Anatomija jednog raspada

Piše: Aleksandra Bosnić Đurić

Poslednji autokratski režim u Srbiji je u fazi raspada. Ne treba biti ni optimističan bez pokrića, ni politički naivan da bi se ova očiglednost konstatovala. No ipak, i između redova, šta bi ova, u osnovi dobra vest, mogla da znači? Tokom avgusta 2025. godine  režimsko nasilje eskaliralo je do dimenzija nesumnjive torture: policija i režimske falange, poznatije kao „batinaši“ prebijali su studente i građane i masovno ih privodili i pritvarali, pod sumnjom za izvršenje prekršaja i teških krivičnih dela – od „drskog i bezobzirnog ponašanja“ do „nasilničkog ponašanja“ i „napada na službeno lice“, kao i „ometanja službenog lica u vršenju dužnosti“.

Režim je sve građane u protestu proglasio blokaderima-teroristima, implicitno/ aluzivno i nacistima i fašistima, kućni pritvori tzv. „novosadskoj grupi“ (koju čine profesorka sociologije, studenti i aktivisti) produženi su za još tri meseca, gotovo kompletno rukovodstvo novosadskog Pokreta slobodnih građana je pritvoreno, aktivisti i studenti su hapšeni pa puštani da se brane sa slobode, dok im se ne dokaže „krivica“ u jednom od niza procesa koji su protiv njih pokretani, ne samo u proteklih devet meseci, već i proteklih godina.

Slike, snimci i dokumentovani slučajevi policijske brutalnosti u Srbiji obišle su svet. Upravo ovih dana, zbog korporacijskih transakcija u United group, upućeni tvrde da se nad Srbijom nadvija i period apsolutnog medisjkog mraka, a u javnosti kruže i spekulacije o ograničavanju društvenih mreža, kao svojersnom velikom finalu, dostojnog totalitarnih režima u Kini, Rusiji i Turskoj... Samo su politički naivni svih ovih meseci gajili predrasudu o tome da će vanredni parlamentarni izbori biti brzo raspisani  i tako otvoriti mogućnost za razrešenje dubokog konfliktnog jaza u kojem su zarobljeni i srpska država i srpsko društvo.

Međutim, kao ni toliki autoritarni režimi pre njega, ni režim u Srbiji nije znao ni kako ni kada da se zaustavi. Preciznije bi bilo reći da ovo zaustavljanje u onom obliku u kojem ga je većina građana priželjkivala, zapravo i nije bilo moguće. Ne posle trinaest godina apsolutne vlasti, premreženosti sistema korupcijom, zasićenosti vladavinom partijskih, korumpiranih kadrova koji su se u međuvremenu pretvorili u kabadahije i lokalne silnike, otetim i poniženim medijima i institucijama.

Prema proceni Vladice Ilića, rukovodioca pravnog tima Beogradskog centra za ljudska prava, Srbija bi mogla da bude proglašena odgovornom pred Evropskim sudom za ljudska prava zbog objavljivanja snimka uhapšenih u Novom Sadu kako kleče. Jer, „zakonom nije propisano da policija snima hapšenja, a naročito nije propisano da ti snimci budu objavljivani u medijima. Sporno je“, izjavio je Ilić za novosadski portal 021, „kada policija objavljuje snimke na kojima su građani izloženi degradaciji – kao u ovom slučaju, gde ljudi kleče uz zid, vezani i postrojeni“. Reč je o postupanju koje narušava ljudsko dostojanstvo i suprotno je Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima budući da „to nije nikakva službena radnja“, već vrlo primitivan senzacionalizam, motivisan pokušajem „da se javnosti policija predstavi kao efikasna, a zapravo se radi o ponižavajućem postupanju“. Prema Iliću, to što je neko lišen slobode ne znači da je lišen dostojanstva, a upravo je takva poruka poslata ovim snimkom. To je klasično kršenje zakona i ljudskih prava. U slučaju pokretanja postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava, Srbija bi mogla da bude proglašena odgovornom za kršenje člana 3 Evropske konvenicije – zabrane mučenja i zlostavljanja.

Nema, dakle, nikave sumnje da je autokratski režim u Srbiji ušao u fazu oštre represije. Time je, istovremeno, i narušio osetljivu ravnotežu faktora na kojima počivaju ovakvi politički sistemi. Naime, prema mišljenju politikologa Kristofa Štefesa, profesora na Univerzitetu Kolorado u Denveru (izvor DW), autokratski režimi počivaju na kooptiranju (građanima se nudi učestvovanje u vlasti na osnovu kojeg bi oni lično višestruko profitirali); legitimitetu (svojevrsnom opravdanju autoritarnih mera – kako bi se sprovela određena ideologija, „sačuvali“ vitalni nacionalni interesi, ili kako bi se postigao i obezbedio ekonomski rast); i represiji (suzbijanju svakog drugačijeg mišljenja, pri čemu represija može biti suptilna ili oštra). Autokratski sistemi funkcionišu dok su ovi faktori vešto izbalansirani.

Što se autokratskog režima u Srbiji tiče, neravnoteža ovih faktora je očigledna – režim sve teže uspeva da na različitim nivoima kooptira nove pristalice (počevši od građana koji bi trebalo da učestvuju u prorežimskim manifestacijama ili sporadičnim lokalnim izborima); teme kojima se legitimizuje ovaj režim su odavno izbledele i svele su se na više nego neubedljive floskule o „ugroženosti države spolja i iznutra“, ili na neuspešne pokušaje da se uspostavi nakakav kult ličnosti, a faktor koji se sve vreme pojačava jeste – represija (nasilno razbijanje protesta, demonstracija hapšenja, akcije različitih civilnih „obezbeđenja“, i slično). Međutim, porast represije nesumnjivo predstavlja mač sa dve oštrice – pored toga što kod nekih građana ove mere izazivaju strah i čine ih pokornijim, kod  većine, kako smatra Štefes, proizvode upravo suprotan efekat – povećavaju bes pobunjenih građana i spremnost na još snažniji otpor.

Ovo klizanje autoritarnog režima u sasvim pogrešnu taktiku, u sopstvenu zamku, čini se nezaustavljivim, iako je povremeno punktirano neuverljivim pozivima „na dijalog“. Egzistencijalno jezgro autoritarnog poretka je narušeno i nalazi se u fazi raspada. Anatomija ovog raspada pokazuje da posledice mogu biti zaista katastrofalne za sve protagonsite. Zbog toga je poslednji momenat da se ovaj proces prekine nečim što je upravo suprotno autokratskom režimu.

Vanrednim demokratskim izborima.