MIHAILOVIĆ: Stanišić mi je naročito govorio o Krstu Popoviću, kao najveću opasnost isticao zelenaše

Priredio: V.J.

Tužilaštvo ne bi moglo poželjeti idealnijeg svjedoka-saradnika od Dragoljuba-Draže Mihailovića protiv: Đurišića (sa alijasom Đuzepe u četničkim radio-depešama); Đukanovića (Blaža, alijas Bijađi); Lašića i Stanišića — e da su ovi kojim slučajem preživjeli rat i izvedeni na sud. Oktobra 1943, oko mjesec po italijanskoj kapitulaciji, kada su u Crnu Goru reokupirali Njemci — od strane partizanske 5. crnogorske brigade pobijeni su Stanišić i Đukanović. A Đurišić i Lašić nastavili kolaboraciju, sada s Njemcima i marionetama iz Srbije: kvislinškim premijerom Nedićem i Ljotićem, ideologom srpskoga nacizma.

Đurišića su Njemci, bez ikakvog otpora, 14. maja 1943. uhapsili u Kolašinu. Navodno, odveli u malo poznati zarobljenički logor u Strij - u međuratnom periodu grad u Poljskoj, sada u Ukrajini. I otole, po fabuli iz slaboumne četničke legende, vojvoda u augustu 1943. bježi i k tome prešavši hiljade kilometara, preko Dunava doplivao u Beograd, etc.

U stvarnosti, piše njemački istoričar Persi Ernst Šram, „Crna Gora, koja je prvotno bila centar moći četničkih snaga i pokreta D. Mihailovića, takođe je izgledala kao najpovoljnija početna tačka za napore da se aktiviraju antikomunističke snage; tu se četnički vođa (četnik-führer) Đurišić, koga su Njemci zarobili u proljeće 1943. tokom operacije ‘Schwarz’, ponudio da organizuje antikomunistička udruženja i pušten je na zahtjev izaslanika [Trećeg Rajha za Srbiju] Nojbahera” („Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta”, IV, Frankfurt, 1961).

„Mogu li pośetiti Nedića?” - pita vojvoda Hermana Nojbahera, koji ga je primio u svojoj beogradskoj kancelariji, nalazila se u zdanju sadašnje Narodne skupštine Republike Srbije.

Nojbaher u svojim memoarima „Sonderaufrag Südost, 1940-1945. Bericht eines fliegenden Diplomaten” (Berlin-Frankfurt, 1956) svjedoči da je Đurišiću rekao kako je s njihove, njemačke strane „on nepravedno razoružan i zarobljen”.

„Vi možete da pośetite koga hoćete, jer ste slobodan čovjek”, rečr vojvodi. „Ali, ako se budete borili protivu nas, onda ste mene osramotili i ja više neću moći osloboditi nikoga ko bi se našao u vašem položaju”.

„Prvo što je učinio, posetio je đenerala M. Nedića i D. Ljotića”, pisao ljotićevski istoričar Borivoje M. Karapandžić. „Đurišić iskazivao je istinsko divljenje spasilačkom delu đen. Nedića i Ljotića”.

- „U dogovoru s Nedićem i Ljotićem, vojvoda Đurišić odlučio je, da svoje snage u Crnoj Gori, kojima se puna srca vraćao u zagrljaj, preformira u tri puka, koji će kao 6, 7. i 8. ući u sastav Srpskog dobrovoljačkog korpusa (SDK), a da se dobrovoljački štab u Beogradu brine o celokupnom snabdevanju crnogorskih boraca” („Građanski rat u Srbiji 1941-1945”, Klivlend-Valjevo, 2000).

Od tada, zapaža istoričar Jozo Tomasevich, „što se tiče organizacije, formalne lojalnosti, komandnih kanala i opskrbe, Đurišić i njegove jedinice bile su dio kvislinških snaga koje su organizirali i izdržavali Nijemci, i tijesno povezane sa SDK; usprkos svemu tome, Đurišić, pa tako i njegove trupe, nastavile su sa svojom prvotnom odanošću D. Mihailoviću i njegovoj organizaciji” („Četnici u Drugom svjetskom ratu 1941-1945”, Zagreb, 1979).

Kad je utanačio s Nojbaherom i ostalim njemačkim poglavicama u Beogradu, te Nedićem i Ljotićem, Đurišića odveli u unutrašnjost Srbije, rejon u kojem se nalazio Mihailović. Ovaj i o tome pričao u procesu protiv njega i još 16 osoba u Beogradu od 10. juna do 15. jula 1946. godine.

Vojno vijeće Vrhovnoga suda FNR Jugoslavije bilo je u sastavu: predśednik Mihailo Đorđević, sudije: M. Laković, M. Janković, N. Stanković, R. Ilić. Optužnicu zastupali vojni tužilac Miloš Minić i zamjenik M. Jovanović. Mihailovićevi branioci: advokati Nikola Đonović i Dragić Joksimović, obojica iz Beograda.

Kako smo naveli u prethodna tri nastavka - dostupni na linku gore - proces protiv Mihailovića i ostalih je uživo prenošen na radiju. Iz sudnice izvještavalo oko 60 dopisnika svjetskih medija, koji su imali prijevode na ruskome, francuskome i engleskome jeziku. Sala u kojoj je zasijedao sud imala 1.200 śedišta. Suđenju prisustvovalo više od 30.000 građana, jer su svakog dana u sali bila druga lica. Cjelokupan stenogram objavio dr Miodrag Zečević u knjizi „Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu” (III, Beograd, 2001).

Akta na osnovu kojih je suđeno Mihailoviću i ostalima: - Zakon o krivičnim djelima protiv naroda i države; - Zakon o konfiskaciji imovine i o izvršenju; - Statut Međunarodnoga vojnog suda (Nirnberg); - Agreement for the Prosecution and Punishment of the Major War Criminals of the European Axis; - Law No. 10. Punishment of Persons Guilt of War Crimes. Crimes against Peace and against Humanity, etc.

Mihailović se na suđenju požalio da su protiv njega pleli zavjeru izvjesni komandanti - etnički Crnogorci koji su tvrdili da su Srbi: Đurišić, Ostojić, Lalatović, Baletić, Novaković, Lukačević, pridružio im se Baćović, etc. Samo za jedan dokaz u vezi Crne Goree, a predočeno ih je ukupno tokom suđenja oko 1.000, Mihailović tvrdio da je falsifikat - navodno njegov akt iz oktobra 1941. da Đurišića postavlja za komandujućeg u Crnoj Gori; ali za to krivotvorenje optužio svoje, četničke komandante. O tome i koječemu - prenijećemo iz stenograma; naše su napomene sa pojašnjenjima izdvojene u uglastim zagradama.

----
Tužilac: Optuženi Mihailoviću, do sada smo konstatovali da vi ne možete sigurno kazati ni za jednog svoga komandanta da nije sarađivao sa okupatorom.
Optuženi: Ja ne znam.
Tužilac: Šta ne znate?
Optuženi: Ima masa starešina.
Tužilac: Vi ne znate nikoga da navedete.
Optuženi: Ja sam znao samo najstarije, pa i njih se ne sećam.
Tužilac: Je li Ostojić sarađivao?
Optuženi: Jeste.
Tužilac: A Mirko Lalatović?
Optuženi: Jeste.
Tužilac: Šta je bio Zaharije Ostojić u vašoj vrhovnoj komandi?
Optuženi: Načelnik operativnog odeljenja, obaveštajnog odeljenja i organizacionog odeljenja.
Tužilac: Za to vreme šta je bio Lalatović?
Optuženi: Šef veze.
Tužilac: A posle Ostojića?
Optuženi: Postao je istaknuti centar vrhovne komande.
Tužilac: A potom?
Optuženi: Primio je njegovo mesto.
Tužilac: Primio operativno, obaveštajno i organizaciono odeljenje?
Optuženi: Tehničko lice.
Tužilac: Počev od vaše vrhovne komande, od dva vaša najbliža saradnika pa naniže, svi su sarađivali sa okupatorom?
Optuženi: Oni su me izneverili svi.

---
Branilac Đonović: Vi ste rekli ovde da je crnogorska grupa četničkih komandanata bila protiv vas.
Optuženi: Da, mislim na osnovu onoga što se desilo, na osnovu falsifikata, podmetanja i na osnovu onoga kako su mi se na kraju odužili. Smatram da su oni bili iz grupe protivne Bori Mirkoviću, a smatram po tome što su svi hteli znati moje mišljenje. Ja sam im kazao da se držim neutralno. Mirković je pripremao 27. mart i ja sam učestvovao u pripremama dok nisam bio premešten iz Beograda. Oni su znali da je B. Mirković jednom prilikom rekao: „Ja ću samo javiti Dražii on će poslušati sve”. Ni jedna grupa koja je došla iz Kaira nije simpatisala B. Mirkovića, što znači da su te grupe poslate meni, bile pripremljene u ovom pravcu da rade kako su i radile.
Branilac Đonović: Sem tih pukotina, koje su dolazile iz Kaira i sa drugih strana, da li ste vi crnogorskoj četničkoj grupi stavljali kakve primedbe u pogledu Italijana?
Optuženi: Ja nisam, ali narod gladuje. To je prvi razlog. Kod njih je glad i ona je stvarno postojala.
Branilac Đonović: Kakvog je razloga imao Miljan Radonjić [predratni senator Karađorđevića, predśednik s kraja 1944. pod zaštitom Njemaca u Podgorici formiranog Đurišićevog Nacionalnog komiteta za Crnu Goru, Stari Ras i Boku] da vodi borbu protiv vas i za čiji račun?
Optuženi: M. Radonjić uzet je čak za predsednika komiteta, koji je obrazovan kao pokrajinski komitet...
Tužilac: Ja ne znam na koje se doba to odnosi.
Optuženi: Na 1944. godinu, posle kongresa [misli se na četnički tzv. svetosavski kongres u selu Ba, Srbija - 25-28. januara te godine].
Predśednik: M. Radonjić je mnogo ranije pominjan.
Tužilac: Na koji period se to odnosi?
Optuženi: Na period posle kongresa.
Tužilac: Kad je odvajanje potpuno nastupilo?
Optuženi: Prošle [1945] godine, ali je inače nastupilo mnogo ranije.
Branilac Đonović: Samo sam hteo da vidimo kakve su to protivnosti izbile i gde je geneza tih sukoba.
Optuženi: Geneza je u Ostojiću, Lalatoviću, Baletiću, ovim „kaircima”; oni pridobijaju Baćovića i Đurišića, a Đurišić je imao da stvori i pokrajinski komitet i u taj komitet uvodi na čelo M. Radonjića, koji je bio nekada agent Intelidžensa [Intelligence service, kolokvijalni naziv za britanske obavještajne službe]. Ja sam se zaprepastio kad sam video da je M. Radonjić došao za predsednika pokrajinskog komiteta. Đurišić je birao čoveka koji će mu biti zahvalan za takav jedan položaj.
Predśednik: Vi kažete da ste se zaprepastili, a zašto ste se zaprepastili?
Optuženi: Zato što je ranije služio stranoj zemlji, bez obzira što je ona saveznička zemlja, iako je bio senator. Ja znam, jer su mi to Englezi rekli da je on njih ranije pomagao; a sada hoće, kazali su mi opet Englezi, „vas da pumpa”.
Predśednik: Čiji je agent bio?
Optuženi: Intelidžensa.
Predśednik: Engleske obaveštajne službe?
Optuženi: Jeste.
Branilac Đonović: Ja sam hteo da se podvuče da je crnogorska četnička grupa komandanata bila protiv optuženog Mihailovića, i u dobu kad je bila prilično zaglibila sa Talijanima, pa po tom još iz nekih ambicija M. Radonjića.
Sudija Laković: Jesu li oni primali vaša naređenja?
Optuženi: Ni jedno nisu izvršavali.

---
Tužilac: Vi ste oktobra meseca 1941. postavili P. Đurišića za komandanta. Da li je to tačno?
Optuženi: Pavle Đurišić je docnije postavljen.
Tužilac (ustaje, prilazi optuženome i pokazuje mu dokumenat): - Da li je to vaš potpis?
Optuženi: Nije, to je falsifikat.
Tužilac: Falsifikat?
Optuženi: Da.
(Tužilac prilazi braniocima i pokazuje i njima dokumenat.)
Branilac Đonović: Falsifikat je dosta uspeo.
Tužilac: Pavle Đurišić je ipak bio vaš komandant?
Optuženi: Da. Tek kad sam došao u Crnu Goru onda mi je bilo jasno kakva je situacija tamo.
Tužilac: Vi rekoste da je ovo falsifikat, a ko je to mogao da falsifikuje?
Optuženi: Onaj kome je to trebalo.
Tužilac: Da ne kažete možda da sam ja to falsifikovao?
Optuženi: To ne.
Tužilac: Ako je ovo falsifikat onda je onaj koji je falsifikovao bio veliki majstor.
Optuženi: Apsolutan falsifikat.

---
Tužilac: Ko je Bijađi?
Optuženi: Bijađi to je general Đukanović.
Tužilac: Je li mogao Zaharije Ostojić da naređuje Blažu Đukanoviću?
Optuženi: Mogao je.
Tužilac: Kako je mogao kad je Đukanović stariji [po činu]?
Optuženi: Pa on je naređivao i Baji Stanišiću.

---
Tužilac: Dakle, Pavle vas izveštava [uoči Bitke na Neretvi]: „Danas mi je saopštila vrhovna italijanska komanda da je donesen veliki plan o generalnom napadu na partizane, u kome će učestvovati italijanske, nemačke i hrvatske trupe, kao i naše snage u saradnji s italijanskim snagama. Na moje pitanje potvrdili su mi da ima izgleda da u tim operacijama uzmu učešća i crnogorske trupe”. - Da li je o tome trebalo da padne odluka 2. januara [1943. godine].
Optuženi: Ja ne znam i nisam verovao u to. Da sam ja znao i verovao u to ja ne bih uvukao svoje snage. Nikad ne bih uvukao svoje snage kada se već neko tuče.
---
Tužilac: Jeste li vi sa B. Đukanovićem imali prepisku oko prenošenja tela Ilije Birčanina iz Splita u manastir Ostrog [Birčanin-Trifunović februara 1943. umro u Splitu, odatle je uz podršku Italijana bio Mihailovićev glavni povjerenik za četničku organizaciju zapadno od Drine]?
Optuženi: Ja ne znam.
Tužilac: Da li se sećate da ste vi poručili da se brodom prebaci telo do Kotora, a eventualno, ako može, ratnim brodom?
Optuženi: Ja? Nikada!...
Tužilac: Vidite, molim vas, depešu br. 98. Vi ste mi malopre dali jedan negativan odgovor. Ja vam predočavam ovu depešu, da pred sudom kažete pošteno kako jeste. Evo datuma: „13. februara 1943. godine, Rakočević [Milan-Milo, obavještajni oficir, iz emigracije 2007. proglasio Andriju Mandića za četničkoga vojvodu] došao kod mene, pre toga bio je kod đen. Đukanovića. Obojica su se saglasili da vojvodu I. Trifunovića-Birčanina treba preneti u Nikšić, u Sabornu crkvu, u kojoj ima prazan sarkofag. Gospođa Birčanin bi mogla biti u Nikšiću pošto ima tamo gimnazija za njenog sina. Nikšić je bolji od Cetinja i Podgorice. Manastir Ostrog nismo uzeli zbog udaljenosti. Prenos izvršiti putničkim brodom, a u Podgorici sačekati đen. Đukanovića. Zahvaliti ako se ponudi ratni brod".
Optuženi: Zahvaliti, ne primiti. To znači zahvaliti, a ne primiti.
Tužilac: Kome zahvaliti?
Optuženi: Bio sam dozvolio da se prenese.
Tužilac: Ovo „zahvaliti”, znači zahvaliti [Italijanima] ako dadu ratni brod.
Optuženi: Ne.
Tužilac: Da li je Birčanin sarađivao sa okupatorom?
Optuženi: Jeste.
Tužilac: Pa vi hoćete da ga stavite u sarkofag i da ga pretvorite u sveca!
---
Tužilac: Vi kažete ovako: „Javite Pavlu Đurišiću Đuzepi: preduzmite sve što možete da se situacija prema Šahovićima održi 7. maja 1943. Tražite od 22 [četnička šifra za Italijane, priznao je na sudu i Mihailović] da pomogne sa sviju strana, naročito onih koji su vam najbliži. Kao i do sada sve polažem na vas i nesrećan sam zbog stalnih teškoća i zbog slabog morala izvesnih delova koji kompromituju svaki uspeh”. - Ovakve depeše jesu li mogućne sa vaše strane?
Optuženi: Ne znam.
---
Tužilac: Posle je [1944. godine] Đurišić došao u Crnu Goru?
Optuženi: Jeste, on je došao kod mene i ispričao mi jednu priču kako je pobegao iz logora u Striju.
Tužilac: Jeste li imali mogućnosti da proverite Đurišićevu priču da je pobegao?
Optuženi: Ja sam imao jednu mogućnost da doznam da je pobeglo njih 16, zato što je pobegao i jedan oficir koji je uhvaćen 1941. godine. On se zove Dragan Sotirović. Od njega sam dobio pismo, a on se zadržao u Poljskoj.
Tužilac: Da li ste vi bili obavešteni gde je Đurišić svratio pre nego što je kod vas došao?
Optuženi: Docnije, od istrage.
Tužilac: Da li vam je bilo poznato da je Đurišić pravo otišao u Ratnički dom u Beogradu?
Optuženi: Ne znam.
Tužilac: A znate li šta je bilo u Ratničkom domu?
Optuženi: Gestapo.
---
Predśednik: Po tački 22. optužnice: Je li P. Đurišić u februaru 1944. sarađivao sa Nemcima u operacijama protiv trupa Narodnooslobodilačke vojske?
Optuženi: Vidim iz optužnice i verujem da jeste; ali otkada se vratio i počeo ponovo raditi, on čak nije bio ni približno onaj kakav je ranije bio.
Predśednik: Jeste li bili obaveštavani o operacijama?
Optuženi: Ja znam ono što sam video iz optužnice.
Predśednik: Ja sam vam malo pre predočio vašu depešu.
Optuženi: Takvu depešu ne bih nikada dao.
Predśednik: Jeste li bili obaveštavani od Đurišića o tim borbama?
Optuženi: Đurišić je vrlo malo veze održavao sa mnom. Vrlo me je malo obaveštavao.
Predśednik: A znate li da se on 1944. zajedno sa Nemcima borio protiv Narodnooslobodilačke vojske?
Optuženi: Jeste.
---
Predśednik: Kuda ste se dalje povlačili [u jesen 1944. godine]?
Optuženi: Trifunović [Mirolsav, alijas Dronja, Mihailovićev glavnokomandujući za Srbiju] javlja da sa komandantima ne može da izađe na kraj. Obrazovali su neki vojnički savet ali nisu mogli da se slože. Ivanjicu su napustili pred malim partizanskim snagama. Sve se to sručilo na Sandžak... U tom P. Đurišić stupa u vezu sa Dragoslavom Račićem, u kratku vezu, radi okupljanja. Pavle ga zove da dođe u Crnu Goru gde ima hrane za 50.000 vojnika, gde ima svega. I onda je nastala jedna pometnja među tim komandantima koji su imali čak i vojni savet, šta da se radi...
Predśednik: Da li vam je poznato da se četnička grupa povlačila sa Pavlom Đurišićem na čelu?
Optuženi: Pavle, koji me, po povratku iz zarobljeništva, nije slušao, čini jak pritisak na mene da sve trupe idu u Crnu Goru, jer tamo ima hrane. Ja sam mu odgovorio da možda ima hrane za Crnu Goru za šest dana. Tada nastaje krajnje neprijateljstvo među oficirima i komandantima. Ja sam im kazao da ostanu na svome terenu.
Predśednik: A da li se P. Đurišić povukao?
Optuženi: Protivno mome naređenju on se povukao i išao s Nemcima.
Predśednik: Da li vam je tada bilo jasno da je Nemačka u kapitulaciji?
Optuženi: Apsolutno.
Predśednik: Da li ste izdali naređenje za opšti napad na Nemce.
Optuženi: Sa trupama koje sam imao to je bilo nemoguće.
Tužilac: To je bio povoljan momenat.
Optuženi: Ni najmanje povoljan. Lako je to reći, ali treba razumeti situaciju...

---
IZVODI IZ ZAVRŠNIHRIJEČI BRANILACA OPTUŽENOGA MIHAILOVIĆA
Branilac Đonović: Mihailovićevoj strani na svakom koraku se konstatuje neposlušnost, nepokornost. Možda bi Mihailović bio srećan da je stanje u njegovoj organizaciji bilo onako kako je navodio javni tužilac, ali nije bilo takvo. Tu imamo mnogo svedočanstava. Ajdačić zaklao Kondora i nosio u bisagama njegovu glavu deset dana, kao za vreme Huna. Tukli su se oružanim odredima Janković sa Popovićem, Raković ubio Simića, ubili su rođenog sestrića Draže Mihailovića. To je bilo jedno neverovatno rasulo. Nije to rasulo značilo da ta organizacija nije mogla egzistirati na taj način, nego se iz toga besnila razvio zločin, razvio se kapitulantski duh prema okupatoru, razvila se saradnja. A to na žalost, optuženi Mihailović nije mogao sprečiti.
Branilac Joksimović: Odbrana stoji na tom gledištu, da optuženi Mihailović može odgovarati samo za one ratne zločine koje je on lično skrivio, odnosno samo tamo gde postoji neposredna uzročna veza između optuženog Mihailovića i izvršenih ratnih zločina. Optužnica, međutim, zastupa princip, usvojen od strane Međunarodnog suda u Nirnbergu da optuženi Mihailović, kao vođa četničke organizacije, snosi krivičnu odgovornost za svaki zločin izvršen ma nad kime od bilo kojeg člana njegove organizacije. Ti razlozi su u tome što ni po jednom našem zakonskom propisu nije usvojen princip Međunarodnog suda u Nirnbergu.
---
IZVODI IZ ZAVRŠNE RIJEČI OPTUŽENOGA MIHAILOVIĆA
- Tužba veli da sam se nesmetano bavio u Crnoj Gori. Nije tako bilo. Ja sam bio potpuno tajno i zbog toga nikome nisam dozvolio da me naziva imenom već da me zovu „čika Đoka”.
- Otišao sam u Crnu Goru i sastao sam se sa Bajom Stanišićem. Nije mi rekao ni jedne reči o sporazumu s Italijanima. Baja mi je kao najveću opasnost isticao zelenaše i njihov razorni rad, naročito je govorio o Krsti Popoviću.
- Zamišljao sam prikupljanje inteligencije. Na sastanku u Polju [Polja, kod Mojkovca] dogovorili smo se za akciju protiv spoljnih i unutrašnjih neprijatelja kako bismo postavili jednu pravilnu liniju za našu akciju. Pavle je ovo prividno primio, ali nije ni pomišljao da to izvrši, bojeći se za svoj prestiž. Ja sam nudio da izdržavam te trupe o svom trošku. Za mene položaj komandanta Crne Gore bio je potpuno fiktivan. Vlahović [Dušan, prije rata podban Zetske banovine] teško ranjen i izgubio pamćenje. Smatra da mu je Pavle preoteo položaj. Traži da bude komandant nad Pavlom. Pavle neće na to da pristine, da preda položaj. Onda izmislim Blažu kao glavnog komandanta. Pavle ne sluša ni Blažu, ni Vlahovića. Pavlovo pismo i doček guvernera [Birolija, 6. novembra 1942. u Kolašinu, s mitingom i krkanlukom] - kazao sam da sam zatekao stanje koje mi se nije svidelo, ali ja sam u Crnoj Gori imao 50 ljudi. Mogli su me trpeti, ali nisu morali.
---
IZ PRESUDE VOJNOGA VIJEĆA VRHOVNOG SUDA FNR JUGOSLAVIJE OD 15. JULA 1946. PROTIV MIHAILOVIĆA DRAGOLJUBA - DRAŽE, KOJI SE OSUĐUJE NA KAZNU SMRTI STRIJELJANJEM, TRAJAN GUBITAK POLITIČKIH I POJEDINIH GRAĐANSKIH PRAVA I KONFISKACIJU CJELOKUPNE IMOVINE

- Meseca decembra 1941. optuženi Mihailović uputio u Crnu Goru svoje oficire Milovana Nedeljkovića i Perhineka sa zadatkom da uspostave vezu sa četničkim komandantima u Crnoj Gori i Sandžaku, gen. B. Đukanovićem, puk. B. Stanišićem, majorom Đ. Lašićem i kapetanom P. Đurišićem i da im prenesu njegova uputstva za borbu protiv partizana.
- Ovi četnički komandanti su krajem 1941. organizovali uz punu pomoć italijanskog okupatora svoje odrede i zajedno sa njima učestvovali u borbama protiv partizana primajući od Italijana oružje, hranu, a neki i plate.
- Mihailović u maju 1942. prelazi iz Srbije na planinu Zlatar, a odatle u Crnu Goru i neposredno rukovodi operacijama četničkih jedinica pod komandom M. Glišića i V. Ignjatovića, iz Srbije, P. Baćovića, iz istočne Bosne, B. Đukanovića, P. Đurišića, Đ. Lašića, Ivana Ružića, B. Stanišića, Jakova Jovovića i Sima Mijuškovića, iz Crne Gore, i legalizovanih odreda Nikole Bojovića, V. Kalaitovića, vojvode Ilića i R. Korde, koje su četničke jedinice, zajedno sa Italijanima, tada učestvovale u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi protiv partizanskih jedinica u Crnoj Gori i Sandžaku.
- U ovoj ofanzivi sve pomenute četničke jedinice pod komandom optuženog Mihailovića primale su od Italijana oružje, municiju i hranu, a jedinice Mihailovićevog komandanta B. Đukanovića, primale su pored ovog i platu.
- Tokom operacija Italijani su prevozili četničke jedinice svojim prevoznim sredstvima sa sektora na sektor, a četnički komandanti, pa i članovi vrhovne komande optuženog Mihailovića, prevozili su se automobilima kroz italijanske garnizone. Sâm optuženi Mihailović sa svojim štabom smeštao se u neposrednoj blizini italijanskih garnizona.
- Četnici optuženog Mihailovića produžili su svoju saradnju sa italijanskim okupatorom i zajedno s njime zaveli i sprovodili sistem strahovlade nad narodom na toj teritoriji. U neposrednoj blizini Kolašina, u kome komandant optuženog Mihailovića Pavle Đurišić dočekuje i pozdravlja ratnog zločinca italijanskog generala Pircija Birolija, guvernera Crne Gore, a četnici optuženog Mihailovića kolju i vešaju crnogorske rodoljube, optuženi Mihailović sa svojim štabom iz Lipova rukovodi četničkim akcijama na uništavanju narodnog ustanka.
- Juna 1942. Mihailovićev odred pod komandom kap. Vladimira Đukića izveo je iz zatvora u Nikšiću 25 pristalica narodnooslobodilačkog pokreta i zajedno sa Italijanima streljali.
- Januara 1943. četnici Pavla Đurišića ubili su u srezu Bjelopoljskom oko 400 muškaraca i oko 1.000 žena i dece muslimanske veroispovesti.
- U februaru 1943. četnici pod komandom Z. Ostojića, P. Baćovića, Pavla Đurišića, V. Lukačevića, V. Kalaitovića i drugih, u srezovima Pljevaljskom, Čajničkom i Fočanskom zaklali su 1.200 muškaraca i 8.000 staraca, žena i dece i opljačkali pa potom spalili 2.000 domova.
- Decembra 1943. zaklali su četnici u Zeti (Crna Gora) osam seljaka delegata na prvoj Antifašističkoj skupštini Crne Gore.
- Decembra 1943. četnički komandant major Petričević streljao je u Kolašinu 28 zarobljenih partizana i šest seljaka pristalica partizana.
- Od juna 1942. do marta 1943. Mihailovićevi četnici pod komandom Pavla Đurišića osudili su na smrt i streljali oko 1.000 crnogorskih partizana i seljaka zbog toga što su učestvovali u oslobodilačkom ustanku u Crnoj Gori.
- Pored ovoga desetine hiljada ljudi četnici su zlostavljali i batinali, a u Crnoj Gori su bili uveli specijalni sistem batinjanja pomoću „roglje".
(Kraj)