Cilj bezumlja

Za Antenu M piše: Aleksandra Bosnić Đurić

Njihovo pravo vreme počinje onda kada padne mrak. Doslovce. Negde blizu šest sati popodne, iz Ćacilenda dopiru nesnosni zvuci ratnih i „patriotskih“ pesama, a kako vreme odmiče i bližimo se noćnim satima „studenti koji žele da uče“ pretvaraju se, sada već bez maski, u „studente“ koji hoće da muče. I ne samo zvukom. Na okupljene s druge strane „granice“ , koju čini policijski kordon u opremi za razbijanje demonstracija, kada se uzdrže od bacanja pirotehničkih sredstava, čuvari režima rado usmeravaju laserske zrake. „Da mogu, sve bi nas istrebili“, postaje sve češća i ponešto parafrazirana konstatacija građana.

Ova prilično unikatna varijanta psihičkog i fizičkog terora pokazala je ovih dana svoju visoko disperzivnu moć – kolektivne reakcije u vidu iracionalnog besa i rezignacije zbog svesnog i dugotrajnog mučenja majke koja traži pravdu za poginulog sina i već šesti dan štrajkuje glađu. Neverica da je ljudskim bićima uobičajenog mentalnog i emocionalnog sklopa uopšte moguće da, izvan ratnih okolnosti, budu tako sadistički podešena i neosetljiva, širi se kao reaktivni talas.

I ne samo Srbijom. Zahvaljujući društvenim mrežama i brojnim stranim medijima, koji se od masovne studentsko-građanske pobune, a posebno od kulminativnog komemorativnog skupa  1. novembra u Novom Sadu, sve više bave bizarnim i mučnim autoritarnim usudom Srbije, imamo osećaj da više nismo sasvim sami.

U pokušaju da jedni drugima, ali i svim zainteresovanim a neravnodušnim posmatračima odgovorimo šta je cilj eksplicitne demonstracije neljudskosti ispred Skupštine, u svojevrsnom paramilitarnom kampu zvanom Ćacilend, koji je postao sigurna kuća za osobe s kriminalnim dosijeima, nalazimo nekoliko mogućih pretpostavki. Cilj je poniženje majke i njeno izluđivanje, cilj je dodatno ponižavanje i izluđivanje pobunjenih građana, cilj je demonskim cinizmom izazvati bes i incidente da bi se za njih optužili „blokaderi“, dok režimsko utvrđenje čuva prisvojena policija. Možda je najbliži istini onaj odgovor koji upućuje na to da se svi ovi partikularni ciljevi slivaju u jedan opšti. U finalni pokušaj preotimanja države od građana. Silom.

Ta završna igra na sve ili ništa objašnjava i eskalaciju propagandnog deformisanja i inverzije stvarnosti, koja čak i nama koji se na nju navikavamo trinaest godina izaziva mučninu. Bila je gotovo nepodnošljivo i iritirajuće eksplicitna u govorima visokih funkcionera vladajuće stranke ispred Skupštine, na kontra-skupu u blizini ćacilendskih šatora.

Predsednica Skupštine Srbije je te večeri stanovnicima Ćacilenda i pristalicama dovedenih iz drugih gradova izgovorila: „Hvala vam za vašu borbu, hvala vam što ste kao generacija mladih ljudi pokazali da Srbija ima budućnost i što ste pokazali da ćete se boriti za dostojanstvenu budućnost (...) Želim da se zahvalim svim slobodnim građanima u Pionirskom parku, ono što oni pogrdno nazivaju Ćacilend, a mi ponosno, jer ćaci misli svojom glavom (...) Vi ovde branite mir, stabilnost i ustavni poredak Srbije i demokratsku volju našeg naroda. Niko iz Ćacilenda nikoga nije napao, naprotiv. Blokaderi su ti koji su gađali, vređali, pucali (...) Mi ćemo nastaviti da ovde čuvamo mir i pozivaćemo na dijalog. Nećemo mržnju koja se sipa u naše društvo...“.

Istog dana kada je organizovan ovaj kontra-skup, javnosti se, između ostalih, obratila i Asiocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata saopštenjem da su im se javili brojni poverenici iz državnih predškolskih ustanova i upozorili na pritiske kojima su pojedine vaspitačice i drugo osoblje podvrgnuti da bi prisustvovali mitingu u Ćacilendu. Pokušaj da se zamisli slika vaspitačica pridruženih kriminalcima i pomahnitalim pevačima pseudopatriotskih pesama (iz perverznog inata), verovatno spada u red unikatnih slika, onih koji specifičnim bojama oslikavaju baš ovaj, aktuelni autokratski režim u Srbiji. I više nam sve one odrednice koje su upućivale na to da je ipak reč o psiho-diktaturi posebne vrste, ne deluju ni preterane ni teorijski neutemeljene.   

U međuvremenu, ponešto zapostavljen u javnosti umornoj od hiperprodukcije događaja, vesti i analiza o njima, pojavio se izvrstan tekst psihoterapeutkinje Irene Filipović, Pervezna misao kao politički mehanizam. Prema autorki, u noći između 2. i 3. novembra 2025. godine, kada su „stanovnici“ Ćacilenda upali u posebnu vrstu ekstaze pevajući Dijani Hrki „Srpkinja je mene majka rodila“, dogodio se incident koji je ilustracija onog što francuski psihoanalitičar Pol-Klod Rakamije definiše kao „perverznu misao“ u njenom kolektivnom, sistemskom obliku.

Irena Filipović upućuje na Rakamijeovu definiciju perverzne misli kao stila mišljenja koji „nastoji da obuhvati i zatvori, da zbuni i uhvati svoj plen u čvrsto zategnutu mrežu kontra-istina i neizrečenih tvrdnji, aluzija i laži, insinuacija i kleveta“, a ovaj mehanizam ima duboku psiho-dinamsku funkciju jer ne samo da napada individuu, već napada i same simboličke temelje zajednice: Kada pesma o majčinstvu postane oružje protiv majke, kada se ono što bi trebalo da spaja iskoristi za ponižavanje, dolazi do onoga što Rakamije naziva uništavanje izvora mišljenja i obeshrabrivanje samog principa razumevanja. Po Rakamijeu, perverzna misao „izaziva ono što je ekvivalentno diverziji inteligencije oko sebe, a u ovom slučaju „diverzija se dešava na nivou celokupne javnosti“.

Ovde se, piše Irena Filipović, radi o projekciji u kojoj uzrok i posledica menjaju mesta: „Unutrašnja dezorganizacija sistema projektuje se u one ljude koji zahtevaju organizaciju i red (pravnu odgovornost). Politička struktura koja počiva na sistemskoj korupciji, nestručnosti i nemaru – koja je, dakle, duboko disfunkcionalna – mora eksternalizovati svoje simptome. Majka koja traži odgovornost postaje nosilac simptoma koji bi trebalo da nose oni odgovorni za tragediju. Ona postaje problem – ona remeti javni red, ona izaziva tenzije, ona ne dozvoljava pomirenje i gledanje napred“.

Tako, u aktuelnoj distopijskoj verziji „zvanične“ Srbije, izgleda da cinična orvelovska inverzija funkcioniše u punoj meri –  pokvarenost je poštenje, laž je istina, neznanje je mudrost, nasilje je nenasilje... Cilj indukovanog autokratskog bezumlja je uvek  kolektivno bezumlje, kao nepomerljivo i nepromenljivo stanje režima. Ostvarenje ovog cilja ujedno bi značio i kraj potrebe za lančanim produkovanjem inverzija, jer bi istovremeno značio i produžavanje zatočenosti građana u nasilnom simulakrumu.

Prepoznavanje ovog mehanizma u nizu uzrok-cilj-posledica možda nikada, u proteklih trinaest godina, nije bilo toliko važno.