Politička suđenja, progon i demonizacija suverenista (II)

Piše: Milorad Popović

Beogradska Politika optuživala je Vešovića da je, uz pomoć starog crnogorskog brigadira Miloša Medenice, Gabrijela D'Anuncija, duhovnog inspiratora Benita Musolinija, te italijanskog konzula u Skadru, kao eksponenata Vlade u Rimu, uz koordinaciju sa crnogorskom Vladom u emigraciji, planirao ustanak. Režimski listovi, u serijalu tekstova, između ostaloga navodili su, da je Vešović – pošto je shvatio da je otkriven – htio sa sinom  da pobjegne čamcem(!) u Rumuniju. Na kraju je sud u Beogradu, oslobodio Vešovića, na osnovu Ukaza kralja Aleksandra, 28. novembra 1920. godine, u opštem pomilovanju da se „amnestiraju sva veleizdajnička preduzeća u Crnoj Gori".

Tužilačka konstrukcija za hapšenje Milivoja Katnića: da je član kriminalne organizacije Radoja Zvicera još je nesuvislija od povezivanja generala Vešovića sa čuvenim italijanskim pjesnikom, koji je okupirao Rijeku i osnovao  paradržavu, Talijansku upravu za Kvarner. Jer, tužioci Katnića mnogo su neukiji i od tužilaca Aleksandrovog režima, ali i specifična težina hapšenja tužioca koji je spriječio građanski rat i omogućio ulazakCrne Gore u NATO, neuporedivo je danas veća nego što je to bilo Vešovićevo uzničenje, dvije godine nakon formiranja Kraljevine SHS. Dakako, naredbodavce i scenariste Katnićeva nije zanimao pravni meritum, kao što to ne zanima pravosudne vlasti nijednog autokratskog i hegemonističkog režima: upravo očiglednom tužilačkom i sudskom farsom – besmislenom optužbom da je glavni specijalni tužilac, jedan od najmoćnijih ljudi u državi, bio član zločinačke organizacije čiji je šef u bjekstvu –  šalju poruku javnosti: svako od vas se sjutra može naći na Katnićevom mjestu, ukoliko ne slušate. 

I u društvenom i političkom ambijentu dvadesetih godina prošlog vijeka – kad je bilo suđenje generalu Vešoviću – i danas, ipak, postoji osjetna razlika, iako je politička ideologija sadašnje vlasti u Crnoj Gori ista kao„ujedinitelja“ u vrijeme Aleksandra Karađorđevića. Jer, Crna Gora u trećoj deceniji Dvadeset prvog vijeka formalno nije srbijanska provincija. S druge strane, crnogorska  državotvorna struktura – politički i intelektualni subjekti koji su izborili državnu nezavisnost na referendumu – u velikoj su defanzivi: nesposobni su, tačnije nevoljni,  čak  da stvari imenuju pravim imenom.

("Odbor za odbranu ljudskih prava Milivoja Katnića" organizovao je međunarodni skup, na kojemu su učestvovali aktivisti za ljudska prava i poznati intelektualci, povodom političkih suđenja i progona opozicionih intelektualca. Na skup su, kao posmatrači, pozvani predstavnici Zapadnih ambasada u Crnoj Gori, i opozicionih parlamentarnih stranaka. Od stranih diplomata odazvali su se samo predstavnici dvije države, a crnogorske parlamentarne stranke nijesu se udostojile ni zahvaliti na pozivu, kamoli u znak solidarnosti, poslati barem nekog opštinskog odbornika!)

Afera Katnić, možda više od svega drugog, pokazuje koliko su strah i zbunjenost okovali usta i srca mnogih javnih djelatnika. Pored toga što su „pustili niz vodu“ svoje dojučerašnje najpovjerljivije saradnike, ne prezentuju, domaćoj i inostranoj javnosti, sprege između između Vlade, policije, pravosuđa, tajnih službi, medija i djelova SPC, paravojnih struktura, i kriminalnih organizacija, koje su duboko prodrle u sve društvene pore. Ova opaka simbioza formalnih i neformalnih centara moći, po uzoru na devedesete godine, kad su učinjeni strašni zločini prema civilnom stanovništvu, prestrašila je sve opozicione strukture, političke, medijske, nevladine: do te mjere da se još niko nije usudio javno komentarisati, tražiti sjednicu skupštinskog Odbora za bezbjednost, prezentirati diplomatskom koru, „kolumbijske scenarije“ u Budvi, glavnoj turističkoj destinaciji Crne Gore, gdje su dvije naoružane frakcije jednog kriminalnog klana oružjem prijetili jedni drugima pred glasanje za većinu u lokalnoj vlasti.

Događanja u Budvi su samo nastavak nasilja istih aktera koji su učestvovali u pripremi zavjera 2015. i 2016. godine, i nastavili na „litijama“, državnim i lokalnim izborima u Nikšiću i Šavniku, koji još nijesu završeni. Ipak, najveći krimen marionetskog režima dogodio se u Cetinjskom manastiru 5. septembra 2021. godine, kada su udruženi pripadnici specijalnih policijskih jedinica, popovi i kaluđeri SPC, zajedno s pripadnicima kriminalno-paravojnih organizacija, bili spremni da okrvave pragove Cetinjskog manastira, koje su vjekovima branili preci današnjih Crnogoraca, pa i onih koji na Belvederu nijesu htjeli dopustiti intronizaciju kaluđera koji ne priznaje nacionalne Crnogorce, niti istoriju autokefalne Cetinjske mitropolije.

Da je Crna Gora iole demokratska zemlja: da ima pravu opoziciju, slobodno sudstvo, organizacije za ljudska prava i nezavisne medije, dogodili bi se i masovni građanski protesti na kojima bi se od režima tražilo objašnjenje: što je krivica crnogorskog Drajfusa, čije su hapšenje  neposredno poslije izbora 2020. godine, najavili poslanici vladajuće koalicije? Zašto je zbog Milivoja Katnića promijenjen Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, kako bi ga poslali u mirovinu? Kakva je uloga  čelnika Demokratskog fronta, koji su najavili hapšenje glavnog specijalnog tužioca, u njegovom progonu? Takođe, ispod radara je ostala i ponuda Dritana Abazovića, potpredsjednika Vlade za bezbjednosni sektor i kratkotrajnog premijera, Katniću da za iskupljenje ranijih „grijehova“ treba uhapsiti Mila Đukanovića, po unaprijed pripremljenoj optužnici!? No, i da je Katnić poslušao Abazovića svakako bi ga stigla kazna, jer njegov grijeh  bio je neoprostiv za izvanjske političke centre koji su Abazovića doveli na vlast.

Podsjetimo se da je Katnić lično vodio cijelu akciju otkrivanja i hapšenja glavnih organizatora grupe koju je, na dan državnih izbora 16. oktobra 2016. godine, organizovala vojna ruska obavještajna služba GRU, u saradnji sa nacionalistima iz Srbije, čelnicima Demokratskog fronta i dijelom Srpske pravoslavne crkve. Scenario nasilnog prevrata koji je vojno trebao voditi Bratislav Dikić, žandarmerijski general iz Srbije, bio je da se uz pomoć jedinice GRU, stacionirane na Zlatiboru, i svojih paravojnih saradnika, osvoji Skupština Crne Gore, i da ruski specijalci preobučeni u uniforme Specijalne policije crnogorskog MUP-a likvidiraju obezbjeđenje Skupštine, i onda otvore vatru na protestante ispred zgrade parlamenta, koji su na poziv čelnika DF trebali protestovati zbog tobožnje izborne krađe vladajuće koalicije, s DPS-om na čelu.

Otkrivanje zavjere osramotilo je rusku vojnu službu i razbijesnilo Vladimira Putina, jer organizovanje državnih udara nije se moglo sprovoditi bez saglasnosti i naređenja gospodara Kremlja. U prilog ovome svjedoči i činjenica da je poslije otkrivanja afere, Nikolaj Patrušev, prvi saradnik predsjednika Rusije, stigao u Beograd, i evakuisao  oficire GRU – koji su rukovodili operacijom puča u Crnoj Gori – državnim avionom za Moskvu. Rusija je, ipak, od same kompromitacije zbog nesposobnosti njenih službi, mnogo teže probavila činjenicu da je razotkrivanje plana za izazivanje građanskog rata u jednoj suverenoj državi – NATO u svoje članstvo ne prima države koje su u unutrašnjem konfliktu – omogućilo Crnoj Gori da  postane članica najmoćnijeg odbrambenog saveza na svijetu, i tako osujeti staru rusku ambiciju o „izlasku na Jadransko more“.

S dosta pouzdanja može se pretpostaviti da su izvanjski centri za specijalne operacije, koji poslije 30. avgusta 2020. godine, drže pod kontrolom sve grane crnogorske vlasti, napravili spisak imena koje tužilaštvo u Podgorici treba uhapsiti. Saša Čađenović, koji je bio prvi i najpovjerljiviji saradnik Milivoja Katnića u razotkrivanju državnog udara, uhapšen je prije glavnog specijalnog tužioca, između ostalog i da bi se testiralo kako će reagovati domaća i inostrana javnost. Pošto su reakcije u Crnoj Gori bile mlake, a ambasade u Podgorici i ovaj put – kao u slučaju aretiranja ostalih finkcionera bivše vlasti – ponavljale fraze da oni podržavaju borbu protiv kriminala i korupcije „na visokom nivou“, otvoren je put za hapšenje samog Katnića. 

Hibridni, poludemokratski  i autokratski režimi uvijek se temelje na voluntarizmu: prvo u svojim medijima pokrenu difamatorske kampanje, onda lišavaju slobode, i tek dok su u zatvoru traže dokaze za inkriminaciju političkih protivnika. U stvari, i ne istražuju se inkriminacije, već prave grube konstrukcije, jer ne moraju brinuti o javnom mnjenju, koje je uplašeno, ucijenjeno, dezorjentisano, kao i čelnici opozicionih stranaka. Tako su Milivoja Katnića – pošto su se uvjerili da je hapšenje prethodnih dužnosnika bivše vlasti proteklo u opštem ozračju „samo nemojte mene“ – optužili da je član kriminalne organizacije, koju terete za šverc droge i mnoga ubistva suparničkog narko klana! 

Vjerujem da bi svaka opozicija, osim možda u Rusiji, u parlamentu pokrenula interpelaciju, obratila se stranim ambasadama,  međunarodnim odborima za ljudska prava, svakodnevno podsjećala javnost i na ostale političke procese. Pravnici opozicije imali su toliko činjenica da raskrinkraju optužnicu protiv čovjeka koji je upravo naredio hapšenje i procesuiranje nekoliko desetina pripadnika i saradnika tzv. Kavačkog klana. Jer, i iole inteligentnom laiku bjelodano je da tužilaštvo nije prezentiralo koja je bila uloga Katnića u zločinačkoj organizaciji, niti u kakvima je inkriminacijama učestvovao, koliku je materijalnu korist priskrbio, kakva mu je bila uloga u planiranju ubistava... Na kraju, da bi farsa bila potpuna, angažovani vještaci za ispitivanje porijekla imovine bivšeg specijanog tužioca, njegovu porodičnu kuću, u Katunskoj zabiti, procijenili na više od milion aura, desetostruko više od njene realne vrijednosti!

Crnogorsko tužilaštvo i sud ne libe se ni od očiglednih falsifikata: pokrenulo je istragu protiv Milivoja Katnića za počinjene razne zločine u Cavtatu 1991. godine, s obrazloženjem da Republika Hrvatska tereti Katnića za ratni zločin. Ovakvu drsku laž ponovio je i Aleksa Bečić, potpredsjednik Vlade za bezbjednost – kojega njegovi oponenti sumnjiče da je u vrijeme kad se odvojio od Socijalističke narodne partije, i formiranja sopstvene stranke, dobio finansijsku pomoć od tzv. Škaljarskog klana –  iako je Katnićev advokat Anto Nobilo javno izjavio da Hrvatska nikad nije vodila bilo kakav postupak protiv Katnića, za djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. (M. Katnić je  bio zamjenik komandanta mjesta za pravna pitanja u Cavtatu, u činu poručnika, u vrijeme agresije JNA na Dubrovnik.)

Od falsifikata nije se libio ni Vrhovni sud Crne Gore, koji je u obrazloženju produžetka pritvora Milivoja Katnića i Zorana Lazovića, visokog funkcionera tajne policije, povezao  sa ubistvom iz 2020. godine, za koje se terete beogradski kriminalci Veljko Belivuk i Marko Miljković. To jest, lažno su optužili Katnića i Lazovića da su ovim kriminalcima skinuli zabranu ulaska u Crnu Goru, i pomogli im da ubiju dvojicu pripadnika suparničkog kriminalnog klana, koji su bili ubijeni četiri mjeseca ranije!? Advokati osumnjičenih i novinari su utvrdili da pomenutim kriminalcima nikad nije bio zabranjen ulazak u Crnu Goru, niti je srpska policija prema njima sprovodila bilo kakve mjere predostrožnosti, pa se postavlja pitanje, je li to namjeran previd da se, u maniru silnika autokratskih režima, pokažu da mogu raditi što hoće, ili je posrijedi šlamperaj koji je tipičan za funkcionere ovakvih marionetskih režima, u kojima najviše funkcije obnašaju potkapacitirani, podobni, beskrupulozni činovnici, koji bez pitanja i provjere izvršavaju naređenja.

Nije posebni utisak na javnost i političku opoziciju ostavilo ni dio obrazloženja o produžetku pritvora specijanog tužioca Miloša Šoškića, koji je, da bi podupro zahtjev da se šezdeset sedmogodišnjem Katniću –koji u životu nije nikad napravio ni saobraćajni prekršaj – produži pritvor, "utvrdio" da je „homicidan“, jer su mu u pretresu kuća pronašli   četrnaest metaka!? Da se ovaj tužilac služi metodima staljinističkih tužilaca – i  da je isto stanje svijesti njegovih nadređenih u tužilaštvu i u sudu – pokazuje i to što je u tom obrazloženju među inkriminirajućim stvarima Katniću naveo njegovu privatnu komunikaciju sa šest novinarki i novinara i jednim piscem, autorom ovoga teksta. Dakako, Katnić je komunicirao s više novinara i javnih djelatnika, ali tužilac Šoškić je naveo samo one koji su opoziciono nastrojeni prema aktuelnom režimu, što sugeriše da tužilaštvo i tajna policija opserviraju, tajno prate, prisluškuju komunikacije opozicionih javnih djelatnika, jer ih država tretira kao državne neprijatelje i kriminalce.

 Dakle, obrazloženje Miloša Šoškića za produženje pritvora Katniću, jedan je od direktnih dokaza, da režim prati i prisluškuje pisce i novinare, i između ostaloga, dovode ih u vezu sa osobom koja je osumnjičena za najteža krivična djela: organizovani kriminal, trafiking droge i ubistva iz niskih pobuda. I ovo pokazuje  da je na vlasti u Crnoj Gori policijsko-pravosudna hunta koja svakog opoziciono nastrojenog  građanina, smatra opasnim državnim neprijateljem. Spomenuta slabost i uplašenost opozicije, te naizgledna ravnodušnost vanjskih političkih čimbenika, toliko su osmjelili režim da je sud, u isto vrijeme dok je Katniću produžio pritvor na tri mjeseca, ukinuo presudu za terorizam u kojoj su na višegodišnje robije bili osuđeni Andrija Mandić, Milan Knežević, general Dikić, te oficiri GRU Popov i Šišmakov!  

 U ovoj klasičnoj propagandno-psihološkoj igri, iskusni rusko-srpski štabovi prilično kreativno opipavaju puls Zapadnih diplomata i obavještajnih službi, računaju na inertnost zemalja liberalne demokratije, pogotovo kad su u pitanju male zemlje evropske periferije. S druge strane, moskovski i beogradski lideri i analitičari znaju da stratezi Zapadnih zemalja, u kriznim područjima djeluju po ustaljenom šablonu, koji praktikuju i u drugim kriznim područjima u svijetu: najviše se oslanjaju „na najjačeg regionalnog igrača“. Uz to, misle da su dovoljno  upoznali mentalitet i psihologiju balkanskih kleronacionalista, pa vjeruju kako ih oni drže pod kontrolom, Jer, procjenjuju da velikosrpski nacionalisti, poslije iscrpljujućih ratova devedesetih godina, više nemaju ekonomskih i ljudskih resursa – onaj stepen samouvjerenosti i iracionalnosti – da ponovo pokrenu vojne i paravojne operacije, kao devedesetih godina prošlog stoljeća.

K tome, velike Zapadne zemlje, u principu, u zemlje poput Crne Gore šalju drugorazredni kadar ili islužene diplomate, pred penzijom, koje žele da im mandat prođe što mirnije, pa znatan dio poslova prepuštaju lokalnom stafu, osobama koje često nijesu neutralne u tradicionalnim crnogorskim ideološko-političkim i državotvornim kontroverzama. U toj često nevidljivoj obavještajno-diplomatskoj borbi, u zemljama gdje su strateški interesi velikih sila od sekundarnog značenja ili nijesu jasno određeni, deblji kraj gotovo uvijek izvuče strana u sukobu koja ima manje resursa, kao i odlučnosti i upornosti da objektivno prikaže stanje stvari i nametne svoje političke poglede i interese.

Zbog toga mali i ugroženi narodi, koji ne posjeduju specifična prirodna bogatstva, ili nemaju strateški geopolitički položaj, moraju se prevashodno osloniti na svoje snage, sopstvenu inventivnost i upornost, kako ne bi bili zanemareni i izbrisani u podjeli plijena između tzv. velikih igrača. Milenijumsko crnogorsko pretrajavajne, u „balkanskom loncu“, između pretenzija velikih imperija, te unutrašnjih slabosti, zaostalosti i političke i nacionalne nekonsolidovanosti, stoljećima je bio izuzetak koji potvrđuje pravilo.