Gde su Obilići?

Autorski tekst Danice Drašković objavljen u nedjeljniku "Srpska reč", 14. avgusta 1995.

Pala je kvazidržava Srpska Krajina, komunistički bastion zla, „četničko gnezdo", kako kažu Hrvati, sa partizanskom vlašću i sa vojskom pod komandom partizanskih generala. Ta država, tako vođena i branjena, nije ni mogla imati bolju sudbinu i trajati duže nego što je trajala, jer su davno prošla vremena kovača, obućara, magacionera i milicionera kao državnika i političara, i hajdučka vremena otimačine, pljačke, zločina i bezakonja kao državne politike.

Srbija je, kao komunistički bastion, učinila sve da održi u životu Srpsku Krajinu, to svoje rahitično čedo, održavala ga veštačkim plućima četiri godine menjajući magacionere i milicionere, šaljući „knindže" i „tigrove" da plaše, pljačkaju i ubijaju narod, ali nije izračunato da je ovo ipak 1995. a ne 1945. godina i da to ne može trajati 50 godina kao nekada.

Takva država nije imala budućnost, a i zasmetala je stvaraocu, počela je da ljulja tlo na kome sedi i nestala je nasiljem, sličnim onom kojim je i stvorena.

Nesrećni narod Krajine nikada nije ni bio motiv ni briga onih koji su stvorili i vodili ovu državu. Oni su četiri godine bili amorfna masa u glavama vođa i kabadahija, potrebna za pokriće zločina koje su činili i kao kupci i korisnici roba koje su prodavali. Stotine ministara smenilo se u četiri godine u vladi ove države, a svako od njih je samo trgovao, lagao i pljačkao narod, boraveći uglavnom izvan države u čijoj vladi ministruje. I danas, kada se srušila ta kula od karata, svi ministri su bili negde daleko, sklonjeni sa blagom koje su drpili, kukajući javno preko ekrana NTV iz Beograda što nije branjena Krajina, što neki drugi ljudi nisu poginuli za njih i njihova ministarstva i Vladu u pokretu. Vojska koja je navodno branila tu zemlju šepurila se godinama svojom snagom i nepobedivošću, govoreći da je Knin neosvojiva tvrđava. „Nisu nam problem Hrvati, nama je veći problem izdajnik Vuk Drašković i njegovo delovanje po Srbiji", govorio je preko ekrana beogradske televizije duge četiri godine, često i neprekidno, Milan Martić, radeći tako prljave poslove za Miloševića i njegovu vlast, ali, vidimo sada, radeći i sebi o glavi.

Izazivajući dugo i ponižavajući hrvatsku državu i vojsku ispraznim lažima o svojoj snazi i spremnosti na borbu, ubedili su bili i sebe da postoji ono čega nema, verujući uz to da napada neće ni biti i da će zaplašeni Hrvati ostaviti „knindže" na miru. A kada je krenula hrvatska vojska razbežali su se prvo komandanti i generali, a zatim i vojnici ne verujući svojim očima da se neko usudio krenuti na takve silnike i pobednike okićene „nemanjića" i „obilića" medaljama i slavom. Da bi prikrili i opravdali poraz i bežaniju pred jačom i spremnijom hrvatskom vojskom, poterali su ceo narod pred sobom plašeći ih pričom da će biti poklani od Hrvata ako ostanu u svojim kućama. Tako je krenula reka narodne nesreće ispred svojih unesrećitelja i derikoža i nastavilo se beskonačno nevino stradanje naroda za grehe vođa i vojskovođa. Priča o povlačenju na rezervne položaje i napuštanju gradova i države bez borbi i radi izvlačenja naroda slamka je spasa koju hvataju komandanti pred neminovnom odgovornošću i sudom naroda.

U kolonama izbeglica koje ulaze u Srbiju tražeći spas od vinovnika svoje nesreće nema tih branilaca i verujem da narod poteran iz svojih kuća da bi, navodno, bio spašen i odbranjen, misli kako što dalje pobeći od svojih branilaca. „Nemojte nas više braniti", rekao bi, da može, svaki iz kolone koja liči na zatvoreni krug nesreće i beznađa. Prevareni, napušteni, gladni i jedva pušteni u Srbiju shvataju svoje zablude i kroz golgotu saznaju da su jedina domovina i nacija koju moraju braniti oni sami, njihova deca, kuća i porodica, a da je sve izvan toga laž, prevara i upotreba naroda. Humanitarna katastrofa koju doživljavaju, plaćajući usput braći Srbima markama hleb i mleko, izbrisaće iz njihovih srca i sve imaginarne ljubavi za naciju, braću, pravoslavlje, slovenstvo, i ostaviće prostor za ljubav prema sebi, svojoj porodici i susedima, prema bližnjima, kako kaže Hristos. Ako tako bude ima i nade u ovom kolu nesreće koja nas je zadesila.

Tužne izbegličke kolone u dugim satima putovanja, verujem, razmišljaju o svemu što su slušali i verovali ove četiri godine. Sećaju se sigurno pisaca, pesnika, glumaca, pevača, političara, guslara, svih koji su im dolazili u Krajinu da im pričaju o pravednosti borbe za državu, o njihovoj slavi i junaštvu. Pitaju se nesretni i prevareni gde su sada Đoge i Noge, Kapori, Žigoni, Crnčevići, Bokani, Arkani, Šešelji, Ćosići, Perišići, Đinđići, Koštunice, Bećkovići, Kalajići, Bjelice, Miloševići, Čavoški, Guberine, Jovići, Paroški, Petrovići, kapetani Dragani, Markovići, gde su novinari i reporteri, komentatori Grubači, Bjelići, Štule, Brajovići, Baletićke i ostali cirkuzanti koji su ih lagali, varali, pričali bajke i basne uz jagnjetinu i vino na kratkim turističkim boravcima u Krajini. Cvetao je ratni turizam četiri godine, sećaju se izbeglice tražeći pogledom duž kolone prema Srbiji svoje goste, velike Srbe i braću, kako su im govorili. „Mi smo sa vama, izdržite samo", slušali su svakodnevno, a kada je prestao turizam i počeo rat, razbežali su se oni kao miševi. Niko od njih neće ih sačekati ni pogledati u Srbiji, niko ih neće primiti ni u kuću ni pred kuću, bežaće od njih po Beogradu i skrivaće se da ne pruže obećanu pomoć i podršku, a primiće ih i podržati samo oni koje nisu voleli i koji su ih sve četiri godine molili da ratu kažu NE i mirom ostvare sve svoje zahteve i prava.

U tragediji koja traje i prenosi se preko ekrana svih televizija pokazala se istinito i srpska Crkva. Kao što smo navikli, ona nije sa narodom ni sada u danima stradanja, kao što nije bila ni u Sarajevu, Zagrebu, Zapadnoj Slavoniji, nikada i nigde gde je opasno po život sveštenika, a potrebno za pomoć i utehu naroda. Umesto da ih vidimo u kolonama zajedno sa narodom, gde im je i mesto prema učenju Hristovom koje propovedaju, mi slušamo njihove histerične apele iz kancelarija, patrijaršija i skloništa u koja su se zavukli. Apeluju na narod da nastavi borbu i stradanje pozivom na rat i kataklizmu, na vraćanje izgubljene države i stvaranje vlade spremne na žrtvu. Umesto da sve vladike i Patrijarh lično krenu pred narodom u Krajinu, da ga vrate kućama u kojim su živeli i oni i njihovi preci, oni traže da neki imaginarni, nepostojeći ratnici osvajaju i osvoje zamišljeno carstvo njihove vere, bez obzira na veličinu žrtve i surovost odmazde koju narod ispašta.

Što se tiče onih koji su ušli u Knin gazeći leševe civila koje su pobili i koji su zatim granatirali kolone nevinih nesrećnika na putu između dva postradanja, verujem da su stigli direktno iz pakla i srećna sam što im ne pripadam i što se razlikujemo tako dugo i tako mnogo.