armijske grupe Titove vojske privremeno smješten na Dedinju. Načelnik štaba je Savo Drljević (1912-1994), Crnogorac, rodom iz Kolašina, general i narodni heroj.

„Dvadeset godina od oslobođenja Beograda” naslov je serijala koji u jesen 1964. objavljuje dnevni list „Borba”, autora P. Stojanovića. Između ostaloga, zabilježeno je što je gen. Drljević ispričao o susretu s Đorđem Karađorđevićem. 

Razgovor s ovim Karađorđevićem je oktobra 1944. imao još jedan Crnogorac, general Peko Dapčević (1913-1999), partizanski komandant cjelokupne operacije oslobađanja Beograda. Dapčević to opisuje u svojoj knjizi „Za Beograd” (1984). Susret je ekranizovan 1986. u televizijskoj seriji „Odlazak ratnika, povratak maršala”, proizvela i emitovala TV Beograd. 

Nesuđeni kralj Srbije, tj. Jugoslavije, Đorđe Karađorđević, prema gen. Savu Drljeviću, tada je izjavio decidirano da nije Srbin, nego — Crnogorac; dodao je: Crnogorac i Jugosloven. 

O tome je, dakle, gen. Drljević svjedočio 1964. za „Borbu”. Autentičnost je mogao potvrditi i sâm Karađorđević, koji je, po oslobođenju zemlje, oženio Radmilu Radonjić (1907-1993), Crnogorku, porijeklom s Njeguša, i nastavio slobodno živjeti u Beogradu — u tom gradu je 1972. i umro.

Slijedi dio iz śećanja generala Sava Drljevića, objavljeno je u izdanju beogradskoga dnevnoga lista „Borba” od 23. oktobra 1964…

***

Princ u štabu armijske grupe

— Iz vojnih dokumenata se vidi da se vaš štab po dolasku u Beograd smestio u Užičkoj ulici (ranije Rumunska). U nekim arhivama je zabeleženo da vas je još prvog dana posetio princ Đorđe Karađorđević.

— Štab nije teško primetiti ako se nalazi u njegovoj blizini — kaže general Drljević. To je opazio i Đorđe Karađorđević pa je došao kod nas. Ušao je u štab i predstavio se:

— Ja sam Đorđe Karađorđević. 

— Ja sam Savo Drljević — odgovorio sam.

— Pa vi ste Crnogorac.

— Jesam. 

— I ja sam Crnogorac — rekao je princ. Rodio sam se na Cetinju. 

— Kako, vi ste Srbin?

— Kakav Srbin, mene su Srbi hteli da ubiju i odveli me u ludnicu.

Karađorđević je — kaže Savo Drljević — na to dodao da je on Crnogorac i Jugosloven, i da uvek bio republikanac. 

Sa ogorčenjem je govorio o svom bratu Aleksandru: „Strpao me je u ludnicu zato što sam imao veze s narodom i oficirima i što sam bio protivu njegove tiranije. Ja 14 godina nisam smeo ni sa kim da razgovaram, novine nisam dobijao, skoro sam zaboravio da čitam i pišem, izgubio sam predstavu o stvarnosti”…