8 °

max 20 ° / min 7 °

Ponedjeljak

30.03.

20° / 7°

Utorak

31.03.

16° / 9°

Srijeda

01.04.

8° / 2°

Četvrtak

02.04.

12° / 0°

Petak

03.04.

14° / 3°

Subota

04.04.

15° / 8°

Nedjelja

05.04.

17° / 9°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Događanje boga

Izvor: Foto: Predrag Trokicić

Stav

Comments 0

Izvor: Peščanik

Autor: Antena M

  • Viber

Događanje boga

Piše: IVAN ČOLOVIĆ 

„U Crnoj Gori se dogodio Bog, a njegova živa crkva pokazala se u svoj svojoj moći i lepoti“. Ovako počinje uvodni tekst specijalnog dodatka Večernjih novosti od 9. februara 2020. godine, posvećenog kolektivnim molitvama (molebanima) i litijama koje SPC već dva meseca organizuje u Crnoj Gori u znak protest protiv Zakona o slobodi veroispovesti koji je usvojila crnogorska Narodna skupština. Pre više od tri decenije književnik Milovan Vitezović, govoreći na jednom mitingu pristalica Slobodna Miloševića u Beogradu, objavio je da se „dogodio narod“,1 što su organizatori tog i drugih u to vreme održanih sličnih mitinga odmah prihvatili kao njihovo efektno propagandno tumačenje. Jer je izraz „dogodio se narod“, koji će se zatim pojaviti i u obliku „događanje naroda“, nosio kratku i jasnu poruka da nova srpska vlast sa Miloševićem na čelu ne nameće narodu politiku koju je sama smislila, nego onu kojoj se okrenula slušajući glas naroda, izlazeći mu u susret. Sličnu propagandnu funkciju danas ima izraz „dogodio se Bog“, nastao po uzoru na Vitezovićev original, kojim se šalje poruka da protestni molebani i litije koje SPC organizuje u Crnoj Gori i Srbiji nisu plod nekog voluntarizma crkvenih vlasti nego ispunjavanje naloga s neba, od Boga, kome se povinuje i narod hrleći u svako doba i po svakom vremenu na ova protestna verska okupljanja.

Za Gospodom

Bilo da koriste formulu „dogodio se Bog“ ili „javio se Bog“ ili neku njima sličnu, sveštenstvo iz vrha SPC i razni mirjani masovno učešće naroda u molebanima i litijama u Crnoj Gori pozdravljaju i tumače kao čudesan, mističan događaj, kao božije delo, kao duhovni fenomen koji nema veze sa ovozemaljskim interesima a najmanje sa politikom. To je, kako oni kažu, „odbrana svetinja“ radi koje su se digli pravoslavni Srbi u Crnoj Gori, a zatim, u znak podrške tamošnjoj braći, i vernici SPC u Srbiji i u Republici Srpskoj. Sve njih je iznenada podigao od Boga poslat talas duhovnog buđenja, Božijom milošću i rukom njegovom izvedeni su na ulice i dovedeni u hramove na protestne molebani i litije. Odgovarajući na novinarsko pitanje kako to da se u Crnoj Gori, koja važi za državu u kojoj je ateizam veoma rasprostranjen, tako veliki broj ljudi odazvao na poziv SPC da se odbrane njene svetinje, mitropolit Amfilohije je priznao da je i on sam bio iznenađen tim, kako je rekao, „vaskrsenjem naroda“, da je to i za njega „neko čudo živo“. Crnogorska vlast to ne razume ili neće da razume. „Oni“, optužio ih je mitropolit, „pokušavaju da isprovociraju i da vaskrsenje naroda tumače kao političko“. O čudu koje se dogodilo u Crnoj Gori on je govorio i u poruci koju je posredstvom video linka uputio učesnicima molebana i litije održanim 9. februara u Valjevu u znak podrške pobunjenim vernicima SPC u Crnoj Gori. „Ovde, u Crnoj Gori“, poručio im je Amfilohije, „narod je vaskrsao, ovo je božije čudo i čudo svetih božijih ljudi, naročito Svetog Vasilija Ostroškog. Narod u Crnoj Gori, koji je bio najbezbožniji deo našeg srpskog naroda, danas je narod koji je krenuo za Gospodom, od deteta do starca“.2

Da su aktuelna okupljanja naroda oko SPC radi „odbrane svetinja“ u Crnoj Gori mističan fenomen mišljenje je i patrijarha Irineja. „Dogodilo se čudo i narod se probudio“, rekao je on, obraćajući se okupljenima na molebanu koji je služio posle jedne protestne litije u Beogradu.3 To je navodno jedinstven i redak duhovni događaj kad jedna generacija dobija priliku da joj se Bog ukaže i duhovno je regeneriše, o čemu je učesnicima litije u Podgorici 23. januara govorio nastojatelj manastira Ostrog Sergije Rekić. „Bog se ovih dana javio i ovom našem pokoljenju“, rekao je on.4 Znak da je Bog ovde, sa nama, može biti i čudesan mir koji iznenada zavlada ljudima. Taj znak je uočio episkop Stefan (Šarić). Mir u kome je protekla litija u Beogradu, za ovog episkopa, koji je služio moleban posle te litije, nije bio običan mir nego mističan fenomen po imenu „mir božiji“ ili „tišina božija“. To je, objasnio je Stefan, „ona tišina koju Bog u ove dane šalje kroz naš narod, tišina božja koja se projavljuje u Crnoj Gori, gde se svi čudom čude šta se tamo dešava“.

I po mišljenju filmskog reditelja i kulturnog radnika Emira Kusturice u poslednje vreme učestala i masovna okupljanja naroda u Crnoj Gori oko SPC predstavljaju čudesan događaj. „Čudo se desilo u Crnoj Gori“, primetio je i on. Narod je iznenada objedinjen verom, koja mu je postala „važnija od hleba“, i u njemu su se odjednom uskovitlale nekakve mistične sile. Kusturica ih je nazvao „magnetne oluje pripadnosti“ i protumačio kao znak prisustva specifičnih i razumu nedokučivih kolektivnih emocija, odnosno kao znak novog intenzivnog božijeg prisustva u Crnoj Gori. Njegovo prisustvo i njegova moć opiru se razumu i izmiču kontroli društva organizovanog na racionalnoj osnovi. „Neizmjerno je“, kaže Kusturica, „područje emocija koje, još uvijek, ne mogu da kontrolišu analitičari, kompjuteri, bankari i državni činovnici, policajci, sjecikese i marketinški stratezi i, što je najčudnije, tu prestaje da igra ulogu novac kao najveći socijalni motiv današnjice. Ima Boga!“

I druga čuda

Pored toga što se očituje u vidu neobjašnjivo masovnih, zapravo čudesnih molitava i litijskih povorki, Bog se ove zima u Crnoj Gori javlja i na druge načine, nekim drugim čudima, upisujući u prirodu i ljudske sudbine znake svoje natprirodne moći, koji čine njegov od ranije poznat znakovni jezik za obraćanje ljudima. List Kurir je u svom on line izdanju preneo vesti da su ovih dana u Crnoj Gori proplakale dve ikone, ikona Pećke Bogorodice u hramu u Baru i ikona Svetog Stefana Piperskog, u jednom manastiru koji nije dozvolio da se objavi gde se nalazi, „da se ne bi narušio mir onih koji brinu o svetinji“. Portal Srbija danas je pod naslovom „Čudo božije u Crnoj Gori“ objavio informaciju da se na jednom snegom pokrivenom drvetu u Bijelom Polju pojavio lik mitropolita Amfilohija. Preneta je i fotografija mitropolitovog lika od snega, uz tekst: „Ovo čudo božije, kako su komentarisali ljudi, dešava se baš tokom borbe za srpske svetinje i predstavlja božiji znak“.

Tabloid Zona sumraka objavio je još senzacionalniju vest da se u katakombama manastira Ostrog rodila beba sa krilima, to jest srpski anđeo. „U Božićnoj noći između 6. i 7. januara 2020. godine“, piše ovaj tabloid, „u najvećoj tajnosti koje kriju hladne stene i zidine manastira Ostrog, rođeno je zdravo muško dete. Njegova specifičnost jesu pernata krila koja nam argumentuju da je srpska žena u srpskom manastiru rodila srpskog anđela“. Otkud to da se srpski anđeo rodi baš sad i baš u Ostrogu? Novinari Zone sumraka obratili su se naučnicima i teolozima s molbom da to objasne. „U pomoć razjašnjenja ovog čuda“, pišu oni, „pozvali smo nauku ali i religiju, koji se nedvosmisleno slažu da je ovo još jedan Božiji apel da narod treba da se posveti molitvama i veri. Srpski narod je kroz svoju istoriju često bio ugnjetavan i ponižavan, a Bog sada šalje znak da je Srpski narod – Božiji, i da su Srbi Božije sluge. Toj svetoj odluci niko ne sme stajati na putu“.

Da će oni koji se ipak usude da božijoj volji i odluci stanu na put loše proći navodno svedoči slučaj jednog saobraćajnog policajca koji je zbijao šale na račun Svetog Vasilija, pa onda s autom sleteo u provaliju. O tom slučaju i pouci koju iz njega treba izvući piše list Alo: „Prije desetak dana saobraćajni policajac Centra bezbjednosti Nikšić, Mićo Mušikić, zaustavio je minibus manastira Ostrog za prevoz radnika i ispisao kaznu za istekli atest protivpožarnog aparata. Vozač ga je zamolio da ne piše, ali je on odgovorio ‘Ima Sveti Vasilije para, pa će platiti’. Sinoć je gorepomenuti imao saobraćajni udes tako što je izgubio kontrolu nad službenim vozilom i prevrnuo se na zaobilaznici oko Nikšića tzv. Sarajevskom putu. Neka naši policajci dobro razmisle o tome što trenutno rade i što će verovatno raditi u budućnosti. Bog će vidjeti svačija djela, bilo da su dobra ili loša“.5

Nije mi poznato – podatke o tome nisam mogao da nađem – da li i na koji način sveštenstvo SPC tumači ove primere navodnih božjih čuda. Da li se Amfilohije prepoznao u liku od snega, da li je Ostrog potvrdio rođenje srpskog anđela u njegovim katakombama? Da li će suze na ikonama dobiti verifikaciju nadležnih crkvenih organa? Ono među ovim čudima koje bi crkva mogla najlakše da verifikuje je kazna za huljenje svetinje kojom je navodno Bog kaznio saobraćajca Mušikića. Jer crkveni velikodostojnici ovih dana sličnim ili još gorim božjim kaznama prete crnogorskoj vlasti i svima drugima koji su se drznuli da se okrenu protiv SPC. Na primer, da se ne šale glavom upozorio je neprijatelje Crkve episkop Milutin (Knežević), govoreći učesnicima litije u Valjevu održane 9. februara 2020. godine. Ko dira srpske svetinje u Crnoj Gori imaće posla sa gnevom jednog „strašnog“ sveca – Vasilija Ostroškog. „Naša braća koja su se odelila“, rekao je Milutin, „treba da znaju da nikada niko crkvu Hristovu pobediti ne može. Bile su i veće sile od ove sile dole i sve su otišle u zaborav. Mi u Crnoj Gori nemamo neprijatelja nego braću odvojenu. I molimo se za njih, da se urazume i uplaše strašnog Svetog Vasilija Ostroškog. Možemo samo naslutiti šta bi rekao onima koji ruše pravoslavnu crkvu Hristovu, a nisu svesni da će srušiti sami sebe, a nikada crkvu. Grob ko kopa crkvi, to je grob gde leže“.6

Kao Gospod

„Projavljivanje“ Boga u Crnoj Gori počelo je pre njegovog redovnog i takoreći rutinskog manifestovanja na Bogojavljanje (19. januar) i nastavilo se i posle toga. Tako se vreme intenzivnog i aktivnog božijeg prisustva od uobičajenog kratkog trenutka u ponoć na dan ovog praznika produžilo na već više od dva meseca, s tendencijom da potraje i duže i da se, kako ambiciozni vrh SPC očekuje, pretvori u novo doba života po zakonima božijim, najpre u Crnoj Gori, pa u Srbiji, pa onda i širom Evrope i sveta. Uverenje da je reč o tome, o epohalnom i opštečovečanskom duhovnom preporodu – koji upravo počinje u Crnoj Gori, gde se očekuje da će uz pomoć Boga i njegovih čuda uskoro biti srušena vlast bezbožnika Mila Đukanovića – izneo je mitropolit Amfilohije obraćajući se učesnicima i posmatračima bogojavljanskog plivanja za časni krst u Podgorici, na ušću Ribnice u Moraču. Stojeći u čamcu, on je onima u vodi i onima na obali poručio: „Ovo mjesto danas i ova rijeka je postala centralno duhovno mjesto cijele Evrope, Crna Gora je danas postala duhovni centar Evrope i ovo je poziv svim evropskim narodima da se vrate sami sebi, da se vrate svetim apostolima Petru i Pavlu, da se vrate onim velikim i časnim svetim ljudima koji su osveštali Evropu i Ameriku. Ovaj dan je dan kada se Evropa vraća samoj sebi i osvećuje i posvećuje“.

Ovo je mitropolit Amfilohije govorio u ulozi božijeg izaslanika i takoreći božijeg alter ega, na koju ga je podsetio neko iz njegove pratnje u čamcu kome se učinilo da on tu ulogu ne igra na pravi način. Mitropolit je izgleda nameravo da plivače i posmatrače blagoslovi kad se bude iskrcao na obalu, ali na video snimku ovog događaja čuje se glas koji ga od toga odvraća i kaže: „Vladiko, bolje iz broda da se obratite narodu kao Gospod, iz broda“. Amfilohije se sa tim složio, jer uskoro isti glas, ovog puta preko razglasa, objavljuje: „Kad pristanemo na obalu, naš će se mitropolit kao Gospod pre skoro dvije hiljade godina obratiti vama sa ovog broda“.

Na snimku se ne vidi lik čoveka koji je režirao ovu scenu Amfilohijevog bogojavljanskog performansa, ali je to po svoj prilici bio neko iz mitropolitovog propagandnog štaba, odnosno tela koje se zove Medijski tim Episkopskog saveta SPC u Crnoj Gori. O postojanju ovog medijskog tima saznajem od novinara Novice Đurića, kome se veoma dopala jedna poruka koju je tim smislio, jer je inspiraciju navodno našao u samom narodnom srcu. „A pečat protekle molitvene noći u Crnoj Gori“, piše Đurić, „dao je medijski tim Episkopskog saveta SPC u Crnoj Gori, koji je iz srca svojih vernika ispisao poruku ‘Ovih božićnih dana Crna Gora liči na Svetu Goru’“.7 Na osnovu ovog primera, može se zaključiti da su ljudi iz Amfilohijevog medijskog tima zaduženi da se staraju i o tome šta se na litijama skandira i peva i šta piše na transparentima koje nose njihovi učesnici. U svakom slučaju, upadljiv je trud organizatora litijskih povorki da tu ne bude političkih parola nego samo verskih poruka, kakve su „Samo sloga svetinje spašava“ ili „U imenu božijem je istina i pravda“. Za to imaju punu podršku kolega iz Srbije, koji istu antipolitičku medijsku strategiju primenjuju kad u srpskim gradovima organizuju skupove podrške mobilizaciji vernika u Crnoj Gori, pa su i tu u prvom planu, pored ikona, crkvenih zastava i krstova, transparenti s verskim porukama, kao što su, na primer „Nema većeg oružja od krsta i brojanice“ i „Vreme je božije pravde“.

Ulogu glavne, krovne poruke na litijama u Crnoj Gori dobila je parola „Ne damo svetinje“. Ona se najčešće skandira, ona je uvek na transparentima na čelu litijskih povorki. Sveštenik Radomir Nikčević se dosetio da bi se od nedavanja svetinja mogla napraviti i narodu na korišćenje dati zgodna zdravica, koja bi se izgovarala na slavama. Kako je objašnjeno na portalu Sve o Srpskoj, „onaj ko nazdravlja izgovara Ne damo svetinje!, a onaj kome je nazdravljeno – uz kucanje čaša – uzvraća Ne damo!“ Pojavila se i za horsko pevanje prigotovljena pesma „Ne damo svetinje“, čiji bi autor mogao biti sam Amfilohije, koji rado sastavlja prigodne verske pesmice, služeći srpskom narodu i tako što – kako bi rekao Novica Đurić – iz narodnog srca vadi tu skrivenu bogougodnu poeziju. Bila pesma njegova ili ne, mitropolit svakako misli da je treba što češće pevati, kao neku vrstu himne pobune koju su on i drugi episkopi SPC podigli protiv navodo bezbožničke vlasti u Crnoj Gori. Na primer, dok stoji u čamcu na Morači, pripremajući se da se obrati narodu okupljenom na bogojavljanskom vodoosvećenju i plivanju, Amfilohije – kako se može čuti na snimku tog događaja – u jednom trenutku kaže: „Ne damo svetinje, neka pjevaju“.

Kosovo se javi!

Razumljivo je što je za njega i njegov propagandni tim važno da se stvori utisak da pobunjeni narod koji ide za njima ima svoje, u pobuni rođene reči i pesme, a ne da ponavlja one koje su nastale ranije, u drugim okolnostima i na drugim mestima. Da bi „vaskrsenje naroda“ u Đukanovićevoj Crnoj Gori bilo nov i autentičan pokret ono ne sme suviše da liči na Miloševićevo „događanje naroda“ u Srbiji pre trideset godina, koje je i samog Đukanovića dovelo na vlast. Nije zgodno, misle oni, da danas njihov narod u litijama govori tada nastalim jezikom simbola, nego treba raditi na tome da se stvori nov idiom, za novu mirakuloznu mobilizaciju srpskog naroda koja ovoga puta počinje u Crnoj Gori. Ali, to ide teško, u stvari ne ide nikako. Jedini jezik simbola kojim danas govore i koji razumeju učesnici navodno verskim razlozima inspirisane pobune protiv vlasti u Crnoj Gori je nesumnjivo pre tridesetak godina uobličen i kasnije povremeno osvežavan jezik srpskog nacionalizma, sa za njega karakterističnim simbolima, figurama, likovima, citatima. I sa njegovim ključnim simbolom – Kosovom.

Pesme koje pevaju učesnici litija najčešće su pesme o Kosovu koje su se u većini slučajeva pojavile u Srbiji krajem 1980-ih i u toku 1990-ih godina. To su primetili i neki episkopi SPC. Episkop Joanikije je posle litije u Beranima 17. januara 2020. godine, koju je predvodio, objasnio prisutnima da u tome nema ničeg neobičnog. „Ovih dana slušamo“, rekao je on, „kako svugde u Crnoj Gori narod peva o Kosovu. Pa i Crna Gora je Kosovo, sveta zemlja, osvećena nemanjićkim svetinjama, krvlju prolivenom za veru, za krst časni i slobodu zlatnu“.8 A episkop Porfirije je pevanje o Kosovu na litijama protumačio kao dokaz da je narod u Crnoj Gori svestan toga da crnogorska vlast radi isto što i ona u Prištini, da Srpskoj crkvi i vernom joj narodu otima svetinje. „Ovu istovetnost namera“, kaže Porfirije, „narod jasno oseća. Zato se, posle molebana, širom Crne Gore, u litijama masovno peva o Kosovu, svetom Lazaru i kosovskim junacima“.9 Ovim episkopima ne smeta ili ne žele da znaju da ono što slave i od neprijatelja brane kosovske pesme u folklornom stilu, nastale u vreme Miloševića i koje oni sada slušaju na litijama u Crnoj Gori, nije pravoslavna vera nego srpska nacija i da su svetinje o kojima je tu reč svetinje srpskog nacionalizma kao svojevrsne političke religije, uključujući tu i one koje je ta religija putem operacije poznate kao „transfer sakralnosti“ preuzela od srpskog pravoslavlja i to bez njegovog protivljenja.10

Jezikom ove političke religije, u kojoj je kosovski mit najvažnija sveta priča, govore i organizatori i predvodnici aktuelne pobune protiv crnogorske vlasti, pa i onda kad možda zamišljaju da su našli nešto svežije, nešto što bi bio specifičan glas čudesno probuđenih Srba u Crnoj Gori. Na tom jeziku su napisane i glavna parola ove pobune „Ne damo svetinje“ i od nje napravljena pesma sa refrenom: „Ne damo svetinje koje slave Božije ime, ne damo svetinje jer su naše od davnine!“ U stvari nedavanje o kome je tu reč preuzeto je, da ne kažem prepisano, iz pesme „Oj Kosovo, Kosovo“, koja se kao srpska narodna pesma poslenjih dvadesetak godina često izvodi u sklopu kulturno-umetničkog programa raznih nazovi patriotskih skupova u Srbiji i u kojoj se poručuje: „Ne damo te Kosovo! To je naše uvek bilo, od davnina ostalo!“

Đavo bi ga znao?

Primer koji još bolje pokazuje da je jezik bogougodnog pevanja o odbrani svetinja u Crnoj Gori isti onaj na kome su u postkomunističkoj Srbiji ispevane nove junačke pesme u slavu starih i još više novih kosovskih junaka još jedanput nas vraća Amfilohiju na čamcu u Morači, kad on govori narodu okupljenom na bogojavljanskom plivanju. S tog mesta se vide dva mosta, jedan na Ribnici, na kome je transparent „Bog se javi!“, drugi na Morači, sa transparentom na kome je poruka u stihu: „Ponovo gori Nemanjića plamen, stasaju momci tvrdi kao kamen“. Amfilohiju se ovo o Nemanjićima veoma dopalo, možda kao metafora duhovnog izgaranja i duhovne čvrstine svojstvene Svetom Simeunu i Svetom Savi, i on je pred plivačima i posmatračima pohvalio šta tu piše i naglas pročitao. Nisam siguran, ali ipak mislim da to ne bi uradio da je znao da je poruka koja mu se toliko dopala citat iz himne zloglasne Jedinice za specijalne operacije (JSO), koja je rasformirana 2003. godine i čiji su pripadnici osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne zbog ubistva Zorana Đinđića i Ivana Stambolića i zločina počinjenih za vreme rata na Kosovu. S druge strane, kad već govori jezikom postkomunističkog srpskog nacionalizma, Amfilohije i nema na raspolaganju neka sredstva izraza koja bi se bitno razlikovala od ovih koja je upotrebio autor himne JSO. Ista je to poezija, isti su to Nemanjići, borci za srpsku stvar, bilo da su zaposleni u specijalnoj policiji ili pozvani da ustanu protiv crnogorske vlade, isti je to plamen-kamen.

Pozvan da se ove zime dogodi u Crnoj Gori, Bog je dobio isti zadatak koji je imao srpski narod kad je pre više od trideset godina bio pozvan da se dogodi u Srbiji, zadatak da opravda i preuzme odgovornost za političke projekte srpskog nacionalizma. Od njega se očekuje ne samo da stane u zaštitu navodno ugroženih verskih svetinja, što on i inače radi ako proceni da nije u pitanju lažna uzbuna, nego pre svega da stane u odbranu jedne sekularne svetinje – svetinje srpskog „nacionalnog identiteta“. Uveravaju ga da je to ista odbrana, odbrana iste stvari, da kad uzima u zaštitu „biće“ srpske nacije on time zapravo štiti pravoslavnu veru koja je navodno drugo ime tog „bića“. Na pitanje novinara da li je borba protiv Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori „prerasla u borbu za srpski nacionalni identitet“, mitropolit Amfilohije bez oklevanje odgovara: „Apsolutno. Borba za dostojanstvo, identitet naroda, njegovog bića, duše, za srpski, a ako hoćete i crnogorski identitet. Jer ovo danas nije crnogorstvo, to je montenegrinstvo“. Jer za mitropolita i većinu drugih srpskih nacionalista crnogorstvo je samo lokalna varijanta srpstva.

Njega, naizgled paradoksalno, ali u stvari logično, u stopu prati lider crnogorske nacije Milo Đukanović, on i Amfilohije su borci na istom frontu, mada na različitim stranama. I ovaj drugi od Boga traži isto što i mitropolit, da mu pomogne da učvrsti tzv. nacionalni identitet, s tim što on Đukanoviću treba da pomogne u borbi da se „zaokruži“ stvaranje crnogorskog „identiteta“. A to za jednu balkansku naciju koja drži do sebe znači da ona mora da ima sve svoje i ništa tuđe, da pored takvih stvari koje ni sa kim ne sme da deli, kao što su država, jezik i kultura, mora da ima i sopstvenu crkvu. „Rukovodimo se“, rekao je Đukanović u intervjuu koji je 14. februara 2020. godine dao francuskoj agenciji AFP, „nespornom potrebom da usavršimo duhovnu, društvenu i državnu infrastrukturu kako bismo ojačali svest građana o sopstvenom identitetu… Crnoj Gori je potrebna autonomna pravoslavna crkva koja će okupiti sve pravoslavne vernike, kako pripadnike srpske tako i pripadnike crnogorske nacionalnosti“.

Izići u susret raznolikim i protivrečnim metafizičkim potrebama balkanskih nacija ni Bogu nije lako, bez obzira na sva čuda kojima raspolaže. I on se verovatno pita da li je to uopšte posao za njega. Đavo bi ga znao?

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR