Uporno izbjegavamo logičan zaključak: da možda samo posjedovanje milijarde dolara po sebi jeste loše. A sada je Ajliš to opušteno bacila na sto, piše u analizi za Guardian kolumnistkinja Zoi Vilijams.
Šta se tačno desilo sa Bili Ajliš na dodjeli nagrada Wall Street Journal Magazine Innovator prošle nedjelje? Potražite to i dobićete savršenu sliku savremenog informacionog okruženja – sa svim njegovim dobrim i lošim stranama.
Možete saznati tačne riječi koje je izgovorio voditelj događaja, Stiven Kolber, dok ju je predstavljao i najavljivao da dvadeset-trogodišnja pjevačica poklanja 11,5 miliona dolara za borbu protiv siromaštva i klimatske krize. Možete saznati i tačne riječi koje je rekla kada je izašla na binu.
„U vremenu smo kada je svijet baš, baš loš i jako mračan i ljudima trebaju empatija i pomoć više nego ikada, posebno u našoj zemlji“, rekla je. Možete odmah da pređete i na sporan dio. „Volim vas sve, ali ima nekoliko ljudi ovdje koji imaju mnogo više para od mene. Ako si milijarder, zašto si milijarder? Bez mržnje, ali da, dajte pare, šortiji“.
Možete odmah da saznate i reakciju Marka Zakerberga, makar ako vjerujete New York Postu – on je bio prisutan dok je njegova supruga, Prisil Čen, dobijala nagradu, i navodno je pokazao nezadovoljstvo odbijajući da aplaudira. Možete da uronite u to šta je Ajliš mislila pod „šortiji“ (da li je to bio dobacivački izraz, nježan nadimak ili samo konstatacija da je Zakerberg visok 170 cm, a slučajno isto toliko i Džef Bezos?). A naći ćete i gomilu globalnih kritika, toliko poznatih i predvidljivih da djeluje gotovo naivno preispitivati njihove pretpostavke. „Kao što Generaciju Z voli da radi“, rekao je jedan voditelj na televiziji Sky News Australija, „čini se da je pomalo socijalistkinja, iako ima milione i milione na računu.“ On zatim prelazi pravo na Zohrana Mamdanija, novog gradonačelnika Njujorka, napominjući da mu najveću podršku daju „visoko plaćeni“.
Ovo su osnovna pravila ako želiš da kritikuješ klasu milijardera: ne možeš sam biti bogat; ako si u politici, ne smiješ imati podršku, čak ni na izborima, od nekoga ko je bogat. Ove zabrane su rigidne, ali ne i precizno određene; ne postoji „dovoljno siromašan“ da bi bio prihvatljiv. Možeš zarađivati minimalac, ali biti previše obrazovan ili iz suviše srednjeklasne porodice. Možeš da pokloniš 100% svog novca, ali ako nešto kažeš i svijet te čuje, i dalje imaš privilegiju platforme.
Postoje bezbrojne kontradiktornosti i mrtve tačke (na primjer, ostaješ „radnička klasa koja je uspjela“ bez obzira na količinu novca, sve dok taj identitet koristiš u odbranu bogatstva), ali nemojte da nas to odvrati od suštinskog pitanja: ako pravila kažu da jedina legitimna pozicija za izazivanje poslovnog oligarha jeste apsolutno siromaštvo – da li je ta pravila, zapravo, napisao milijarder?
Određena diskurzivna paraliza nastaje kada stalno govorimo o ponašanju milijardera, biznis modelima koji jure milijarde, njihovim agendama, njihovim mrežama – ali se ustručavamo da pitamo da li milijarderi uopšte treba da postoje. Postoji poprilično širok konsenzus, ne ograničen na Gen Z ili socijalističku republiku Njujork, da ova sićušna klasa bogatstva potkopava demokratiju na bezbroj načina, da uglavnom urušavaju radnička prava i umanjuju plate, da faraoni tehnologije algoritamski gnječe naše mozgove, da je njihova filantropija često samo zamjena za pravi čin, da ne žele da riješe klimatsku krizu – čak se aktivno raduju apokalipsi uz dodatak građanskog rata, jer bi značilo da nas ima manje.
Međutim, uporno izbjegavamo logičan zaključak: da možda samo posjedovanje milijarde dolara po sebi jeste loše.
A sada je Ajliš to opušteno bacila na sto.
Mislila sam da su širokospektralne političke intervencije mladih pjevačica dostigle vrhunac kada je Charli XCX ponovo iscrtala teritoriju ženskosti tako da uključuje haos, hedonizam i seksualnu agenciju, a ne pilates, red i slatkoću. Ali koncept Brat je bio tek početak.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR